Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

РАД ЈЕ ОБЈАВЉЕН У: Зборник радова Конференција за међународним учешћем Технике и технологије кроз време, Београд, 2015, 141-151.

АПСТРАКТ: Папир као подлога за писање први пут је произведен почетком II века нове ере у Кини. Дуго времена папир се производио ручно. Процес производње је био спор, а потребе за папиром временом су постајале све веће. Године 1799. пронађена је прва машина за израду папира, а ручна производња замењена је машинском. Касније су машине конструкционо усавршаване, упоредо са усавршавањем технологије производње и проналаском нових сировина за израду папира. Данас се папир углавном производи машински од целулозних влакана добијених из дрвета, једногодишњих биљака или секундарних сировина. Ручна производња и машинска производња на традиционалан начин заступљене су једино још у неким деловима Кине и Јапана, затим у радионицама за израду папира за специјалне намене, у фабрикама за производњу папира за рестаурацију, као и у лабораторијама за конзервацију и рестаурацију. Лабораторије папир праве за сопствене потребе помоћу машина за наливање папирном пулпом. Основни принцип традиционалне израде папира остао је непромењен целих 19 векова.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: папир, традиционална производња, целулозна влакна, пулпа.

УВОД

Још од почетка човечанства људи на различите начине покушавају да забележе и сачувају своја опажања, сазнања и важне догађаје. У том свом настојању служили су се најразличитијим материјалима и подлогама за писање, почевши од камена, костију, дрвета, лишћа, преко плоча од глине и различитих врсти метала, до папируса, пергамента и папира (Радосављевић 2000: 15). Од како је откривен почетком другог века нове ере, папир је полако потиснуо и заменио остале подлоге за писање и до данас је остао непревазиђен.

ИСТОРИЈАТ

Овако је све почело

Подлоге за писање на бази целулозних влакана правиле су се у Кини и пре нове ере, али њихове карактеристике нису задовољавале високе критеријуме захтевних Кинеза. Давне 105. године нове ере великодостојник на кинеском царском двору, Цаи Лун, је дотадашњу производњу папира стандардизовао и побољшао, те се та година сматра годином проналаском папира, онаквог каквог га ми данас познајемо. До тог времена у Кини се писало углавном на свили, чија је израда била веома скупа. Тајна производње папира је била строго чувана и дуго времена је била заступљена само унутар граница Кине. Али свака тајна се једном разоткрије. После више од 500 година Корејци и Јапанци су дознали тајну израде папира, а затим и Арапи, у VIII веку. Арапи су ову тајну такође себично чували, али са ширењем њихове државе, ширила се и производња папира(Радосављевић 2000: 19–20; Papir Wikipedija; Perić 1993: 16).

Папир осваја свет

Умеће израде папира на тло Европе је стигло прилично касно – тек почетком XII векa. Тајна производње папира је и даље била строго чувана због чега су мајстори у радионицама полагали свечане заклетве да ће је чувати. Упркос томе она се полако, али незаустављиво ширила. Прве радионице за ручну израду папира основане суу Шпанији у XII веку, а у XIII веку се отварају радионице у Француској и Италији, у XIV у Немачкој и тако даље[1] (Табела бр. 1). На простору Словеније и територији данашње Хрватске први папирни млинови су се појавили у XVI, односно XVII  веку, а фабрике за производњу папира у XIX (Радосављевић 2000: 20; Hafner 1962: 7–8; Perić 1993: 16–17). Између два рата је основано неколико индустријских предузећа за производњу папира на просторима бивше Југославије – од тога две у Београду (1921) (Fabrika hartije Beograd) и Чачку (1930) – да би после Другог светског рата наступио период интензивног развоја индустрије целулозе и папира у Србији и изградња нових фабрика у Сремској Митровици, Новом Кнежевцу, Владичином Хану, Умци, Крушевцу и Липљану (Perić 1993: 19–20).

 

Кина

105. год.

 

Италија

(Фабриано)

1268. год.

 

Америка

1600. год.

Кореја

Јапан

610. год.

 

Немачка

(Нирнберг)

1390. год.

 

Холандија

1670. год.

Арапи (Самарканд)

751. год.

 

Аустрија

1469. год.

 

Хрватска (Лепоглава)

крај XVII века

Африка (Каиро)

око 900. год.

 

Енглеска

1494. год.

 

Норвешка (Осло)

1898. год.

Шпанија

(Валенсија)

1144. год.

 

Словенија

(Хрушица)

1542. год.

 

Србија (Београд)

1921. год.

Француска

XIII век

 

Русија

1576. год.

 

Остале ех Yu земље

XX век

Табела бр. 1: Ширење производње папира од њеног настанка до модерног доба (Радосављевић 2000: 20;Hafner 1962: 7–8; Perić 1993: 16–17, 19–20)

 

ШТА ЈЕ ЗАПРАВО ПАПИР?

Папир представља испреплетана целулозна влакна добијена из биљака или секундарних сировина. Зависно до врсте сировине (врсте биљке) и примењеног технолошког процеса, у папиру се поред целулозе могу наћи и споредни састојци употребљених сировина, односно нечистоће. У споредне састојке се убрајају лигнин, хемицелулоза, смоле, минералне материје и друго. Њихово присуство и количина негативно утичу на квалитет и чистоћу папира. Током процеса производње папиру се додају разне супстанце, односно помоћни материјали, који утичу на његов квалитет и карактеристике. Основне помоћне материјале чине пуниоци и лепкови, а папири се, зависно од њихове намене, могу обогатити и различитим врстама боја, супстанцама за бељење, или могу бити импрегнирани разним уљима и другим материјама. Пуниоци су супстанце које папиру дају потребну конзистенцију и изглед и омогућавају квалитетније писање и штампање. Најчешће коришћени пуниоци су каолин, талк, гипс, барит, креда и друго. Лепкови се додају папиру у циљу међусобног повезивања влакана целулозе, затим везивања пуниоца за целулозу, као и регулисања способности папира да упија мастила и штампарске боје, односно смањења њиховог претераног упијања. Лепкови могу бити природни (биљног или животињског порекла) или синтетички. Зависно од врсте и карактеристика које се желе постићи, папиру се додају скроб, декстрин, туткало, поливинил алкохол и тако даље. (Радосављевић 2000: 26–30; Hafner 1962: 28) Додавањем различитих помоћних материјала (примеса), добијају се папири разних карактеристика и намена (Табела бр. 2).

 

ВРСТА ПАПИРА

ПРИМЕНА

ПОМОЋНИ МАТЕРИЈАЛИ

Папир за штампање

Папир за писање и штампање

Пуниоци и леплови

Упијајући папир

Папир за убрусе, салвете

Са мало или без лепка

Трајни папир

Папир архивског квалитета

Папир за важна документа

Мала количина пуниоца (барита)

Природни лепкови, без нечистоћа

Спорогорући папир

Папир за цигарете

Креда као пуниоц

Украсни папир (у боји)

Папир за абажуре, оригами

Боје

Импрегнирани папир

Непромичиви папир

Електроизолатор

Парафин, битумен

Минерална уља

Табела бр. 2:Помоћни материјали одређују врсту и намену папира (Радосављевић 2000: 27–28; Perić 1993: 153, 306–350)

 

ПРОИЗВОДЊА ПАПИРА НЕКАД И САД

Изрда папира на традиционални кинески начин (кинеска фаза)

Принцип израде папира је у основи остао исти од његовог открића до данас, само се начин променио: некада се израђивао ручно, а данас се производи на машинама великог капацитета. Традиционална израда папира у Кини почињала је туцањем у каменим посудама или млевењем старих крпа, рибарских мрежа, бамбуса, конопље, дуда и других биљака, у циљу уситњавања и раздвајања целулозних влакана. Уситњена влакна су затим кувана у кречној води, чиме се добијала кашаста смеса – пулпа. Четвртасто сито, направљено од испреплетаних свилених нити и танких бамбусових штапића, је у више наврата урањано и вађено из пулпе, док није добијен папир жељене дебљине. Током сваког вађења из пулпе, сито је морало да се протресе како би се пулпа равномерно распоредила, целулозна влакна испреплетала, а сувишна вода оцедила кроз сито. Мокар лист папира се пажљиво одвајао од сита и стављао на гомилу са осталим листовима наслаганим један на други, који су се затим заједно цедили у дрвеној преси уз постепено повећавање притиска. Оцеђени листови су се сушили на равној површини (даска, камен, глинена плоча) на сунцу или на загрејаној површини. После сушења листови су се ојачавали лепком (површинским премазивањем или потапањем), поново сушили и пресовали, и на крају пеглали на мраморној плочи помоћу слонове кости или глатког камена како би се добила довољно глатка површина. Готов папир се потом секао на жељени формат, након чега је био спреман за употребу (Радосављевић 2000: 19; Papir Wikipedija; Perić 1993: 16).

Арапи уводе иновације у производњу папира (арапска фаза)

Када су Арапи 751. године дознали тајну израде папира од Кинеза, они су је унеколико побољшали. Уместо ручног уситњавања и одвајања влакана целулозе помоћу тучкова, користили су воденице, покретане снагом воде. Сита од бамбуса и свилених влакана су заменили мрежицом од металних нити. И, на крају, употребљавали су фини скробни лепка од просејаног пшеничног брашна уместо биљне гуме и обичног скроба (Радосављевић 2000: 20).

Механизација производње папира (европска фаза)

Упоредо са ширењем производње папира на тлу Европе, долазило је и до њене модернизације. Године 1670. у Холандији је пронађен холендер – направа за уситњавање влакана целулозе и добијање папирне пулпе, а 1799. је Француз Луи Николас Робер конструисао прву машину за производњу папира у бесконачној папирној траци (Слика бр. 1). Затим је уследила појава низа нових машина за папир, свака конструкционо боља од претходне. Енглез Брајан Донкин је 1803. године усавршио папир-машину увођењем уздужног сита. Затим је 1823. конструисао машину са цилиндрима за сушење папирне траке, а 1829. је увео загревање цилиндара воденом паром. Током 20. века папир-машине су пратиле тренд повећања радне ширине сита од 300 cm до чак 1000 cm. Све до 1970. машине за папир су конструисане са једним ситом, уздужним или округлим, да би исте године почеле да се производе машине са два сита, што је допринело квалитету папира(Радосављевић 2000: 24–25; Perić 1993: 17–18).

Како је текло конструкционо усавршавање машина, тако је долазило и до иновација у технологији производње и сировинама. Године 1844. је Немац Фридрих Готлоб Келер изумео поступак добијања целулозних влакана из дрвета, односно увео је дрвењачу у процес производње папира, а 1853. је почела производња целулозе из дрвењаче по натронском поступку (уз примену натријум хидроксида – NaOH) у сврху делигнификације дрвењаче. Десет година касније се уводи производња целулозе по хидроген-сулфитном поступку, а 1875. по сулфатном(Табела бр. 3). Нешто каснује почињу да се примењују и секундарне сировине(Papir Wikipedija; Perić 1993: 18–19).

 

1670. год.

У Холандији је откривен холендер, уређај за уситњавање влакана целулозе.

1799. год.

Француз Луи Николас Робер је конструисао прву машину на ручни погон за производњу папира у бесконачној папирној траци.

1803. год.

Енглез Брајан Донкин је усавршио папир-машину увођењем уздужног сита.

1823. год.

Донкин је конструисао машину са цилиндрима за сушење папирне траке.

1829. год.

Донкин је увео загревање цилиндара воденом паром.

1844. год.

Немац Фридрих Готлоб Келер је изумео поступак добијања целулозних влакана из дрвета, односно увео је дрвењачу у процесу производње папира.

1853. год.

Почела је производња целулозе из дрвењаче по натронском поступку.

1863. год.

Откривена је производња целулозе по хидроген-сулфитном поступку.

1875. год.

Уводи се производња целулозе по сулфатном поступку.

до 1905. год.

Радне ширине сита папир-машина износе до 300 cm и постижу радну брзину од 120 m у минути.

1912. год. и даље

Папир-машине прате тренд повећања радне ширине сита: 500 cm – Онтарио (1912), 525 cm – Шведска (1913), 600 cm – ушће реке Одре (1924) и тако даље.

1970. год.

Конструисана је папир машина са два сита.

данас

Поступак производње папира је потпуно аутоматизован, радне површине сита достижу 1000 cm, а радне брзине око 2000 m у минути.

Табела бр. 3: Хронологија развоја производње папира(Радосављевић 2000: 24)

Производња папира данас

Данас се папир углавном производи машински у поступку који је потпуно аутоматизован – ток и контрола производног процеса врши се помоћу електронике и рачунара. Радне ширине ситапапир-машина се крећу и до 1000 cm, а највеће постигнуте радне брзине достижу невероватних 2000 метара у минути (Радосављевић 2000: 25; Perić 1993: 19).

Папир је временом постао веран човеков пратилац и ушао је у све поре његовог живота и друштва уопште. Он више није само подлога за писање, већ историјски документ, уметничко дело, фотографија, извод из матичне књиге рођених, диплома, пасош, информативно средство, возна карта, средство за плаћање, марамица, чаша, честитка, писмо, материјал за паковање, део цигарете, изолациони материјал, облога за зидове (тапете), абажур лампе и тако даље. Постао је предмет широке потрошње и готово да се данас не би могао замислити живот без папира (Hafner 1962: 8). Његовим проналаском, али и открићем штампе, знатно је убрзан развитак друштва, а пре свега развој писмености, науке и културе. У свету се потрошња папира по становнику узима као један од врло значајних показатеља културног нивоа и животног стандарда становништва (Perić 1993: 20). Без папира живот би данас сасвим другачије изгледао.

 

ПРОИЗВОДЊА ПАПИРА ЗА РЕСТАУРАЦИЈУ

На готово идентичан начин, као што су то радили Кинези пре 19 векова, и данас се производи ручни папир за посебне намене[2]: за репродукцију уметничких дела, специјалне штампарије, као и за рестаурацију папира. Рестаурација представља низ поступака чијим се деловањем оштећени папир враћа у познато или претпостављено, односно првобитно стање (Нацртзакона 2015: члан 9. став 1. тачка 20) и изводи се помоћу такозваног јапанског папира или наливањем папирном пулпом (Слика бр. 2 и 3).

 

Рестаурација помоћу јапанског папира

Јапански папир, познат и као ваши (washi)[3], настаје у поступку који се у потпуности изводи ручно, на традиционалан начин, или у процесу који је делимично механизован. Ваши се, као и некада, производи искључиво од локалних јапанских биљака: козу (kozu), гампи (gampi), мицумата (mitsumata) и друге. Зависно од процентуалне заступљеност влакана поменутих биљака, њихове испреплетености и начина повезивања, као и граматуре, добијају се папири различитих карактеристика, који се на разне начине употребљавају у процесу рестаурације. Јапански папири могу да се користе за каширање оштећених листова, затим за попуњавање делова који недостају, за обострано ојачавање целих листова, односно облагање, као и за парцијално ојачавање листова на ослабљеним и поцепаним деловима листа или на спојевима оригинала и попуна. У Лабораторији за конзервацију и рестаурацију Архива Србије најчешће коришћени јапански папири су козуши (kozu shi),шиохара (shiohara), аракаџи (arakaji), иноши (ino shi), насфест (nassfest), мицумата бе (mitsumata B), гампи (gampi)икуранаи (kuranai)(Табела бр. 4).

 

Име папира

Граматура

Састав

Примена

КОЗУШИ

40 g/m2

30% козу, 50% пулпа, 10% рајон (rayon), 10% манила (manila)

За каширање и попуњавање делова који недостају

ШИОХАРА

40 g/m2

50% козу, 50% пулпа

За каширање и попуњавање делова који недостају

АРАКАЏИ

33 g/m2

50% козу, 50% пулпа

За каширање и попуњавање делова који недостају

ИНОШИ

18 g/m2

100% манила

За каширање и попуњавање делова који недостају

НАСФЕСТ

12 g/m2

100% манила

За каширање и парцијално ојачавање

МИЦУМАТА

12 g/m2

100% мицумата

За облагање и парцијално ојачавање

ГАМПИ

10 g/m2

100% гампи

За облагање и парцијално ојачавање

КУРАНАИ

9 g/m2

100% манила

За облагање и парцијално ојачавање

Табела бр. 4: Врсте јапанског папира које се користе у Лабораторији за конзервацију и рестаурацију Архива Србије (Dunav papir 2009: 3–7)

Ручна рестаурација наливањем папирном пулпом

Као што је већ речено, папир може да се рестаурира и наливањем папирном пулпом, методом у чијој основи лежи процес производње папира. Наливање се обавља ручно или машински. Ручно наливање се састоји у томе да се, унапред припремљена, хомогенизована и разблажена пулпа, равномерно, помоћу кашичице, наноси на део листа који недостаје, са једног краја на други, обично од средине ка крајевима листа. Поступак се изводи на вакуум столу који упија вишак воде из пулпе и убрзава сушење, док се влакна целулозе задржавају на оштећеном делу образујући папир. У недостатку вакуум стола ручно наливање може да се изведе и на упијајућим хартијама, мада је у том случају сушење наливених делова спорије, а попуне су често неправилне. После наливања, листови се пресују између филца и упијајућих хартија, уз често мењање, док се наливени делови, односно попуне потпуно не осуше. Овај метод је далеко тежи за извођење од машинског наливања, резултати нису тако импресивни и потребно је велико искуство. Ручно наливање се примењује код листова писаних или цртаних мастилима и бојама растворљивим у води, које се, из тог разлога, не смеју наливати машински.

Машинска рестаурација наливањем папирном пулпом

Принцип машинског наливања се, као и код ручног, своди на попуњавање оштећеног дела листадодавањем папирне масе, с том разликом што се поступак у овом случају обавља машински (Слика бр. 4). Процес почиње израчунавањем количине папирне пулпе или суве целулозе потребне за наливање. Потребна количина зависи од дебљине листа и површине која недостаје, а израчунава се на основу формуле:

C=(2х(D+2)+2x(Š+2)+P)xTxK

Променљиве у формули имају следеће значење:

            C – количина суве целулозе (g);

            D – дужина листа, у центиметрима (cm);

            Š – ширина листа, у центиметрима (cm);

            P – површина која недостаје, у центиметрима квадратним (cm2);

            T – дебљина листа, у милиметрима (mm);

            K – константа (39, 4 kg/cm3).

Папирна пулпа се прави од суве целулозе и/или јапанског папира. Сува целулоза је потпуно бела, те јој се јапанска хартија додаје како би се добила нијанса слична папиру који се рестаурира, најчешће у односу 4:1 у корист суве целулозе. Пулпа се може направити и само од јапанског папира, при чему се комбинују различите нијансе у циљу усклађивања боје са оригиналом. Одмерене количине суве целулозе се мрве, а јапанског папира цепкају и потапају у воду. Добијена смеса се хомогенизује у блендеру како би се целулозна влакна раздвојила. На овај начин припремљена пулпа је спремна за наливање. Оштећени папир се постави у машину за наливање преко фине мрежице (Слика бр. 5) и фиксира решеткастим држачем. Машина се, затим, напуни водом. У воду се сипа припремљена пулпа и промеша се. Затим се укључи вакуум пумпа и после неколико секунди папир под дејством вакуума пријања уз мрежицу, па решеткасти држач може да се уклони. Вакуум усисава воду са пулпом кроз оштећења на папиру и, док вода пролази, пулпа се задржава на мрежици и попуњава оштећења. Пумпа се искључује када усиса сву воду из машине чиме је процес наливања завршен. Некада, ако се пулпа нађе у вишку, ситна целулозна влакна могу да се распореде преко неоштећеног дела папира. Та влакна ојачавају папир и пожељна су уколико не умањују читљивост текста или не нарушавају визуелне карактеристике цртежа. У супротном, влакна се, одмах после наливања док је папир још мокар, нежно уклоне са папира. Као и код ручног наливања, по завршетку процеса, следи пресовање уз употребу филца и упијача, као и њихово често мењање. Ако је машина за наливање проточна, односно ако се за свако наливање користи нова вода, у пулпу се може додати и лепак, најбоље природног порекла – скробни, на пример. Исто као и у папиру, лепак служи да међусобно повеже влакна целулозе, као и да веже попуну за лист. Уколико машина ради по систему затвореног круга (иста вода из танка машине се користи за већи број наливања), лепак не сме да се користи како се машина не би запушила. У том случају се ивице оштећеног листа пре наливања премажу лепком како би се наливени део боље везао. После наливања цео лист се обострано премаже разблаженим лепком, скробним или метилцелулозним. На овај начин се попуне фиксирају, а цео лист се ојачава. Некада, ако је лист веома ослабљен, преко лепка може да се дода и веома танак и провидан јапански папир, граматуре око 10 g/m2 или мање (мицумата бе, на пример). Папир жељене граматуре и боје за облагање наливених листова може да се направи у машини за наливање, уз прорачун количине пулпе за површину целог листа и жељену граматуру и употребом суве целулозе и јапанског папира одговарајуће боје, у поступку који личи на традиционалну производњу папира. Уколико недостаје лист у књизи, уместо њега може да се налије лист одговарајуће боје, граматуре и димензија. Папир одређених карактеристика може да се налије у машини и у било које друге сврхе. Метод наливања је незаменљив код оштећења на књигама насталих као последица деловања књишког црва у виду многобројних тачкастих оштећења (тунела) која се пружају кроз цео књижни блок. Рестаурација оваквих књига помоћу јапанског папира била би дуга и мукотрпна, а резултати не би били задовољавајући, будући да би попуне често прелазиле преко текста. Једино ограничење код машинског наливања јесте да је оно могуће само код папира са нерастворним бојама и мастилима, с обзиром да се процес одвија у воденој средини.

Рестаурација наливањем папирном пулпом у Баварској градској библиотеци

Метод наливања папирном пулпом се у Лабораторији Архива Србије, али и у другим лабораторијама у Србији, нажалост не користи у пуној мери, како због недовољног простора за смештај пратеће опреме, тако и због недостатка материјалних средстава за набавку опреме и сировина. У Институту за рестаурацију књига у Баварској градској библиотеци, велики број операција које претходе наливању се обављају помоћу компјутера, те је њихово извршење брже и прецизније. Компјутер са одговарајућим програмом за обраду података, израчунава количину пулпе потребне за наливање, на основу података о дебљини листа и површини оштећења добијених помоћу камере. У зависности од количине пулпе компјутер аутоматски одређује и количину лепка и полиакриламида потребног за наливање одређеног листа. Као лепак се користи модификовани скробни лепак добијен из кромпира, који не мора да се кува, већ се у облику праха убацује у пулпу. Предности овог лепка се огледа у томе што се он, будући да је катјонски, лако везује за негативно наелектрисана влакна целулозе и што има најфинију структуру. Пулпа се обогаћује полиакриламидом или желатином да би постала гушћа и да би се целулозна влакна спорије и равномерније распоређивала на место оштећења. У нашој лабораторији одређивање потребне количине пулпе се врши мерењем помоћу лењира (дужина и ширина листа), милиметарског папира (одређивање површине која недостаје такозваним „одокативним методом“) и милиметарског завртња (дебљина листа), а израчунавање се обавља дигитроном. У Немачкој боју листа такође одређује компјутер са одговарајућим програмом за обраду података. Боја папира се мери камером на три различита места на листу. Добијене податке компјутер обрађује и упоређује их са базом података која броји око 700 нијанси добијених комбиновањем 80 различитих боја целулозних влакана, на основу чега даје три предлога. Крајњу одлуку о боји која ће се користити приликом наливања ипак доноси човек. Уколико ниједна боја не одговара, увек могу да се направе нове комбинације, које ће одмах бити убачене у компјутерску базу података. У лабораторији баварске библиотеке запослени имају на располагању суву целулозу добијену из памука, (веома дугачка – преко 2000 глукозидних јединица – и мекана влакна) у белој (дужа влакна) и браон боји (краћа влакна), и различите пигменте, помоћу којих сáми боје целулозу у 80 различитих нијанси. У процесу наливања користи се вода из аутоклава обогаћена калцијумкарбонатом (CaCO3), рН вредности 8,3. Наливени листови се ојачавају помоћу папира граматуре 1,7 g/m2 добијеног наливањем целулозних влакана лана. Микроскопска испитивања су показала да ланена влакна карактерише таква дужина и дебљина да минимално умањују читљивост текста у поређењу са влакнима других биљака. После ојачавања, лист се пресује у аутоматској преси између два филца, одабрана тако да њихова текстура највише личи на текстуру оригиналног листа. Процес се завршава исецањем попуна листа према оригиналним димензијама.

 

ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋЕ?

Од како је откривен још у II веку нове ере, папир је непрестано технички усавршаван. С обзиром да живимо у ери дигиталне технологије, за очекивати је да и развој папира иде у том смеру. Данас су на модерним уређајима доступни разни часописи, новине, документи, текстови, па и целе књиге у дигиталном облику. Од недавно су сена тржишту појавили уређаји у форми таблет рачунара звани и-бук ридери (e-book reader) илии-ридери (e-reader), чија је основна намена читање електронских књига и часописа. Специфичност ових уређаја представља коришћење специјалних дисплеја, такозваних електронских или е-папира, дизајнираних тако да опонашају мастило на папиру. Е-папир је пријатан за очи и има стабилну слику која нема потребе за сталним освежавањем. Угао видљивости је знатно већи, а емисије зрачења и потрошња енергије много мања у поређењу са конвенционалним дисплејом. Пошто не користи сопствено осветљење већ светлост околине, читљив је и под сунчевом светлошћу. Е-папир своју примену налази у образовању, библиотекама, огласним таблама на јавним местима, е-билбордима, мобилним телефонима и слично. Осим уређаја за читање постоје и електронски уређај за писање, такозвани дигитални папир, који служи за креирање дигиталних докумената дигиталном оловком по дисплеју осетљивом на додир (E-papir Википедија).

 

РЕЗИМЕ

Процес производње папира је у основи веома једноставан, а цена сировина ниска, услед чега и данас, уз одређене модификације, папир проналази нове примене у најразличитијим областима.Једна од њих је рестаурација папира. Употребом већ готових ручно израђених папира или наливањем папирне пулпе ручним или машинским – данас се у лабораторијама за конзервацију и рестаурацију широм света, па и у нашим лабораторијама спасава архивка грађа, библиотечки материјал и уметничка дела на папиру, чији значај није само уметнички, већ и историјски, културолошки, научни, политички, економски и социолошки. Применом традиционалних технологија чувамо нашу културну баштину.

ПРИЛОЗИ:

slika br. 1

Слика бр. 1: Прва машина за производњу папира у бесконачној папирној траци (Robert Paper Machine 2014) (КЛИКНИ НА СЛИКУ ЗА УВЕЋАЊЕ)

slika br. 2 slika br. 3

Слика бр. 2 и 3: Матична књига рођених пре и после рестаурације

slika br. 4

Слика бр. 4: Машина за наливање папирном пулпом (PEL 2015)

 

slika br. 5

 

Слика бр. 5: Процес рестаурације машинским наливањем – постављање оштећеног папира у машину за наливање

 

 

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

Радосављевић, Вера; Радмила Петровић. Конзервација и рестаурација архивске и библиотечке грађе и музејских предмета од текстила и коже. Београд: Архив Србије, 2000.

Нацрт закона о архивској грађи и архивској служби са изменамa. Министарство културе и информисања, 14. 1. 2015. <http://www.kultura.gov.rs/cyr/dokumenti/javne-rasprave/javna-rasprava-o-nacrtu-zakona-o-arhivskoj-gradji-i-arhivskoj-sluzbi/nacrt-zakona-o-arhivskoj-gradji-i-arhivskoj-sluzbi-sa-izmenama> 26. 11. 2015.

Dunav papir.Japico. Katalog arhivskih, muzejskih, restauratorskih materijala. Beograd: Dunav papir, 2009.

E-papir. Википедија. <https://sr.wikipedia.org/wiki/E-papir> 10. 11. 2015.

Fabrika hartije Beograd. Istorijat. <http://www.fabrikahartije.rs/o-nama/4/41/istorijat.html> 10. 11. 2015.

Hafner,Vladimir. Sve o papiru. Zagreb: Privredni Vjesnik, 1962.

 

Tradicionalna tehnika izrade papira u Japanu. Katedra za materijale u grafičkoj tehnologiji,14. 2. 2008. <http://materijali.grf.unizg.hr/media/I.%20Seminar%20-%20Tradicionalna%20tehnika%20izrade%20papira%20u%20%20%20%20%20%20Japanu.pdf> 10. 11. 2015.

 

Papir. Wikipedija. <https://hr.wikipedia.org/wiki/Papir> 10. 11. 2015.

 

Papir. Wikipedija. <https://sh.wikipedia.org/wiki/Papir> 10. 11. 2015.

 

Pašin, Grozdana. Nacionalnaradionica za ručnu izradu papira „Sv. Kliment Ohridski“, Ohrid, Makedonija. Udruženje turističkih novinara Srbije, 29. mart 2015. <http://www.utnv.org/nacionalna-radionica-za-rucnu-izradu-papira-sv-kliment-ohridski-ohrid-makedonija/> 10. 11. 2015.

 

PEL-Caster Leafcasting Machine.PEL, 2015. <https://www.preservationequipment.com/Store/Products/Equipment-$4-Tools/Machines/PEL$9Caster-Leafcasting-Machine> 10. 11. 2015.

Perić, Bogoljub. Poznavanje celuloze i papira: priručnik za komercijaliste. Beograd: Grmeč-Privredni pregled, 1993.

Robert Paper Machine, model, invented by Nicholas Louis Robert, 1798 - Robert C. Williams Paper Museum - DSC00676.JPG. Wikimedia Commons, 20. 3. 2014. <https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Robert_Paper_Machine,_model,_invented_by_Nicholas_Louis_Robert,_1798_-_Robert_C._Williams_Paper_Museum_-_DSC00676.JPG> 10. 11. 2015.



[1] Крајем XIII века, прво у италијанским, а касније и у радионицама других земаља, уведено је обележавање листова воденим знаком, како би произвођачи заштитили свој производ. Водени знак представља истањени део папира који пропушта светлост. Прави се тако што се жица одређеног облика (крст, звезда, круна, цвет, различита слова, животиње и друго) причврсти за сито за израду папира. Приликом производње на том месту се таложи мање влакана, а папир бива тањи и провиднији у поређењу са остатком листа. Водени знаци имају значајну улогу у датирање докумената, рукописа, књига и другог, будући да се везују за одређене радионице које су производиле папир са специфичним воденим знаком у тачно утврђеном временском периоду (Радосављевић 2000: 21–22). И данассе одређени папири обележавају воденим знаковима. Неке од њих свакодневно срећемо на новчаницама, меницама и папирима за најразличитије намене.

[2]Ручни папир се произвиди и у специјалним радионицама за ручну израду папира. Нама најближа је она у Охриду. У малој радионици у срцу Охрида туристи имају прилику да виде како се производи папир по традиционалном кинеском рецепту, али и како се штампа на аутентичној копији Гутенбергове пресе, једној од две у Европи (Pašin 2015).

На интернету се може наћи мноштво рецепата за ручну израду папира у кућним условима. Као сировине се обично користе старе новине, а могу се додати и боје, испресовано биље или мириси. Сваки папир је уникат и може се користити као честитка, писмо, украс или било шта друго.

[3] Производња вашија је веома компликована и дуготрајна, због чега су у прошлости цела села и генерације учествовале у том процесу. Свако село у Јапану било је познато по јединственом стилу и типу папира. До 1960. године тајна израде папира у сваком појединачном селу била је тако строго чувана да су чак били забрањивани бракови између два различита села како се тајна не би открила. Будући да је одећа у то време била веома скупа, многи људи нису могли да приуште себи памучну, а поготово свилену одећу, већ су, као алтернативу, правили папирне хаљине – камико – од издржљивог и чврстог папира, често врло шарене (Tradicionalna tehnika 2008).

 

 

 

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA