Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

 

Апстракт: Рад разматра један од проблема савремене архивистике – проблем дигитализације у архивима у Србији. Један број наших архива упустио се у подухват дигитализације самостално, без протходно утврђених заједничких стандарда на нивоу државе и струке. У времену када смо на путу прихватања међународних стандарда, јасно је колико такви појединачни иступи могу представљати проблем на том путу, а са друге стране такве иницијативе су и неопходне како би се српска архивистика померила са,  већ годинама, мртве тачке.

Кључне речи: дигитализација, компјутеризација,  архив, архивска грађа, документ, информација

           

Због све веће потребе савременог друштва за информацијама које ће бити доступне на брз, једноставан и јефтин начин- преко рачунара, у свим областима живота кренуло се са применом информационих технологија. Та потреба није мимоишла ни архиве као установе које у својим депоима чувају велике количине података-информација. Одговарајући на те потребе током 90-их година прошлог века и архиви у Србији су се срели са новим изазовима – компјутеризацијомархива и дигитализацијом архивских докумената. У том смислу покренут је пројекат јединственог информационог система – ЈАИС, који је требао да информационо обједини мрежу ахрива у Србији. На жалост, до данас тај пројекат није заживео из различитих разлога. Неки архиви кренули су у процес дигитализације архивских докумената самоиницијативно, ослањајући се на сопствена знања и креативност, што је у неку руку похвално, али и исхитрено. Тако наша струка делује као оркестар без диригента, без јасно постављених циљева и смерница за будућност. Да ли је и колико наша архивистика спремна да се носи са изазовом дигитализације и свиме што она носи у погледу заштите докумената и информација које садрже? Овим прилогом желимо да скренемо пажњу на неке од проблема чије решавање представља предуслов за  успешну дигитализацију у архивима и наш улазак у друштво модерних архива.

Значај увођења информационих технологија у архиве је неспоран. Доступност информација о архивској грађи је на тај начин већа. Корисници архивске грађе могу доћи до потребних података на брз и једноставан начин, чак и са могућношћу да уопште не долазе у архив, а архивски радници могу брже пружити информације које се од њих траже, односно, могу брже доћи до информација које су им потребне за рад са архивском грађом. Компјутеризација архива омогућава поједностављење послова у архиву, лакше управљање информацијама, почев од евидентирања потенцијалне архивске грађе у регистратури, њеног уласка у архив, преко фаза и операција у процесу сређивања и обраде, израде научно-обавештајних средстава, коришћења архивске грађе у различите сврхе,па до дистрибуције информација  корисницима архивске грађе. То је дакле један сложен процес који представља свеобухватну примену рачунарске технологијеу раду ахрива, што са собом носи  и велику промену у систему рада у тим установама.

Дигитализовати значи изразити податке у дигиталном облику ради обраде у рачунару, претворити у дигитални облик.[1] У случају архива дигитализацију можемо разумети као пренос архивске грађеи податакао њој у дигитални облик. Дигитализација саме архивске грађе поред основног значаја – њене заштите од прекомерне употребе, пружа и мноштво других предности. Између осталог, рад са ахривском грађом и информацијама о њој се знатно убрзава и поједностављује.Дигитализацијом се омогућује двосмерно пружање информација – из саме грађе и о архивској грађи. За прво су заинтересовани истраживачи, за друго архивски радници. Оно што дигитализација неће моћи да замени, већ можда да убрза и поједностави, јесу класични манипулативни послови на сређивању архивске грађе. Управо ти послови и квалитет њиховог обављања представљају основу за добру и квалитетну дигитализацију архивске грађе.       Упрошћено речено, дигитализација архивске грађе значила би њено скенирање и депоновање тих скенова у рачунару, или на другим носачима података по редоследу докумената устројеном приликом сређивања фонда. Овај процес може бити реализован у два нивоа. Виши ниво дигитализације архивске грађе значио би дигитализацију исте кроз одговарајући рачунарски програм са базом података, који би омогућавао брзу претрагу, доступност и коришћење архивске грађе, односно информација које поседују архивски документи. Нижи ниво дигитализације ахривске грађе значио би скенирање и депоновање исте редоследом скенирања, а без могућности за брзу претрагу докумената по неком основу.

Сви ови послови, почев од увођења рачунарске технологије у архиве, повезивања свих архива у оквиру архивске мреже у јединствен систем, креирања одговарајућег софтвера који би задовољио све фазе рада са архивском грађом, обуке запослених за рад са таквим програмом, па до самог скенирања архивских докумената, предстваљају веома сложен низ елемената који се морају обављати одређеним редоследом и по унапред утврђеним правилима. За то је неопходно да буду испуњени одређени предуслови да би се цео процес дигитализације показао као целисходан. Пут за реализацију овог посла није нимало једноставан. Пре свега, заштита културне баштине кроз процес дигитализације на националном нивоу, требала би да започне доношењем националне стратегије дигитализације, која би формулисала циљеве и задатке дигитализације у заштити културне баштине за архиве, библиотеке и музеје, дакле све установе које се баве заштитом културних добара у Србији. За спровођење дигитализације у архивима потребно је ангажовање матичне служе – Архива Србије, Друштва архивиста у складу са његовим надлежностима, архива који су у оквиру архивске мреже, али и оних ван ње. Важан чинилац је и креативност и спремност сваког запосленог у архивима. Неопходна је, дакле, заједничка иницијатива свих који се баве заштитом културне баштине, посебно оних који се баве заштитом архивске грађе,  да би се дошло до квалитетних решења. Почетак тражења тих решења за ахриве видимо у формирању стручног тела (комисије, већа и сл.) које би чинили стручни радници из архива у Србији. То тело би имало задатак да изврши детаљно прикупљање података о стању у архивима, о техничкој и кадровској опремљености,  односу запослених у архивима према рачунарској технологији, о фондовима које поседују, сређености фондова, посебно о начину сређивања, сигнирања, израде информативно – обавештајних средстава итд. У складу са прикупљеним информацијама кренуло би се у осмишљавање даљих фаза у процесу дигитализације ахивске грађе. При том мислимо, пре свега, на ревизију постојећих, односно израду нових детаљних упутстава о поступању са архивском грађом, почев од њеног евидентирања у регистратурама па до сређивања и обраде у архиву, односно до њене дигитализације и давања на коришћење корисницима. Тиме би се извршила стандардизација и увела једнообразност у раду са архивском грађом која је неопходна да би се уопште пришло послу дигитализације на нивоу државе. Важећа упутства, од којих су нека донета пре скоро пола века дозвољавају мноштво произвољности које су у процесу дигитализације докумената и информација недопустиве. Навешћемо само један пример. Упутство за сређивање архивских фондова органа управе, радних, друштвено-политичких и других организација из 1973. године прописује да се сигнатура може исписиватити у доњем десном углу на предњој или задњој страни документа. Јасно је да су такве  произвољности неприхватљиве у процесу дигитализације архивске грађе који треба да буде једнообразан. Посебан проблем представља и непоштовање, односно произвољно тумачење тих упутстава од архива до архива. Примера за то има мноштво. Такође, важно питање око кога се мора добро замислити и већа група архивских стручњака, правника и других који се баве облашћу заштите људских права, јесте заштита наше културне баштине, заштита докумената и информација које садрже и самим тим заштита сваког појединца, односно његових права. Широка доступност информација носи са собом и одређене ризике, о чему се такође мора водити рачуна.

      Дакле, основни предуслови које би било неопходно испунити за реализацију процеса дитигатализације у архивима у Србији су следећи:

$1-          стварање законске и правне основе,

$1-          доношење стратегије на нивоу државе за све установе заштите културних добара

$1-          дефинисање циљева и задатака дигитализације на националном нивоу за архиве

$1-          стандардизација архивистике као дисциплине

$1-          ревизија и допуна важећих стручних упутстава, односно израда нових

$1-          обавеза примене јединствених стручних упутстава на целој територији државе

$1-          опремање архива одговарајућом рачунарском опремом

$1-          систематизација радних места у архивима за информатичке стручњаке

$1-          израда јединственог софтвера за примену у архивима, односно давање конкретних смерница за израду софтвера који би били компатибилни у оквиру архивске мреже Србије

$1-          сарадња архивских радника и информатичких стручњака на изради и унапређењу рачунарског програма за примену у архивима

$1-          дефинисање техничких упутстава

$1-          обука архивских радника за примену рачунарске технологије у пракси.

Поред ових основних предуслова за успешну дигитализацију архивске грађе важни су и следећи:

$1-          сређеност и обрађеност архивских фондова који се дигитализују

$1-          одређивање  приоритетних архивских фондова за дигитализацију, односно  давање смерница за одабир приоритетних фондова (да ли ће то бити по значају, или по потребама диктираним од стране истраживача, или пак неком другом критеријуму)

$1-          конкретна и до детаља разрађена техничка упутства за дигитализацију ахривске грађе у погледу резолуције, начина скенирања, смештаја-депоновања, чувања, избора носача података итд.

$1-          постојање одговарајућег софтвера са базом података за смештај и брзу претрагу са везом између аналитичке обраде и скенираних докумената

$1-          одређивање начина трајног чувања, односно одабир медија за депоновање података

$1-          обавезност микрофилмовања, као најпогоднијег начина за трајно чување

$1-          дефинисање нивоа доступности и заштите дигитализоване архивске грађе и података о архивској грађи.

           

            Закључак је да се процес дигитализацијеу архивима не сме препустити стихији, нестручним лицима и политичким одлукама, већ да тај процес мора бити резултат јединственог плана на нивоу целе државе, а у складу са међународно прихваћеним стандардима који се морају узети у обзир приликом осмишљавања читавог процеса. Посао који треба да буде круна рада једног успешног архива и који би требао да затвори круг који архивска грађа пређе од регистатуре до корисника архивске грађе, због свог значаја никако не сме зависити од иницијативе и креативности појединих архива и ахривских радника, већ мора бити резултат добро испланиране стратегије на нивоу државе.

РЕЗИМЕ

Потреба за брзом, јефитином и доступном информацијом, увела је рачунарску технологију и појам дигитализације у све сфере људског живота, па и у архиве. Иако су светски и европски архиви отишли далеко на пољу дигитализације докумената и података о архивској грађи у Србији је тај процес препуштен визији и креативности појединаца по архивима. Покушаји  на нивоу читаве архивске мреже нису заживели. За остварење овог циља неопходно би било пре свега дефинисање циљева и задатака који се желе постићи,  стандардизација струке, осавремењавање и једнообразност стручних упутстава, опремање архива и кадрова, доношење техничких упутстава и др, како би цео процес био у складу са међународним архивским стандардима и како бисмо се једног дана укључили у заједницу европских и светских архива и успешно вршили размену знања и информација, чувајући на најбољи начин сопствену и светску културну баштину.

ЛИТЕРАТУРА:

Аџић С., Међународни стандарди за дигиталне архиве EAD, EAC, METS, Преглед НЦД бр. 10, Београд 2007, 16-22.

Аџић С. Четрнаести Међународни конгрес архива Севиља, Шпанија 20-26. септембар 2000. године, Архив бр. 1, Београд 2000, 153-168.

Bešlin M., Digitalizacije arhivske građe u Istorijskom ahrivu u Novom Sadu – neka iskustva i preporuke,

( http://www.ncd.matf.bg.ac.rs/casopis/03/d010/download.pdf)

Bešlin M., Osnove strategije daljeg razovoja Istorijskog arhiva grada Novog Sada,( http://www.arhivns.rs/tekstovi/strucni%20radovi.htm)

Борош Н., Примена стандарда ISAD и ISAAR у Архиву Зрењанин, Архивски гласник бр. 2, Београд 2008, 6.

Веселиновић Ј.,Дигитализација Српских новина – подухват архивског одељења Народне банке Србије, Архивски гласник бр. 2, Београд 2008, 10.

Вранеш А., Библиотеке и архиви на „отвореном путу“, Архив бр. 1-2, Београд 2008, 15-31.

Вукелић Т., Аутоматизована база података „Инвентар“, Архив 1-2, Београд 2005, 87-93.

Digitalizacija kulturne baštine, Ministarstvo kulture Republike Srbije,

(http://www.kultura.gov.rs/?p=567)

Жумер В., Приступ јавним податцима, информацијама, документима и архивској грађи у Републици Словенији, Архив бр. 1, Београд 2004, 34-49.

Јанковић Б., Примена нових стандарда за опис архивске грађе у Историјском архиву Ниш (Збирка фотографија), Архивски гласник бр. 2, Београд 2008, 8.

Јеремјејев С. Т.,  Стандарди за описивање архивске грађе Encoded archival description (EAD), Интернет као основни фактор за појављивање стандарда EAD, Архив 1-2, Београд 2005, 30-42.

Kordić S., Digitalizacija kulturnog nasleđa Kotora,

( http://www.ncd.matf.bg.ac.rs/casopis/01/d010/document.htm)

Класниц П. П., Визија развоја доступности грађе, Архивски гласник 2, Београд 2008, 15.

ЛатинчићО.,Примена ISADgкроз електронску базу података Историјског архива Београда, Архивски гласник 2, Београд 2008, 7.

Лекић Б., Архивистика, Београд 2006, 196-219.

Мишић Т., Проблем класичног и електронског архивирања у регистратурама, Архивски гласник бр. 2, Београд 2008, 14-15.

Nacionalni program digitalizacije arhivske, knjižničke i muzejske građe,

( http://daz.hr/bastina/NacionalniProgramDigitalizacije.pdf)

Nikolova M., Digitalizacija arhivske građe kao vid zaštite kulturne baštine sa posebnim osvrtom na arhivsku građu u Pedagoškom muzeju u Beogradu, Srbija,

( http://www.iias-trieste-maribor.eu/fileadmin/atti/2008/Nikolova.pdf)

Петровић Ф. М., Саветовање архивских радника Војводине Нови Сад, 7-8 децембар 2006, Архив бр. 1-2, Београд 2006, 198-204.

Поповић Љ., Нерешена питања из стручног рада српских архивиста, Архив бр. 1-2, Београд 2007, 55-63.

Порубовић Видовић О., Летња школа „Електронско издаваштво културног наслеђа“ Софија, 9-28. септембар 2002, Архив 3, Београд 2002, 207-211.

Порубовић Видовић О., Ново програмско решење за подрушку рада читаонице Архива, Архив бр. 1-2, Београд 2003, 79-84.

Порубовић Видовић О., Дигитализација – изазов данашњице, потреба будућности, Архив бр. 2, Београд 2001, 50-60.

Порубовић Видовић О, Срнодовић С., Стандарди и препоруке које се односе на делатност у Архивима, Архив бр. 1-2, Београд 2007, 9-26.

Predlog projekta Digitalizacije kulturne i naučne baštine, Nacionalni centar za digitalizaciju, Beograd,

( http://www.ncd.org.rs/?page=projects&lang=sr&file)

Препоруке Савета Европе, Архив 1-2, Београд 2005, 9-29.

Препоруке Међународног архивског савета Светском самиту о информатичком друштву, Ахрив бр. 3, Београд 2002, 181-184.

Радош А., Неколико основа о дигиталним форматима, Архивски гласник бр. 2, Београд 2008, 10-11.

Рађеновић Р., XL Међународна конференција Округолог стола архива, Квебек, Канада 11-17 новембар 2007, Архив бр. 1-2, Београд 2007, 203-216.

Ракић Б., Нормирати евиденције и документацију о архивској грађи, Архивски гласник бр. 3, Београд 2008, 16-17.

Сибил К., Међународни семинар „Стандарди за описивање архивских докумената“ Москва, 8-11. фебруар 2005, Архив бр. 1-2, Београд 2006, 40-56.

Срндовић С., Међународни семинар „Стандарди за описивање архивских докумената“ Москва, 8-11. фебруар 2005, Архив бр. 1-2, Београд 2006, 151-160.

Cvijić M. Z., Digitalizacija celokupnog evropskog nasleđa, list Danas9.11. 2010,  ( http://www.danas.rs/dodaci/vikend.26.html)



[1] М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд 20044, 214;

Објављено у: Архив, Часопис Архива Југославије, бр. 1-2, Београд, 2010.

Објављено: 2. фебруар 2011.

 

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA