Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

 

Уводно слово

          Од када се појавила потреба да се значајни и важни документи посебно чувају, те користе у изузетним моментима и «у право време» постојала је потреба, ради што бржег доласка до тражене информације (односно проналаска предмета) да се некако информацијње о садржини целе архиве а затим и њених делова односно фондова и збирки искажу у виду кратког описа а онда ти описи систематизују. У прво време само у попису а потом и детаљније о свакој целини - фонду и збирци  (водичи) или предмету (регеста и аналитички описи).Тако су временом настајала научно-обавештајна средстрва о архивској грађи: у општем (прегледи, водичи и општи инвентари) и ужем смислу (водичи за групу или појединачни фонд, сумарни и аналитички инвентари, регеста и каталози. Уколико би изостали наведени пописи или обавештења о садржају, ових установа, дакле, архиви би представљали складиште безличне и бескорисне хартије која се налази испод њихових кровова. Отуда је веома важно, ако не и најважније да у сваком архиву постоје научно-обавештајна средства о архивској грађи која се налази у њеним депоима.

 

Данас, на прагу трећег миленијума, када свет постаје глобално село и информације из целог света путем интернета постају доступне за само неколико минута, веома је битна обрада података и њихова доступност. Још је битнија брзина стизања до ње. Међутим, сматрамо да је најважније у целој причи какви се подаци налазе на менију и каква је њихова употребна вредност. Због тога је веома важно да архиви као установе које «обрађују и производе»  информације воде бригу каква се научно информативна-средства налазе у њиховим установама, односно прецизније о каквом је квалитету научно-информативних средстава реч. То је веома важно стога што у мноштву архивске грађе треба уз што мањи утрошак времена доћи до траженог документа или податка – или пак уколико су та научно-информативна средства лоша, никада не стићи до њега. И ту настаје проблем, односно проблеми и то много проблема. Разлога за то (мисли се на неадекватна, неквалитетна научно-информативна средства, међу којима су и аналитички инвентари) има више.

У овом излагању осврнућемо се или указати на неке методолошке проблеме које се јављају при изради аналитичких инвентара, а које би требало превазићи.

               

        Методолошка питања

          Ако пођемо од тврдње да архиви постоје у првом реду ради заштите архивске грађе која онда служи у научноистраживачке сврхе, дакле, ради истраживача, а потом и за приватно праватно правне сврхе за нас не постоји дилема око тога које фондове и збирке треба узети у обзир за израду аналитичких ивентара. Најидеалније би било да се они израде за све фондове и збирке који се налазе под крововима архивских установа, јер на крају крајева квадратни метар простора у депоу сувише скупо кошта ово друштво да би се чувала неважна гомила хартије. Стога мишљења смо да у ту категорију треба сврстати све фондове и збирке који су настали до 1945. године, односно након 1945. године, све фондове осим привредних. На тај начин ћемо као «заштитари писаног културне блага» испунити своју основну функцију – заштиту архивске грађе.

У овом, као и у следећим случајевима не треба тежити оригиналности по сваку цену и измишљати «топлу воду», већ погледајмо рад у архивима у најближем окружењу. О архивима по Западној Европи да и не говоримо, где је и најмањи «папирић» који представља докуменат архивистички обрађен и заштићен текстуално и дигитално, а потом похрањен и чуван у идеалним условима чекајући истраживаче којима се стављају на увид. Овај поступак подразумева да је за сваки документ, (осим што за њега постоји «лична домументација», постоји и историја творца документа те историја самог документа, евиденција, лечење итд) израђен аналитички инвентар и регистри уз њега. Самим тим што су обрађени на највишем нивоу истраживачи добијају могућност за претрагу електронским путем, а у рукама «тек само копију». Оригинални докуменат се издаје истраживачу само у ретким специјалним случајевима. О самосталном фотокопирању или фотографисању докумената које чине истраживачи да и не говоримо. Због тога је веома важно имати израђене аналитичке инвентаре за ону количину фондова коју предлажемо, а било би идеално да их сваки архив има за све фондове и збирке који се налазе у депоима.

                                      * * *

И поред непоседовања података о броју аналитичких картица сматрамо да смо убедљиво последња земља по броју обрађених фондова и збирки (барам такво стање је било пред распад Југославије). Али да пођемо редом.    

          Први проблем је, још увек, недостатак квалитетног методолошког упустава за израду регеста и аналитичких инвентара као и непостојање утврђеног прописа. То је опште позната чињеница која се завршава на њеној констатацији. Истина за вољу његово уочавање је евидентирано али стидљивих покушаја да се укаже на потребу уједначавања медодолошког приступа изради научно-информативних стредстава (аналитичких инвентара) на целовитом простору некадашње Југославије пали су у воду. Ајде, отворено да кажемо, из политичких разлога, јер је сваки унитаризам па и у области културе (можда баш и зато) изазивао извесну фобију. Па како су се стварале републичке комунистичке партије тако су се стварале и републичке архивске службе. Још даље се отишло у Републици Србији где су се стварале и покрајинске службе. Но, овде се ради се о томе да ни на нивоу Покрајине немамо јединствен став (упуства и прописа) о методолошкој изради научно-информативних средстава, односно аналитичких-инвентра. 2

Почетком деведесетих покренуо се рад на поновном успостављању јединствене архивске мреже и службе на нивоу Републике Србије који је и 1995. године остварен. 3  Такође, одржан је и низ састанака директора и стручних тела који су имали за циљ да покрену архивску службу у Републици и осавремене је. Осмишљен је и стављен у функцију Јединствен архивистички програм  «ЈАИС» и донето је николико прописа о архивској делатности међу којима је најважнији Закон о културним добрима  4  Међутим, ови покушаји су текли исувише споро, па могло би се рећи и каснили са развојем архивистике у окружењу. 

          Часопис «Архивски преглед» као најважније и једино гласило републичких архива излазило је концептуално слабо, нередовно, успорено,  па чак и штампано са закашњењима од неколико година, 5  те архисти нису били у могућности да благовремено добијају адекватне информације или нова методолошка упуства за поједине сегменте свога рада. Покренути војвођански «Архивски анали» у два изашла броја нису могли да буду у равни «Архивском прегледу» нити да буду прави ослонац архивистима за рад. Обнављањем «Архивских анала» надамо се, уколико се у њима објављује све оно што је везано за струку али и отварају нова питања која се јављају у раду, да ће стука коначно добити своје адекватно гласило.  

          Потом, разноликост упутстава и шаренило међу постојећим израђеним аналитичким ивентарима; читава рашомонијада која само збуњује и доводи до још веће разноликости у израдама истих. Стога смо заговорници да се отклоне различитости и одлучи се за једно.

                                                * * *

          Публиковање каталога докумената и израда регистара представља озбиљан проблем како самим писцима тако и истраживачима. И уместо да послуже сврси и циљу издавања (скраћивање времена доласка до тражене информације) често су узрок још већем трагању али и погрешкама.

          Тако се у постојећим архивима налази известан број аналитилких инвенатара 6  који су неуједначено писани, односно њихов распон је од сличности до тоталне различитости.  Ту пре свега мислимо на уношење броја архивског фонда, сигнатуре, описа садржаја, навођења језика грађе и броја листова у предмету. Но свакако да је најважнији недостатак опис саджаја. Он искључиво зависи од образованости архивисте, његове опште културе, стручности и на крају познавања језика са којег преводи уколико је у питању превод са страног језика. Заблуда је да је за израду описа садржаја довољно «само» знање језика. У истој, а можда и већој мери је потребно одлично опште и специјалистичко знање области односно теме. 7  Неразумевање области или теме, може катастрофално да унакаради задати посао. У томе имамо примера на претек.

Такође је велики проблем у транскрипцији властитих имена и имена места. Досадашња пракса и примери указују такође на шаренило поступака. Архивисти (па и лектори ако их је било) обично су ишли линијом мањег отпора па су се, иако није у духу српског језика, имена преписивала у оригиналу, што је доводило у заблуду или пак у недомицу већи број читалаца и истраживача. Ипак један број је по нашем мишљењу направио искорак и обавио добро посао. Примери за то су свакао регесте «Protokoli Slobodnog komorskog grada Sent Marije» и серија аналитичких инвенатара под називом «Краљевски комесари».8  На преводу је радило чак петоро архивиста али коначан облик у објављивању је добило по приређивању и транскрипцији истих.  Властита имена и имена места, чак и поједине кључне речи дати су у транскрипцији, а потом у загради и оригинал. 9У предговору аналитичког описа, говори се о методологији израде, коришћеној литератури за ту сврху као и колегама-стручњацима који су учествовали да се посао оконча.

          Попут проблема и неуједначености код транскрипције личних имена и места постоје слични проблеми и у изради «кључа књиге» - регистара (индекси: именослови, предметни...). Шаренило предлога и искустава даје за право онима који се залажу  за коначно уједначавање. 

Уосталом погледајмо рад у архивима у окружењу и доћићемо до поразног податка да се у Републици Србији најмање урадило аналитичких описа и најмање објављивала изворна архивска грађа. 

                                      * * *

          А можда највећи проблем који је довео до већ поменутог катастрофалног стања мали број квалификованог стручног кадра или неодговарајући стручни кадар по архивима Војводине. 10 У годинама које су остале иза нас дошло је до правог суноврата у читавом друштву а посебно у култури, односно установама културе. Стога, могу се на прсте навести они архивисти који раде на изради аналитичких инвената старије грађе (где је потребно квалификовано знање латинског, немачког и мађарског или уопште адекватног образовања) који су запослени по архивима а да су довољно квалификовани за тај посао. Отуда у наредном периоду мора се водити више рачуна о образованости, специјализацији и усавршавању кадрова по архивским установама. То се може постићи пажљивим одабиром кандидата приликом запошљавања, константним усавршавањем постојећих кадрова давањем стипендија и одржавања семинара, предавања и саветовања, те подстицањем на научно-истраживачки рад. Такође, онима који су склони писаној речи, треба омогућити објављивање студија, чланака и књига. Дабоме, уз сав могући подстицај оних стручњака који учествују у том процесу. 

 

Закључак

         

          Стога мишљења смо да се треба залагати за јединствену мрежу архива, тешњу сарању међу њима (размена искуства по службама), те јединственог методолошког упуства за рад и деловање архива у мрежи. То би подразумевало и коначну израду јединственог методолошког упуства за израду свих научно-обавештајних средстава па самим тим и аналитичких инвентара. И то на онај начин како се израдило «Упуство за израду водича кроз архивске фондове и збирке у Војводини», 11  које може да послужи као пример.

          Метолошка питања у изради аналитичких инвентара свела би сепо нашем мишљењу на три кључна питања: недостатак методолошких упустава за писање аналитичких инвентара; публиковање аналитичких инвентара; запошљавање квалификованих стручних кадрова, односно усавршавање постојећих.

Превазилажење ових крупних проблема видимо у хитном обједињавању рада архивских установа у Покрајини, односно њеној тешњој сарадњи; изради упустава и доношења законских прописа;објављивању радова и искустава у централном стучном часопису (обновљеним «Архивским аналима») инсистирању на стручном кадру и сталном усавршавању истих. У поступак израде аналитичких инвентара узимати све фондове до 1945, а од 1945. године све осим привредних.

  

Напомене и објашњења:

Рад је у целини објављен у: Архивски анали - Часопис Друштва архивских радника Војводине, година III, бр. 3, 2006. Нови Сад, 85-94. Овде  га објављујемо по дозволи аутора чланка.

1.                          Богдан Лекић, Научноистраживачки рад у архивима, у: Архивски преглед, Београд 1992-1993, бр. 1-4, стр. 111-138 (часопис изашао из штампе 1997). И у овом раду констатује се недостатак квалитетне стручне литературе, док је постојећа остала на искуствима педесетих, шездесетих и седамдесетих година двадесетог столећа, дакле у повоју архивистике код нас.

2.                          Ову тврдњу потврђује најновији рад, Томиславе Јелић, Искуства на изради аналитичких инвентара, Нови Сад 2005 (у рукопису).

3.                          Решење о утврђивању територије архива, Службени гласник Републике Србије, број 7/1996; Мрежа архива у Републици Србији, Архивски преглед, Београд 1996-1997, бр. 1-4, (изашао из штампе 2000. године

4.                          Службени гласник Републике Србије, број 71/1994; Архивски преглед, Београд 1996-1997, бр. 1-4, изашао 2000. године.

5.                          «Архивски преглед» број 1-2 за 1991 изашао је 1992; број 1-4 за 1992-1993. изашао је тек 1997; број 1-4 за 1994. изашао је 1998. а број за 1998-1999. изашао је 2001. године

6.                          Поуздан па ни приближан број се незна

7.                          Па тако се не би јављао Александар Нађ  (Нађ је мађарско презиме) него Александар Велики.

8.                          Protokoli Slobodnog komorskog grada Sent Marije (Sent Maria), nazvanog Subotica (Sabatka) 1743-1744 (regesta): у Ex Pannonia Subotica 2000, br. 3-4, str. 5-22. У уводном делу «Протокола» напомиње ко је све и на којим пословима од архивских и других стручњака учествовао у изради регеста. Дакле читав тим стручних лица да би се посао привео крају на онај начин да задовољава све критеријуме савремене архивистике.И као пример различитости у раду: Analitički inventari serija »Kraljevski komesari« od br. 1 do 3 (Mihalj Irmenji, Jožef Gludovac, Ferenc Skulteti), Istorijski arhiv Subotica, 1998-2003, где је приликом израде аналитичких инвентара извршена транскрипција личних имена и презимена али само у појединим случајевима у заградама је стављен оригинал).

9.                          Protokoli Slobodnog.... Овде ћемо напоменути одређене случајеве: тако нап. стајало је на картици: «да се наредба прочитала на народном језику», где је погрешно преведено – «на мађарском језику». Међутим када се зна да је у Сент Марији 99% становништва било словенско, дакле, Срби и Буњевци, јасно је да се прочитало на српском језику. Сва имена са презименима (и где је било одступања у оригиналу – мисли се једно исто име или презиме је другачије написано, а утврђено је, да је реч о истом лицу. Дакле, ниједан Бартоломеус није живео у Суботици него Бартул, тачније Боно; или ниједан Јоанес него Јован, Јосо, а касније, крајем 18. столећа и Јохан, Јанош итд.) су уједначена. Ипак најдрастичнији пример не само немара, необавештености, него и неукости је писање имена патријарха Јосифа Рајачића као Јосипа. Оваквих примера има нажалост много.

10.                      Томислава Јелић, Искуства на изради аналитичких инвентара, Нови Сад 2005 (у рукопису). У овом уводном реферату за Саветовање архивских радника Војводине погрешно је наведен податак о квалификованим кадровима у Историјском архиву Суботица. Истина је да ИАСу никад није имао одговарајући стручни кадар, барам када је било реч о класичним језицима, односно латинском језику. Додуше на пословима са старијом архивском грађом су радиле особе које су училе латински језик у школама које су похађале током школовања (пре свега у теолошким, католичким школама, гимназијама, факултетима или су били самоуки, па се и ниво њиховог знања веома разкликовао – од доброг до одличног – што није спорно). Ипак, једини школовани и квалификовани стручњак који је радио на тим пословима је Верослава (Радивоја) Манасијевић (дипломирани класични филолог, посдипломац такође на класичним језицима), која се у Историјском архиву Суботица задржала непуних шест месеци током 1998. године.

Због тога (не само због прописа или статистике већ и на основу властитих искустава), и сматрамо да је веома важно, не само у оквиру реалних могућности већ крајње неопходно, ангажовати за рад у архивима сто више стручних лица, пре свега, заинтересоване особе (уз претходну проверу знања путем тестова) које би радиле на пословима са најстаријом архивском грађом. Уз то дати им прилике и стимулацију да се додатно и стално образују и усавршавају. У противном убеђени смо доћиће до још већег урушавања квалитета рада у архивским установама

11.                    Упуство за израду водича кроз архивске фондове и збирке у Војводини, Архив Војводине, Нови Сад  2001, на изради, односно писање упуства учествовао је и аутор ових редова.

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA