Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Апстракт: У раду се говори о коришћењу дигиталних копија каоисторијског извора за реконструкцију прошлости и тешкоћама на које наилазе историчари – архивисти код коришћења ове врсте архивске грађе. Кључне речи: архивска грађа , дигитална копија, историјски извор

Научна обрада политичке, културне, економске историје незамислива је без историјских  извора од којих је најзначајнија архивска грађа. Дугогодишњи рад на прикупљању, сређивању и обради архивске грађе, финализује се њеним давањем на коришћење историчарима за научну реконструкцију прошлости, али и другим за различите друштвене потребе. Архивска грађа спада у примарне историјске изворе. Издавањем  дигиталних копија архивске грађе она постаје доступна свима, а то представља најбољи вид заштите  културног добра.

 

Под примарним историјским изворима или изворима првог реда историјска наука подразумева остатке прошлости који су непосредно произашли из неког историјског догађаја, односно о њему аутентично могу посведочити, онако како се одиграо. Појам извора обухвата сва подручја људског живота. Историјски извори могу се чувати  in sito, на свом изворном месту, или у установама које је друштвена заједница одредила за то (архиви, музеји, бибиотеке).

У архивским установама код нас и у свету постоје стандарди, правила и пракса  која се базира на  коришћењу оригиналних докумената првенствено из фондова јавних организација али и других ,  а данас се све више користе  и алтернативним  видовима   копијама архивских докумената  (у микрофилмском и/или дигиталном облику). За најразличитије потребе.  Како оригинална архивска грађа и њено коришћење   има своје посебности,   у архивистичкој теорији и праксите посебности се уважавају, на тај начин што је дата  могућност ствараоцима  и имаоцима (архивима)  уважавајући све архивистичке принципе и најбољу праксу, да сами обликују режим  њеног коришћења.

По традиционалном схватању и по  пракси која се користи код нас и у свету, то  се првенствено односи на коришћење грађе у читаоници. Међутим, скала употребе архивске грађе  и  дигиталних копија са којом се свакодневно сусрећу архиви много је шира и захтева  да се  јасно дефинише и разложи све оно што је истраживачима који се баве историографијом потребно да се дефинише, како би она била што доступнија  по врстама коришћења. Другим речима, потребно је јасно одвојити доступност, приступ, увид преглед, оригиналне архивске грађе од употребе и коришћења у ужем смислу  дигиталних копија.

За историчаре и људе који се баве историографијом, основни извор за реконструкцију догађаја из прошлости представљају писани историјски извори – архивска грађа. И управо је архивистика као самостална наука поставила себи за циљ да се бави проучавањем архивске грађе као дела писане културне баштине. Архивска грађе, као писана културна баштина сведочи о постојању људи на одређеном простору и у одређеном времену и најбољи је доказ за реконструкцију те прошлости.

Најсавременији метод чувања документације је дигитално архивирање. Оно се заснива  на коришћењу скенера, који документ преводи у електронски облик, чиме се омогућава трајно чување и управљање документима директно из рачунара. Овакав метод иде испред законских решења у овој области, јер се очекује доношење новог закона у овој области.може вршити и с удаљених локација.

II

Дигитализација је процес претварања аналогног сигнала у дигитални облик. Могуће је дигитализирати све врсте градива, од текста, преко аудио и видео записа, све до тродимензионалних објеката.

Дигитализација подразумева више послова, више корака, различите природе, различитог трајања и логичког места у “производном процесу” чија ће заједничка реализација довести до дигиталног докуменга као финалног производа.

Због брзог развоја технологије (хардвера)  готово немогуће је предвидети какве ће перформансе рачунарске компоненте достићи за наредних 5,  10 или  20 година. Што се тиче софтвера, већ данас фрустрирају резултати при поку-шају читања текста или прегледа слика створених старијим верзијама со-фтвера. Додатно непознаница рока трајања самог медијума записа чини да се при разматрању дигитализације мора разматрати и обезбеђење сталне доступности и оператибилности једном формираном дигиталном документу. Управо постојање многих послова који чине процес дигитализације, послова који се могу грубо сврстати у неколико група: припрема, скенирање, контрола квалитета, индексирање, формирање резервних копија, обезбеђивање сталне доступности дигиталног документа, указују на сложену природу дигитализације, коју додатно компликује брзо мењање хардвера и софтвера.

Почетна фаза процеса дигитализације почиње  дефинисањем критеријума за селекцију грађе. Поред овога у послове припреме спадају: одређивање начина будућег приступа, оријентационо дефинисање меморијских потреба, ра-звој плана производног процеса и одређивање улоге сваке организационе целине, обављање конзерваторских радова и одређивање конвенције за за доделу назива датотекама.

Архивска грађа  представља текстуална документа која се  могу дигитализирати на три начина; преписивањем, скенирањем и фотографирањем дигиталним фотоапаратом. У случају скенирања и фотографирања потребно је провести и оптичко препознавање слова (енг.OCR- Optical Character Recognition).

Преписивање је најдуготрајнији и најскупљи од набројаних поступака и најчешће се користи код рукописа, тисканог текста с преслабим контрастом или тисканог текста којем су придодане руком писане белешке.

Скенирање текста може се извршити на оригиналу или на микрофилму. Скенирати се може у боји или у црно-бијелој техници. Ако се након скенирања спроводи ОЦР, текст ће се скенирати као црно-бијели документ како би се постигао оптимални контраст. Фотографирање текста врши се дигиталним фотоапаратом. Најчешће се користи код градива за које постоји опасност од оштећења.

Постоје три верзије дигиталног документа: мастер копија, копија за приступ и копија за брз преглед.   Мастер копија дигиталног документа ради се   ради чувања  на дужи рок, и од ње се тражи да  максимално верно прикаже  оригинал, уз помоћ које ће моћи да се добије штампани излаз високог квалитета. Друга дигитална копија је копије за приступ и за брз преглед, које су, сходно намени коју треба да испуне, нешто лошијег квалитета. За разлику од друге две верзије, мастер копија би требало да буде у некомпримованом облику, и да ни на који начин не буде дотеривана. Верзија дигиталног документа за приступ обично је у компримованом облику, што значи да захтева мање меморијског простора за чување, уобичајено довољно доброг квалитета за преглед на екрану, једном речју прихватљивог квалитета за коришћење при истраживању. Верзија за брзи преглед дизајнирана је са циљем да заузме мало меморијског простора и да јој се лако и брзо приступи, а њена основна улога је да послужи за доношење одлуке да ли копији за приступ уопште приступати. У принципу ова верзија дигиталног документа је потпуно неупотребљива за приказ текста (текст датотеке) и за приказ докумената код којих су битни детаљи јер је текст потпуно нечитљив а детаљи се губе.

При скенирању неопходно је да већ буде дефинисано да ли ће се дигитални документ приказивати на екрану или одштампан, јер је позната чињеница да оно што је добро приказано на екрану не мора бити довољно добро за штампу.

Дигитализација целокупне грађе једног архива, нарочито ако се разматрају архиви који поседују обимну грађу,  представља и с аспекта финансија, кадрова и потребног времена задатак, који се тешко сам архив може испунити. Стога се у архивима врши пажљив избор грађе за дигитализацију у складу с врстом грађе, њеним стањем, садржајним и вредносним значајем, сређеношћу, досадашњим коришћењем, врстом информативних средстава који је прате  и другим елементима важним за дигитализацију.

Дигитална копија је свака информација у дигиталном облику која има одређену вредност, и која је или ускладиштена или пренесена у таквом облику у базу података ради трајног чувања. Појам дигиталне копије укључује компјутерски ускладиштене и генерисане информације, дигитализовани аудио и видео доказне сигнале, сигнали са дигиталних уређаја и информације пренете са дигиталних факс машина и сигнали других уређаја. Овакав метод складиштења  захтева неупоредиво мање простора у поређењу са класичном  архивском грађом насталом на папиру  чиме се   битно смањују трошкови одржавања. Поред тога, електронска архива пружа далеко већу сигурност кориснику, јер је могуће израдити већи број копија документа, уз поштовање свих техничких и економских принципа модерног начина пословања. Значајна предност је  једноставнији и тренутни приступ документима са сваког рачунара  у било ком облику мреже. Међутим овакав начин има и своје мане посебно за историчаре који се баве прошлошћу. Они на основу дигиталних копија не могу реконструисати прошлост.

Како је уобичајени поступак у овим установама пре свега мислим на архиве код нас и у свету,  да се поред оригинала све чешће дају истраживачима дигиталне копије архивских докумената, који раде на одређеној теми из прошлости, то ствара одређене проблеме о којима ћемо овде нешто рећи.

Одмах на почетку истраживачког поступка се поставља важно питање: да ли копија може заменити оригиналан документ који треба да послужи историчару за реконструкцију прошлости и да ли он може на адекватан меттодолошки начин утврдити оно шта од њега тражи историјска наука. Поступак којим се дигиталне копије користе у историјском истраживању има у оквиру архивске струке присталица и оних који су енергично против. За обичног лаика није много важно да ли користи копију или оригиналан документ и то квазиисторичари обилато користе у својим радовима мислећи на тај начин да су дошли до прворазредног садржаја који у историјској науци није утемељен. Ми смо присталице критичке историографије и енергично се противимо таквом начину приступа историјским изворима, због информација које архивска грађа садржи али и због објективног сагледавања њене улоге. Није свака информација у архивском документу тачна и објективна. Сетите се само записника партијских ћелија у једнопартиском систему, који сви личе као јаје јајету јер се односе на циркуларна писма добијена од виших органа.

III

Како у савременој архивској делатности, која тежи модерном изразу, све више срећемо да се копије докумената у дигиталном облику нуде истраживачима и користе као историјски извори, поставља се неколико кључних питања која су везана за критику историјских извора и саму историјску науку. Ми то можемо окарактерисати као атак на методологију научног истраживања историје као науке или “симулирање историје” што треба узети у ширем значењу, копије архивских докумената треба да симулирају “да јесте оно што није”. То је у историјској науци тешко допустиво, јер истраживач поред изучавања садржаја треба да критички оцени спољна обележја историјског извора, да би могао да буде сигуран у веродостојност чињеница изнетих у архивском документу. Међутим, давањем копија то је, једноставно онемогућено, због чега може доћи до погрешних закључака, који историчару не пружају уверљиве доказе.  Замислите само каква би била историја ако би она била написана на основу дигиталних копија архивске грађе. Да би могла да послужи сврси копија тога архивског документа треба, од стране истраживача, да буде перцепирана на начин као да је стваран, иако то у ствари није. Овде се поставља као основно питање коме могу да послуже дигиталне копије архивске грађе и у коју сврху. За историчаре је најважније да знају да се на основу дигиталних копија само уз проверу оригинала може користити таква врста грађе.

Овде не би било ништа чудно да су дигитални записи настали као оригинални записи у одређеном историјском времену и да представљају прворазредан извор о догадјајим из тог времена и да се они могу критички обрадити односни извршити утврдјивање веродостојности и аутентичности тих записа и на основу њих реконструишу догађаји из прошлости. Међутим, дигитализацијом архивске грађе, која сведочи о догађајима из далеке прошлости, на догађаје на које се односи класична архивска грађа, ми фактички научника – историчара онемогућавамо да утврди истинитост и аутентичност архивских докумената.

Прво питање које се јавља је како  утврдити време настанка докумената.  Због тога многа документа иако су понекад писана са намером да величају догађај или га оспоре није могуће проверити, како време настанка тако и његову веродостојност.

Друго питање које се  јавља  код коришћења дигиталних копија је како на основу копија сачинити научни апарат. Да ли уписати оригиналну сигнатуру документа који ниси видео  или рећи да је коришћена копија тога документа без назнаке сигнатуре, тако да више нико не може знати и проверити  закључке и судове које на основу садржаја документа треба да донесеш.

Треће питање које се наметало, како проверити аутентичност исказа у  дигиталној копији. Да ли ће оно што напишем на основу копије бити истинито? Колико ми се може веровати као историчару, само су нека од питања која се постављају код коришћења копија? Како је могуће утврдити  документу веродостојност историјских података на основу дигиталне копије? Копија документа може бити историјски извор само ако се утврди да је оригинал нестао или уништен. Како дигитална документа имају своје оригинале у архивима потребно је копије сравнити са ортигиналном архивском грађом? То је захтев историјске методе код проучавања прошлости.

Тако је нови миленијум који је обележен брзим и наглим променама, света који познајемо, донео невоље и историчарима. Сведоци смо закона друштвене астрикције, сажимања простора и вре­мена. Посебну тешкоћу пред­ставља нагло “згушњавање” времена и појава квазиисторичара свих боја и убеђења, који користећи копије стварају историју по свом нахођењу, што мора да забрине историчаре. Тако коришћење копија архивске грађе највише се одражава на домен перцепције прошлости. Она се погрешно разумева и требаће времена да се грешке које учине нестручни “писци историје” поправе. Те рукавце “Делте историје” тешко да кога занима у времену бурном догађајима, зато они остају као “симулакрум културе”. Подржавајући овај програм држава се ставила у службу квазисторичара. Документа су тиме изгубила вредност и све се свело на инпровизацију. Историјске појаве и догађаји се симулирају на основу безвредних копија на којима историчари не могу извршити унутрашњу и спољну критику, како би они могли да се користе у научне сврхе.

Ако само поставимо једно од питања које сваки истраживач поставља када се сретне са новим документом који треба да му осветли догађај који описује или истражује, а то је колико се може веровати томе документу, свакако да за копију каква је дата то никако не може да се утврди.

На овакве појаве указиовао је још је у XIX веку велики руски писац Лав Николајевич Толстој тврдећи да не вреди много памет поје­динца и таленат у држави која не подржава вредности, а таква држава не заслужује ни да их има. Тако у модерном свету који врви од брзих промена, висока технологија, давањем на коришћење копија уместо оригинала у историографији прети да постане историја “у ог­ледалу”.
Шта учинити да се донекле ствари у овом домену поправе?

Требало би да Архивска већа, још једном ревидирају правилнике о коришћењу архивске грађе у архивима и да у њих унесу одредбу да уколико историчар – истраживач жели да провери аутентичност
тога документа, оригинал може да му се пружи на увид. Како је веома мали број ових истраживача то се њима са сигурношћу може давати оригинална грађа. За грађу из деветнаестог века у Србији за научне потребе заинтересован је веома мали број корисника. Стога би од велике важности било би да се историја пише на основу докумената прве руке.

Они, сигурно је, на студијама уче поступак рада са оригиналном архивском грађом и неће је оштетити. За остале кориснике који користе информације о архивској грађи, оригиналну грађу давати на увид по одобрењу одређеног лица из Архива.

ЗАКЉУЧАК

Појава дигиталних копија  докумената утицала је на промену у истраживању архивске грађе. Дигитални документи  своју супериорност базирају  у односу на  класичну архивску грађу папирне записе  и микрофилм или фотографију  у домену приступа.  Дигитална копија обезбеђује најбржи и најједноставнији приступ, а због снажног развоја рачунара, масовније појаве података у електронском облику,  али и погоршања стања оригиналне архивске грађе  (старост, хабање, немогућности тренутног адекватнијег  ситема заштите и чувања да заустави пропадање оригинала) наметунули су друштвеној заједници једино могуће решење –  наставак  дигитализације архивске грађе. Међутим, каква год била тренутна непоузданост дигиталног документа за трајно чување, и научне потребе, уверени смо да ће у будућности бити отклоњени и модификовани  недостаци дигиталног документа, чиме ће они постати прихватљиви за трајно чување и за истраживање. Иако данас „дигитални сурогат“ не може заменити оригинал, постоје сазнања да је за потребе већине истраживања то примерен и довољан облик, ако ни због чега другог оно као потврда да ли оригинал уопште треба консултовати.

Истраживачи архивске грађе посебно историчари  уз помоћ дигиталне копије документа могу и данас  лакше пронаћи она  документа која  су им потребна у истраживачком поступку, али се не смеју ослонити само на то, већ уз “сравњивање„ са оригиналном архивском  грађом могу извршити  и критичку проверу докумената и доћи до потребних сазнања о историјском  периоду  који проучавају.

 Објаљено: 28. март 2012.

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA