Апстракт: У чланку се анализира питање доступности архивске грађе и информација о архивској грађи у архивима у Србији на Интернету. Презентују се резултати истраживања о присутности српских архива на Глобалној мрежи, као и о информативности њихових презентација за кориснике и истраживаче. Испитују се могућности и тренутна искоришћеност потенцијала Интернет технологија у српским архивима за доступност архивске грађе и информација о грађи, као и презентовање архива и популарисање архивске делатности .
Кључне речи: архиви, интернет, web сајт, доступност, архивска грађа, информација, социјалне мреже, Facebook
Некада је једна од најважнијих функција архива било прикупљање и чување архивске грађе, а данас све важнију улогу добија функција услуге – доступности архивске грађе заинтересованим корисницима. Право на доступност архивске грађе у земљама Европске уније, али и оним земљама које су на путу придруживања Европској унији промовисано је у Препоруци Р (2000) 13 Одбора министара Савета Европе.[1] Она се базира на свим претходно донетим конвенцијама о заштити људских права и слобода. Један од главних циљева Препоруке је усклађивање правних норми које третирају доступност архивске грађе у европским земљама. У вези с тим дају се препоруке начела и процедура које треба поштовати. Препоруком се саветује уграђивање заједничких принципа у законске прописе сваке од земаља како би она била уједначена на простору Европске уније и како би сваки појединац имао иста права у погледу доступности и коришћења архивске грађе.[2] Препоруком је доступност јавне архивске грађе прокламована као право (уз неопходне изузетке и ограничења), а обавезе установа које је чувају су између осталог, да информативним средствима обухвате целину архивске грађе сваког фонда, без обзира да ли постоји ограничење за њено коришћење или не.[3]
- Detalji
- Pogodaka: 2174
Abstrakt: Internet era donela je novo viđenje i tumačenje pojma istorijski izvor. Uz osvrt na klasične i istorijske izvore digitalnog doba u članku se posebno razmatraju potencijali Web 2.0 mreže i njenih alata za prezentovanje, prikupljanje arhivske građe i informacija o arhivskoj građi. Navode se i konkretni primeri kako arhivi mogu iskoristiti prednosti digitalnog doba i unaprediti svoj rad na polju zaštite.
Ključne reči: istorijski izvori, elektronski izvori, Internet, Web 2.0, digitalizacija, arhivska građa, arhivi
Uvod
Istorija kao naučna disciplina temelji se na proučavanju istorijskih izvora. Bez njih, ona gubi karakter nauke, prelazi u mit, legendu. Istorijski izvori su istorijski ostaci koji pružaju informacije i svedoče o svim oblastima ljudskog života, oni su posrednici i veza između sadašnjosti i prošlosti. Istorijski izvori, njihovo otkrivanje i kritičko tumačenje (analiza) predstavljaju jedno od glavnih pitanja metodologije istorijske nauke. Postoji više različitih podela istorijskih izvora sa različitog stanovišta. Osnovni kriterijum za njihovu podelu može i sme biti isključivo njihova vrednost za istorijsko istraživanje. Tako se mogu deliti na izvore prvog i izvore drugog reda u odnosu na događaje i procese o kojima govore. Prema odnosu izvora prema istraživaču mogu se podeliti na primarne i sekundarne, prema saznajnoj vrednosti dele se na ostatke i tradiciju, prema sadržini se dele na izvore za istoriju privrede, prava, društva, umetnosti, religije i td, prema poreklu dele se na vrste kao što su novac, povelje, izvštaji, akta, novine i slično.[1] Novije podele istorijske izvore dele na primarne, sekundarne i tercijarne. Pod primarnim izvorima ili izvorima prvog reda podrazumevaju se ostaci prošlosti koji su neposredno proizišli iz nekog istorijskog događaja, odnosno o njemu autentično mogu posvedočiti. Oni se čuvaju na svom izvornom mestu (gde su nastali) ili u ustanovama koje su za to određene (arhivi, muzeji, bilbiliteke). Sekundarni izvori se odnose na citate ili navođenja i komentare koji se zasnivaju na primarnim izvorima, dakle to su posredni izvori zasnovani na primarnim. Tercijarni izvori su publikacije kao što su enciklopedije i druge zbirke koje uglavnom sumiraju sekundarne izvore. Izvori se prema vrsti dele i na materijalne, usmene, pisane, slikovne i audiovizuelne. U materijalne spadaju predmeti, građevine, materijalni ostaci, zapisi, novac, oružje, i td. U usmene spadaju pesme, priče, predavanja, kazivanja svedoka. Pisani izvori su osnov za rekonstrukciju događaja iz prošlosti i podrazumevaju se pod pojmom arhivska građa. Oni se dele na narativne, dokumenta i publikacije. Dokumenta su svakako najznačajniji izvor za istorijska istraživanja, jer su nastala u vremenu o kome govore, najčešće radom organa vlasti, ustanova i značajnih pojedinaca. Slikovni izvori su crteži, slike, mape, slikovna hijerografska pisma, ilustaracije na predmetima, fotografije. Audiovizuelni izvori su zvučni i video zapisi iz prošlosti, i u zavisnosti od načina na koji su nastali mogu da posluže kao primarni ili sekundarni izvori.[2]
- Detalji
- Pogodaka: 4097
Opširnije: Slobodanka Cvetković, Web 2.0 alati-nove mogućnosti za arhive
Историјски архив Сомбор током 2010. године коначно је добио своју Интернет презентацију и тиме изашао из неславне и малобројне групације наших архива до чијих богатстава које чувају није могуће стићи свакодневним саобраћањем кроз информационо-комуникацијске магистрале XXI века. Тиме је и свим заинтересованим и потенцијалним корисницима услуга ове установе значајно олакшан пут до проналажења потребних информација. Одмах треба истаћи да је припреми и изради овог веома значајног информативног средства претходила, што је веома значајан новитет у домаћој архивистици, и теоријска основа садржана у раду архивисте Татјане Стеванчев Услуге архива у Војводине доступне на Интернету.[1]
За израду презентације искоришћен је популаран и бесплатан (open source) софтвер Joomla CMS, који се ослања на шаблоне (template) који су сами по себи класична web дизајн решења са уметнутим кодом по Joomla стандарду, и који је нарочито погодан за сајтове које је потребно често ажурирати.
- Detalji
- Pogodaka: 1995
Opširnije: Слободан Мандић, Интернет презентација Историјског архива Сомбор
