Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Апстракт

            Архивска грађа и документарни материјал (у даљем тексту: документација), поред значаја за културу, историју, науку и друге друштвене области једне земље, имају значај и за функционисање, текући рад и остваривање прва и обавеза државе, правних и физичких лица. Из тог разлога, документација се чува као културно добро, али се и издаје због коришћења од стране државе, правних и физичких лица. Током коришћења, као и током чувања, документација бива изложен различитим штетним факторима. Како највећи део документације чини папир, који је веома осетљив материјал, оштећења су неминовна.Систем заштите документације у Србији организован је тако што је превентивна заштита неправедно маргинализована и запостављена. Као последица тога оштећења су веома честа. С друге стране, живимо у времену када је продукција документације енормно велика. Све поменуто довело је до тога да смо данас дужни да чувамо огромну количину документације која је, уз неадекватну превентивну заштиту и перманентно коришћење, у великој мери оштећена. Поред тога процес конзервације и рестаурације веома је скуп и дуготрајан. Како у архивима у Србији постоје само 4 лабораторије за конзервацију и рестаурацију документације са укупно 10 запослених, јасно је да је брзина настанка оштећења на документацији неупоредиво већа од брзине конзервације и рестаурације. Овакав систем је неодржив и доводи до нагомилавања оштећене документације, до прогресије већ постојећих оштећења, а у неким случајевима и до потпуног пропадања и губитка овог веома значајног културног добра.

            Систему заштите документације у Србији потребне су хитне и суштинске промене.Лабораторије у архивима требало би да се реорганизују и да се тежиште деловања конзерватора помери ка превентивној заштити. Тада би се настанак оштећења, као и потреба за конзервацијом и рестаурацијом, свели на минимум. Адекватно спровођење мера превентивне заштите изискује едукацију свих запослених на чувању документације, а пре тога правну основу која ће омогућити или боље речено обавезати запослене на едукацију и спровођење превентивних мера. Увођење лиценциу конзерваторску професију које је у плану и могућност оснивања приватних конзерваторских лабораторија додатно би растеретило архивске лабораторије.Такође планирана дигитализација целокупног архивског фондаповукла би из употребе оригинална докумената и смањила би оштећења настала на овај начин. Све поменуто повољно би утицало на систем заштите документације у Србији.

 

THE NECESSITY OF FUNDAMENTAL CHANGES IN

THE DOCUMENTATION PRESERVATIOM SYSTEM IN SERBIA

Abstract

            Archives and current records (hereinafter referred to as “documentation”), apart from significance they have for culture, history, science and other social branches of a country, are also significant for the functioning, current workflow and establishment of rights and obligations of a country, legal and natural persons. Therefore, documentation is preserved as a cultural good, but it is also issued for the purpose of usage by the country, legal and natural persons. During usage, as well as during preservation, documentation is exposed to different harmful factors. Paper is the biggest part of documentation and, as a very sensitive material, it is prone to damage. The documentation preservation system in Serbia is organised in a way that preventive preservation is unjustly marginalised and neglected. As a result of that, damages are very frequent. Moreover, we live in a period where documentation production is enormous. All this has lead to the fact that today we are obliged to preserve enormous amount of documentation which is greatly damaged on account of improper preventive preservation and permanent use. Apart from that, conservation and restoration processes are very expensive and time-consuming. Due to the fact that there are only four conservation and restoration laboratories in the archives of Serbia with a total of ten employees, it is clear that the speed of the damage emergence on the documentation is incomparably higher than the speed of conservation and restoration. Such system is unsustainable and leads to the piling of the damaged documentation, progression of existing damages, and, in some cases, to complete deterioration and loss of this very important cultural good.

            The documentation preservation system in Serbia needs urgent and fundamental changes. Laboratories at the archives should reorganise and the centre of conservators’ action should be moved to preventive preservation. This would help minimise the emergence of damage, as well as the need for conservation and restoration. Proper enforcement of preventive preservation measures requires education of all the people employed at the documentation preservation, but before that, a legal basis which will enable or even oblige the employees to educate and conduct preventive measures. The planned introduction of licences in the conservation profession and the possibility of establishing private conservation laboratories would additionally unburden archival laboratories. Also, the planned digitalisation of the complete archival fund would withdraw original documents from use and reduce the damages developed in this way. All of the above would positively influence the documentation preservation system in Serbia.

Увод

Архивска грађа је изворни, а у недостатку изворног, и сваки репродуковани облик докумената и свих врста записа који су настали деловањем правних или физичких лица у обављању њихове делатности, а од трајног су значаја за културу, уметност, науку, просвету и друге друштвене области, без обзира на време и место њиховог настанка и да ли се налазе у установама заштите културног наслеђа или ван њих, и без обзира на облик и носач записа на коме су сачувани.[i]

Документарни материјалпредставља целину докумената или записа насталих или примљених деловањем и радом правног или физичког лица у изворном или репродукованом облику документа (рукопис, штампани запис, цртеж, фотографија, музички, нотни и метадата запис, звучни запис, кинематографско и аудиовизуелно дело, микрофилмски и електронски запис који укључује и поруке електронске поште, базе података, рачуноводствене таблице, графику, слику, све видове електронског документа, мултимедијска и сложена документа, интернет презентације и друге облике докумената које ствара правно или физичко лице и др.), као и прописане евиденције о њему, без обзира на форму и формат бележења.

Документарни материјал сматра се архивском грађом у настајању и добро је које ужива претходну заштиту, те се на његову заштиту примењују прописи који се односе на архивску грађу[ii].

Сврха документације је да послужикао доказно средство, културно добро и извор сазнања о прошлости.У складу са тим, документација се чува као културно добро или као добро које ужива претходну заштиту и на захтев физичких и правних лица издаје се на коришћење. Ако би се правило поређење, документација по много чему подсећа на библиотечку грађу с тим што се мора напоменути да библиотечка грађа (осим старе и ретке књиге) углавном постоји у више примерака (тираж), док је највећи број докумената јединствен (уникат). Та разлика утиче или би требало да утиче на начин чувања, заштите и целокупно опхођење према документацији.

Оштећења документације

Документација током свог постојања може да се оштети на различите начине. Папир и остале подлоге за писање временом старе и пропадају као и сваки други материјал. Зависно од квалитета (врсте и дужине целулозних влакана, начина производње, примеса и друго) папир стари брже или спорије. Овај процес је природан и неизбежан. Различите врсте мастила такође могу даоштете документацију, нарочито кисела мастила и мастила која бледе. Документација може да се оштети и под дејством различитих фактора спољашње средине као што су: релативна влажност ваздуха, температура, светлост, атмосферски гасови, прашина и прљавштина, инсекти, микроорганизми, глодари, човек и друго. Ова оштећења могу настати током чувања документације у депоима или током њеног сређивања и обраде, коришћења, излагања или транспорта. Оштећења документације изазвана спољашњим факторима су најчешћа, а најтежа и најобимнија су она настала у ванредним ситуацијама. Од ванредних ситуација на нашем поднебљу најчешћи су поплаве и пожари.

Превентивна заштита документације

У циљу умањена оштећења и пропадања документације, као и продужетка њеног трајања потребно је да се у сваком тренутку (током настајања, чувања, коришћења, излагања документације) примењују мере превентивне заштите. Превентивне мере подразумевају коришћење трајног папира или папира архивског квалитета (према спецификацији ISO 9706 и ISO 11108), и неутралног трајног мастила које не бледи нити се раствара у води (мастила на бази угљеника) приликом израде важних докумената, затим обезбеђивање адекватних услова (температура, влажност, светлост и друго) током чувања, сређивања и обраде, коришћења, излагања и транспорта документације, и на крају, заштиту од ванредних ситуација. Заштита од ванредних ситуација се постиже израдом плана заштите документације у ванредним ситуацијама, који треба да буде свеобухватан, примењив, делотворан и израђен у складу са факторима ризика за одређену локацију на којој се документацијачува.Документација се на посредан начин штити и израдом микрофилма и дигиталних копија. Постојање једног и/или другог обликаповлачи оригинална документа из даље употребе и коришћења, чиме се могућност њиховог оштећења умногоме смањује и своди се на оштећења која настају у депоу током чувања. Поред тога, микрофилм према важећим законима једина је копија која има тежину оригинала и која се на суду признаје као доказ једнак оригиналу. Такође, једног дана када оригинални документ буде потпуно пропао или постаонепрепознатљив (неупотребљив), он ће наставити да живи и облику микрофилма.

Конзервација и рестаурација документације

Када механизми превентивне заштите закажу или процес старења нанесе приметна оштећења документацији, тада су конзервација и рестаурација једини начин да се документација сачува, односно да се дегенеративни процеси успоре или зауставе, а оштећења поправе. Међутим, то је веома скуп и дуготрајан процес. Један конзерватор или рестауратор зависно до степена оштећења документације за месец дана може да рестаурира 150-300 листова А4 формата. Просечна цена рестаурације једног листа А4 формата износи 2-4 €[iii]. За рестаурацију једног регистратора који има око 400 листова потребно је 2-3 месеца и 1000-1500 €. У једном дужном метру[iv] има око 10 регистратора. У поплави просечно страда око 200 дужних метара документације, односно око 2000 регистратора. Уколико се после поплаве не реагује правовремено и адекватно, целокупна поплављена документација ће морати да се рестаурира или ће да пропадне. За рестаурацију 200 дужних метара документације једном конзерватору или рестауратору било би потребно 4-6 хиљада месеци, односно 300-500 година, а рестаурација би износила 1,5-3 милиона евра. Чак и вишеструко већи број запослених на пословима конзервације и рестаурације не би био у могућности да санира оштећену документацију у једној просечној поплави која није санирана правовремено и адекватно. У последње 3 године Архиву Србије је пријављено 20-ак поплава, од којих већина тек после више месеци када је документација претрпела озбиљна оштећења, односно када је ситуација са развојем микроорганизама постала алармантна.

Организација конзерваторских лабораторија у архивима у Србији

            У архивима у Србији постоје 4 конзерваторске лабораторијеу којима је запослено укупно 10 конзерватора и рестауратора. Историјски архив Београда запошљава 2 рестауратора, Архив Југославије – 2 конзерватора, Архив Војводине – 2 конзерватора и Архив Србије – 2 конзерватора и 2 рестауратора. 9 од 10 конзерватора и рестауратора у архивима у Србијиобавља искључиво послове конзервације и рестаурације или пословекоји су у уској вези са конзервацијом и рестаурацијом (вођење документације,испитивање материјала и слично). Једино Руководилац Лабораторије за конзервацију и рестаурацију Архива Србије, поред осталог, обавља пословеу вези са превентивном заштитомдокументације. Чак и у случају овог радног места примат је дат конзервацији и рестаурацији, вођењу целокупне техничке документације Лабораторије, увођењу нових метода, поступака и материјала у процес конзервације и рестаурације и друго.

На пољу превентивне заштите не ради се систематски, већ спорадично и по потреби. Тренутно не постоји важећи правилник нити било који други правни акт о превентивној заштити документације. Упутство које је написано још 1997. године у складу са Законом о културним добрима[v] из непознатих разлога никад није ступило на снагу. Једино знање које запослени у архивима имају о превентивној заштити јесте оно које су усвојили током полагања Стручног испита у архивској делатности. Наиме, у оквиру курса о архивистици једно предавање у трајању од сат и по времена (два школска часа) односи се на превентивну заштиту документације, односно само 4 од 50 испитних питања поменутог курса тиче се превентивне заштите. Ово се у пракси показало као недовољно у оспособљавању запослених у архивима у примени и спровођењу превентивних мера. У последњих неколико година Архив Србије организује Семинар из канцеларијског и архивског пословања за запослене у регистратурама. Део семинара посвећен је превентивној заштити. Семинар се показао као веома успешан што потврђујупозитивни резултати у раду регистратура са документацијом. Једини проблем је што Семинар није обавезујућег типа, тако да њиме нису обухваћене све регистратуре. Слични семинари се одржавају у још неколико градова у Србији. Руководилац Лабораторије на превентивној заштити ради и у оквиру матичне функције Архива Србије у виду редовних (повремених) и ванредних надзора архива и ванредних обилазака регистратура који се обављају када дође до оштећења документације. Све набројано је добро, али није довољно и потребно је још доста рада како би се превентивна заштита подигла назадовољавајући ниво.

Тренутна ситуација

Живимо у времену када је продукција документације енормно велика. Законски још увек у потпуностиније дефинисано чување електронског документа, тако да се они за потребе чувања штампају и чувају у папирном облику или, још чешће, у оба облика. С друге стране само мала количина документације постоји у облику микрофилма и/или у дигиталномоблику, тако да смо принуђени да корисницима издајемооригинале. Због непотпуне законске регулативе и непостојања свести одговорних лица и запослених на заштити документације, превентивна заштита је на незавидном нивоу, како током чувања у депоима, тако и током обраде и сређивања, излагања и транспорта. Сведоци смо чињенице да је последњих година повећан број ванредних ситуација, а нарочито поплава, које угрожавају људе, материјална добра, али и културна добра у које се убраја и документација. Имајући у виду да већ постоји, али и да се још увек ствара велика количина документације, која се због неодговарајуће примене превентивних мера, као и због перманентне употребе, масовно оштећује како током чувања, излагања, коришћења, тако и у ванредним ситуацијама, јасно је да конзерваторске лабораторије у архивима у Србији нису у стању да адекватно одговоре на огромну потребу за конзервацијом и рестаурацијом. Оне се опредељују за заштиту документације која је најзначајнија за историју, културу, науку, и која је најугроженија. Овакав систем је неодржив и доводи до нагомилавања оштећене документације, до прогресије већ постојећих оштећења, а у неким случајевима и до потпуног пропадања и губитка овог веома значајног културног добра.

На тему превентивне заштите написано је неколико књига и објављени су бројни радови. Ова тема привлачила је и још увек привлачи конзерваторе баш из разлога што још увек не постоји јасна свест о њеном значају у заштити документације. Писање књига и радова јесте важно и чини први корак ка подизању свести о неком проблему, међутим оно само није довољно. Потребно је много више да би превентивна заштита документације са писане речи прешла у дело.

Решење

            Како би се решио проблем нагомилавања оштећене документације потребно је урадити две ствари. Као прво, потребно је успорити настанак оштећења, а као друго, потребно је убрзати процес конзервације и рестаурације. У тренутку када брзина настанка оштећења буде једнака брзини њихове санације, моћи ћемо да кажемо да је проблем решен и да је систем одржив.

           

Како успорити процеса оштећења документације?

            У циљу смањења настанка оштећења неопходно је да се обезбеди одговарајућа и системска примена превентивних мера, како у архивима, тако и у регистратурама. Да би се то постигло, прво и најбитније је постојање свеобухватне законске регулативе у овој области. Закон о културним добрима обавезује установе заштите, затимправна лица која користе и управљају документацијом, као и она у току чијег рада настаје документација, да чувају документацију у сређеном и безбедном стању, одржавају је и спроводе утврђене мере заштите[vi]. Међутим, како је већ поменуто, тренутно не постоји правилник, упутство, нити било какав правни акт који би дефинисао превентивне мере, као и начин њихове примене. Овај проблем одавно је установљен и у плану је да до краја године буде решен. У недостатку оваквог правног акта, конзерватори Архива Србије користе одредбе Закона о културним добрима које централним установама културе дају право да прописују услове и начин предузимања мера превентивне заштите[vii]. Међутим, на овај начин превентивне мере се налажу само за конкретан случај и решавају се само појединачни проблеми у примени мера превентивне заштите, али не и проблем у глобалу. Такође, проблем представља и чињеница да само централне установе културе (у овом случају Архив Србије) имају право да прописују превентивне мере на овај начин, што додатно оптерећује Архив Србије.

            Како је већ речено, архивски радници имају обавезу полагања стручног испита у оквиру ког се обучавају за примену превентивних мера, док запослену у регистратурама на заштити документације ту обавезу немају. Када Закон о архивској грађи и архивској служби буде ступио на снагу, овај пропуст ћебитипревазиђен. Исти закон ће, поред обавезе стручног оспособљавања и провере стручне оспособљености, запослене у регистратурама обавезати и на стручно усавршавање[viii] што  ће повећати број регистратура које се пријављују на Семинар из канцеларијског и архивског пословања. Слично семинару, само у виду радионице о превентивној заштити са практичним вежбама, у плану је да се од следеће године одржава у Архиву Србије за архивске раднике из целе Србије. На овај начин запослени у архивима би своје знање о превентивној заштити могли да обнове и употпуне.

            Према Закону о ванредним ситуацијама све институције, установе и друга правна лица су обавезна да планирају, организују и спроводезаштиту и спасавање у ванредним ситуацијама[ix]. Та обавеза се спроводи кроз израду плана заштите у ванредним ситуацијама[x], који би између осталог требало да обухвата и заштиту документације. Поменутим Законом то није јасно одређено, што представља битан пропуст. Тренутно је у изради нови Закон о ванредним ситуацијама у ком би требало да буду превазиђени сви установљени пропусти, надајмо се и пропуст везан за заштиту документације. Постојање плана заштите у ванредним ситуацијама са заштитом документације код свих правних лица спречили би или би бар умањили настанак ове врсте оштећења. Уколико би до оштећења ипак дошло, план би нудио разрађен поступак брзе и делотворне санације.

            У плану је дигитализација целокупног архивског фонда Србије. Дигитализација ће да омогући повлачење оригиналних докуменатаиз употребе у архивима. На овај начин документација у архивима сачуваће се од оштећења која настају током издавања, коришћења и фотокопирања за потребе корисника. Дигитализацијом није обухваћена документација у регистратурама, зашта нема потребе, јер није свадокументација у регистратурама предвиђена за трајно чување. С друге стране, документација у регистратурама се и не издаје често као у архивима, тако да су оштећења овог типа у регистратурама веома ретка.

           

Како убрзати процес конзервације и рестаурације?

            Конзервацијом се успорава процес природног старења документације и заустављају се оштећења, односно дегенеративни процеси изазвани различитим факторима. Према томе конзервација је неопходан процес који се не сме изоставити, па чак ни скратити. Рестаурација документацији враћа првобитан облик, чврстину и еластичност. На који начин ће се документација рестаурирати зависи од материјала од којих је сачињена,од врсте и степенаоштећења и од њене даље судбине (да ли ће се издавати или не). Већ је речено да лабораторије у архивима рестаурирају само најоштећенију документацију, која ће после поново да се издаје корисницима. Имајући то у виду запослени у архивским  лабораторијама  се увек одлучују за рестаурацију целих листова уз обавезно ојачавање, што веома успорава сам процес и подиже цену. Будући да је у плану дигитализација целокупног архивског фонда, што ће повући из употребе оригиналне документе,процес би могао да се скрати на парцијалну рестаурацију или друге, мање захтевне методе.Овакав систем већ се практикује у европским земљама.На овај начин смањује се цена и знатно се убрзава процес рестаурације.

            Тренутно је у изради Закон о културном наслеђу. Један од предлога је да овај закон омогући увођење лиценци у конзерваторску струку. Лиценце би даље омогућиле да конзерватори са лиценцом равноправно са установама заштитеучествују на конкурсима за конзервацију и рестаурацију, што би знатно растеретило архивске лабораторије.

Реорганизација конзерваторских лабораторија у архивима у Србији

           

            Као што је речено већина конзерватора и рестауратора у архивским лабораторијама ради само на пословима конзервације и рестаурације. Израда правилника о превентивној заштити, праћење израде различитих закона у циљу њиховог усклађивања са потребама заштите документације, планирање и организација радионица, семинара, обављање редовних надзора над спровођењем превентивних мера, неки су од послова које само конзерватори могу да раде, а који су неопходни да би превентивна заштита почела системски и адекватно да се спроводи. С тим у вези тежиште деловања конзерватора требало би да се преусмери са конзервације и рестаурације на превентивну заштиту. С друге стране, конзервација документације би се у лабораторијама обављала као до сада, а када отпочне дигитализација, уместо рестаурације целих листова, обављала би се парцијална рестаурација или друге, мање захтевне методе рестаурације. Рестаурација целих листова обављала би се само у изузетним ситуацијама, као што је излагање докумената и слично.

            Такође, могла би да се покрене иницијатива за отварање малих лабораторија у саставу свих или бар већине архива у Србији. Оне би се бавиле спровођењем превентивнихмера на подручју надлежности архива, затим конзервацијом документације и најједноставнијим рестаураторским захватима на лако оштећеној документацији. На тај начин би сепобољшало стање превентивне заштите у целој земљи, смањио би се настанак оштећења и спречила би се прогресија већ постојећих оштећења. Ако до тешких оштећења ипак дође, таквадокументација би се и даље прослеђивала једној од 4 већ постојеће лабораторије које су опремљене за санирање свих врста оштећења.

Закључак

            Тренутна ситуација у заштити документације у Србији није на задовољавајућем нивоу. Оваква ситуација би могла да се поправи израдом свеобухватне законске регулативе у овој области, увођењем обавезног стручног оспособљавања у виду полагања стручних испита и обавезног усавршавања у видуучешћа на семинарима и радионицама, како за архиве, тако и за регистратуре, затим увођењем обавезних надзора, и на крају преусмеравањем тежишта деловања лабораторија према превентивној заштити, уз убрзавање процеса рестаурације када се за то створе услови.

 

РАД ЈЕ ОБЈАВЉЕН У: Зборник радова VIII конференција Културно добро данас – вредност и значење, Београд, 2017, 175-184.

 
 


[i]Министарство културе и информисања, Нацрт закона о архивској грађи и архивској служби,  постављено 14. 1. 2015, http://www.kultura.gov.rs/cyr/dokumenti/javne-rasprave/javna-rasprava-o-nacrtu-zakona-o-arhivskoj-gradji-i-arhivskoj-sluzbi/nacrt-zakona-o-arhivskoj-gradji-i-arhivskoj-sluzbi-sa-izmenama, чл. 9, ст. 1, т. 3. (5.06.2017).

[ii]Исто, чл. 9,ст. 1, т. 4.

[iii] Цена је израчуната на основу цене утрошеног материјала и просечне зараде рестауратора.

[iv] Дужни метар је архивистичка мера и представља дужину у метрима листова папира наређаних један на други.

[v]Закон о културним добрима, „Службени гласник Републике Србије“, број 71/94.

[vi]Исто, чл. 31, ст. 1, т. 1; чл. 37, ст. 1, т. 2; чл. 65, ст. 1, т. 8; чл. 76, ст. 1, т. 3.

[vii]Исто, чл. 111, ст. 4.

[viii]Министарство културе, Нацрт закона, чл. 15, ст. 3.

[ix]Закон о ванредним ситуацијама, „Службени гласник РС“, број 111/09, 92/11, 93/12, чл. 16, ст. 1, чл. 92, ст. 2.

[x]Исто, чл. 49, чл. 49а.

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA