Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Изрека „Боље спречити него лечити“ не важи само за људe, већ и за архивску грађу. Превентива је одувек била много јефтинија, једноставнија и делотворнија од било какве куративе, односно лечења. Рестаурација је била и биће дуготрајан и скуп процес који ће оштећени документ учинити употребљивим и спречити његово даље пропадање, али никада неће моћи у потпуности да га врати у првобитно стање. Поред тога, оштећења су некада таква да се не могу поправити никаквом интервенцијом или доводе до губитка дела или чак целог документа, што је ненадокнадиво.

Превентивна заштита у архивима у Србији није на завидном нивоу. Разлог томе је свакако финансијска немогућност да се обезбеде адекватни услови чувања, али и несхватање суштине спровођења превентивних мера од стране запослених у архивима. Један од проблема који је у мањој или већој мери присутан у свим архивима јесу неодговарајући хигијенски услови. Прашина, паучина и друге нечистоће често су присутне на полицама, кутијама и на поду архивских депоа. Прашина и нечистоће доспевају у грађу сваки пут када се кутија отвори. Поред тога, неупакована или неадекватно упакована грађа константно су изложене штетном дејству прашине и нечистоћа. Дејством прашине и нечистоће грађа се може оштетити на више начина. Прво, најситније честице, нарочито оне чврсте и оштре, продиру у структуру папира и слабе његову механичку отпорност скраћивањем целулозних влакана. Затим, прашина и нечистоће оштећују површину листа која постаје тамна и храпава, што смањује читљивост и ствара основу за нова оштећења. Многе честице прашине у контакту са водом (која је саставни део папира) граде киселине које затим нарушавају структуру папира. Поред набројаног, прашина и нечистоће привлаче влагу, микроорганизме и инсекте који затим свако на свој начин доводе до нових оштећења папира.

Познато је да прашина има штетно дејство и на људско здравље. Она може бити иритант или алерген, а како у себи садржи и микроорганизме, потенцијални је узрочник бактериолошких и миколошких инфекција. Штетном дејству прашине најчешће су изложени дисајни органи, кожа и очи.

Током 2015. године архивима у Србији послати су упитници чија су се питања односила на проблем хигијенских услова у архивима. Резултати добијени обрадом података коришћени су за израду хабилитационог рада. Један од упитника односио се на спровођење хигијенских мера у просторијама архива[1]. Од укупно 31 архива из архивске мреже којима је упитник био прослеђен, одговорило је њих 9, односно 29%. Највећи број питања се односио на учесталост и начин чишћења депоа и радних просторија. Избором једног од понуђених одговора требало је да се одговори да ли се током чишћења користи усисивач, метла и/или влажна крпа, вода са или без дезифекционог средства и колико често. Остала питања су се односила на коришћење заштитне опреме током рада, на учесталост обављања превентивне дезинфекције, на начин одржавања хигијене руке, место конзумирања хране и пића, присуство тепиха у просторијама[2] и друго.

Обрада података показала је да се чишћење, зависно од архива, обавља у различитим временским интервалима: свакодневно, двапут недељно, једном недељно или једном месечно. Свакодневно чишћење депоа обавља се у 22% архива, а свакодневно чишћење канцеларија у 44% (Графикон бр. 1 и бр. 2). Чишћење се обавља помоћу метле, усисивача и/или влажне крпе, са или без дезинфекционог средства и редовније је у канцеларијама него у депоу. Чишћење прозора, врата, радијатора, опреме, намештаја и осталих предмета веома се ретко или никада се спроводи. Заштитна опрема (радна одела, заштитне рукавице и маске за једнократну употребу) сходно очекивањима, чешће се користи у депоу (у 67% архива), него у канцеларијама (у 44% архива). Превентивна дезинфекција архива обавља се једном годишње (у 33% архива) или по потреби (у 56% архива), односно тек када присуство микроорганизама постане видљиво. Ниједан архив не врши превентивну дезинфекцију двапут годишње како је препоручено. У одржавању хигијене руку предност се даје течном (у 100% архива) у односу на обични сапун (у 33% архива), а употреба папирних убруса и памучних пешкира је подједнака (по 44%). Употреба дезинфекционог средства за руке је веома ретка (22%). Храна и пиће конзумирају се у радним (56%) или друштвеним просторијама (33%), зависно од просторних и техничких могућности архива. Теписи (56%) су присутни у већини архива.

На основу резултата генерално се може закључити да у архивима постоји свест о потреби за бољим хигијенским условима, али и да се њихов значај и утицај на грађу и људско здравље не разуме и не схвата у потпуности. Велики проблем представљају и ограничена финансијска средства архива, затим непостојање свеобухватне законске регулативе у овој области, као и мањак особља на одржавању хигијене. У таквој ситуацији архиви користе средства са којима располажу и дају примат хигијени радних просторија у односу на депо, и свом здрављу у односу на заштиту грађе, што је очекивано и разумљиво.

ПРИЛОЗИ:

Grafikon br. 1

Grafikon br. 2

РАД ЈЕ ОБЈАВЉЕН У: Архивски гласник, информативни билтен Архивистичког друштва Србије, број 11, Београд, 2016, 14-15.

 



[1]Други упитник неће бити разматран у овом раду.

[2]Теписи представљају депое прашине и микроорганизама.

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA