Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Abstrakt

Tehničku zaštitu arhivske građe čine konzervacija i restauracija oštećene građe. Savremeni trendovi u konzervaciji arhivske građe ogledaju se, pre svega, u upotrebi novih hemikalija, kao što su tečnost za fiksiranje, tečnost za konzervaciju i ciklododekan. Pri restauraciji arhivske građe, prednost se daje mašinskoj restauraciji, zbog samih karakteristika građe. Današnju mašinsku restauraciju karakteriše upotreba novih materijala, u koje se ubrajaju filmoplast R i arhibond, i nove opreme, od koje je najbitnije pomenuti toplu presu i vakuum sto, ali i primena novih metoda, kao što je ručno nalivanje papirne pulpe na vakuum stolu. Neizostavni deo zaštite arhivske građe je svakako preventivna zaštita. Pod preventivnom zaštitom se podrazumeva održavanje optimalnih ambijentalnih uslova, kako u depou, tako i u čitaonici i izložbenom prostoru. Održavanje optimalnih ambijentalnih uslova najbolje se postiže upotrebom klima-uređaja. Takođe, kada je reč o preventivnoj zaštiti, neophodno je pomenuti i upotrebu arhivskih kutija od neutralnog kartona, prelazak sa vertikalnog na horizontalni smeštaj građe, kao i korišćenje digitalnih oblika umesto originala.

Ključne reči: arhivska građa, konzervacija, restauracija, preventivna zaštita.

Uvod

Najveći deo arhivske građe čine različiti dokumenti, zatim knjige koje prate te dokumente, kao što su delovodnici i registri, onda matične knjige rođenih, venčanih i umrlih, i manjim delom geografske karte, planovi, skice, povelje, diplome, fotografije i ostalo. Papir je materijal koji se najčešće sreće kao podloga za arhivsku građu, a ređe su to pergament, papirus, paus i slično. Iz tog razloga, kada se govori o konzervaciji i restauraciji arhivske građe, uglavnom se misli na konzervaciju i restauraciju papira kao materijala.

Faktori koji dovode do oštećenja paipira dele se na spoljašnje i unutrašnje. Spoljašnji faktori mogu biti biološki (glodari, insekti, mikroorganizmi), hemijski (atmosferski gasovi), fizički (temperatura, relativna vlažnost vazduha, svetlost, prašina) i ljudski (nesavesno rukovanje), dok u unutrašnje faktore spadaju mastila, odnosno komponente koje ulaze u sastav mastila, i papir, odnosno nečistoće u papiru i razne primese koje se dodaju papiru da bi poboljšale njegove karakteristike (lignin, punioci). Zbog svih pomenutih faktora, kao i zbog procesa prirodnog starenja, papir vremenom slabi, postaje krt i javljaju se različita oštećenja. Tada je arhivsku građu neophodno konzervirati i po potrebi restaurirati.

Konzervacija i restauracija arhivske građe

Konzervacija podrazumeva sve one postupke koji sprečavaju ili bar usporavaju dalje starenje i oštećenje arhivske građe, odnosno koji eleminišu ili svode na minimum faktore koji dovode do ubrzanog starenja i oštećenja. Za razliku od toga, restauraciju čine sve one tehnike koje arhivskoj građi, odnosno papiru, vraćaju nekadašnje karakteristike: oblik, čvrstinu, elastičnost. Proces konzervacije papira se može podeliti u nekoliko faza:

1-          mehaničko čišćenje

1-          fiksiranje rastvornih boja i mastila

1-          pranje u vodi ili medicinskom benzinu

1-          uklanjanje mrlja (od selotejpa, na primer)

1-          beljenje

1-          neutralizacija

1-          dezinfekcija

Restauracija može biti parcijalna ili potpuna, zavisno od stanja u kome se dokument nalazi, odnosno da li je dovoljno samo popuniti delove koji nedostaju ili je neophodno vratiti čvrstinu i elastičnost celom listu. Takođe, zavisno od tehnike koja se primenjuje, restauracija može biti klasična ili mašinska. Klasična restauracija podrazumeva tradicionalan način restauracije pomoću lepka, četke i japanskog papira, koji se već godinama nije menjao. Za razliku od toga, mašinska restauracija se odlikuje čestim inovacijama, kao i upotrebom modernih materijala i specijalne opreme.

Savremeni trendovi u konzervaciji arhivske građe

            Kako tehnologija napreduje iz dana u dan, tako se i u konzervaciji i restauraciji dešavaju inovacije. U svim fazama konzervacije je vidljiv napredak, kao što je, na primer, pojava specijalnih gumica za mehaničko čišćenje. Međutim, radikalne promene u konzervaciji se ogledaju, pre svega, u upotrebi novih hemikalija. Jedna od njih je ciklododekan, C12H24 (Radosavljević, Petrović, 2000). To je ciklični ugljovodonik koji se koristi za fiksiranje rastvornih boja i mastila, kako tokom pranja i drugih „mokrih“ postupaka u konzervaciji i restauraciji ne bi došlo do njihovog razlivanja. Ciklododekan (sl. 1) se upotrebljava na sledeći način: napravi se presićen rastvor ciklododekana u medicinskom benzinu, koji se pomoću četkice, u tankom sloju, nanese na delove dokumenta na kojima se nalaze rastvorne boje ili mastila. Medicinski benzin zatim ispari, a na papiru ostaje tanak film ciklododekana koji štiti rastvorne boje i mastila od razlivanja. Taj film u roku od oko 24h sublimuje sa papira ne ostavljajući nikakve tragove na listu. Ciklododekan, takođe, može da se istopi na 600C i da se tada nanese na papir. U poslednje vreme dostupan je i ciklododekan u spreju, čija je primena najjednostavnija. Pre ciklododekana su se koristili acetat celuloza u acetonu, Paraloid B 72 u toluolu, parafin u heksanu, Rewin EL, Mesitol NBS i drugi (Radosavljević, Petrović, 2000). Loša strana ovih sredstava se ogleda u tome što neki od njih nakon sublimacije ostavljaju vidljivu mrlju na papiru, neki znatno duže sublimuju ili se za njihovo uklanjanje koriste rastvarači u kojima se boje i mastila rastvaraju, a neki fiksiraju samo određene boje ili mastila, pa je često neophodno praviti smešu dva sredstva za fiksiranje.

Slika 1: Ciklododekan (preuzeto sa sajta www.kremer-pigmente.com)

            U poslednje vreme u konzervaciji papira sve češće se koriste tečnost za fiksiranje i tečnost za konzervaciju. Tečnost za fiksiranje se koristi za fiksiranje rastvornih mastila i boja, dok tečnost za konzervaciju neutralizuje i dezinfikuje arhivsku građu. Prednost tečnosti za fiksiranje u odnosu na ostala sredstva za fiksiranje se ogleda u tome što ona može da se koristi i kod građe koja ima rastvorna mastila i boje na velikoj površini lista, dok se ostala sredstva koriste samo na malim površinama, budući da zaštitni film sprečava pranje i neutralizaciju zaštićenog dela, te njegova primena na velikim površinama gubi smisao. Primena tečnosti za fiksiranje i tečnosti za konzervaciju ima izvesnu prednost nad klasičnim postupcima konzervacije, s obzirom da umanjuje broj faza, a samim tim i skraćuje vreme konzervacije. Tok konzervacije bi se tada sastojao iz sledećih faza: mehaničko čišćenje, upotreba tečnosti za fiksiranje, upotreba tečnosti za konzervaciju, uklanjanje mrlja, beljenje. Loša strana ovih tečnosti je njihova cena, koja je znatno viša u poređenju sa cenom klasičnih sredstava za konzervaciju.

Savremeni trendovi u restauraciji arhivske građe

            Kao što je ranije pomenuto, proces klasične restauracije već godinama nije menjan, osim što je, uz tradicionalnu upotrebu skrobnog lepka, počela da se koristi i metil celuloza, kao i smeša ta dva lepka. Za razliku od klasične restauracije, u mašinskoj restauraciji se promene mnogo češće dešavaju. Najveći napredak postignut je u pronalaženju novih materijala, kao što su filmoplast R (Radosavljević, Petrović, 2000) i arhibond (sl. 2). To su veoma tanki providni materijali kojima se oblaže građa kako bi joj se vratili čvrstina i elastičnost. U svom sastavu imaju 8-9 g/m2 japanski papir i adhenzivno sredstvo na bazi poliakrilata, odnosno Paraloida. Adhenzivno sredstvo se topi na temperaturama između 80 i 1000C i tako istopljeno fiksira japanski papir za dokument. Ranije su se u tu svrhu koristili polietilenska folija kao adhenzivno sredstvo i Kuranai natur, 9 g/m2 japanski papir za ojačavanje dokumenata (Radosavljević, Petrović, 2000). Prednost filmoplasta R i arhibonda u odnosu na polietilensku foliju i Kuranai je višestruka. Prvo, filmoplast R i arhibond su mnogo jednostavniji za upotrebu, zatim temperatura na kojoj se adhenzivno sredstvo filmoplasta R i arhibonda topi je mnogo niža od temperature na kojoj se topi polietilen (115-1200C), što je važno, jer visoke temperature dodatno slabe papir, i najbitnije, filmoplast R i arhibond se mnogo lakše uklanjaju sa lista, odnosno uklanjaju se zagrevanjem ili u alkoholu na sobnoj temperaturi, dok se za uklanjanje polietilena koristi dekalin zagrejan na temperaturama iznad 700C.

Slika 2: Arhibond (preuzeto sa sajta www.preservationequipment.com)

            Pored novih materijala današnju mašinsku restauraciju karakteriše i upotreba savremene opreme. Laminator je dugo vremena bio neizostavni deo svake konzervatorske laboratorije, ali ga u poslednje vreme sve više potiskuje topla presa (sl. 3). Funkcija oba uređaja je ista: grejne ploče tope adhenzivno sredstvo i pritiskom fiksiraju japanski papir za dokument. Prednost tople prese je u tome što je rad na njoj daleko jednostavniji i brži, zatim na toploj presi pritisak može da se podešava, što omogućava širu i adekvatniju upotrebu, takođe ona zauzima znatno manje prostora, i, za razliku od laminatora, nema valjke koji se jako često kvare. I cena ide u korist tople prese: ona je tri puta jeftinija od laminatora. Jedina „mana“ joj je niska temperatura na kojoj radi, zbog čega može da koristi samo nove materijale kao što su filmoplast R i arhibond, ali ne i polietilen.

Slika 3: Topla presa (preuzeto sa sajta www.preservationequipment.com)

            Još jedan od uređaja koji se sve češće koristi u restauraciji papira je mašina za nalivanje papirne pulpe (Radosavljević, Petrović, 2000). Međutim, restauracija u mašini za nalivanje (sl. 4) se odvija u vodenoj sredini, što ne odgovara arhivskoj građi, budući da na većini dokumenata ima mastila koja se rastvaraju u vodi. Pored toga, svaki dokument ima specifične dimenzije i specifična oštećenja, tako da bi proračun za količinu papirne pulpe za svaki dokument ponaosob oduzimao previše vremena. Zato je mašina za nalivanje mnogo praktičnija za restauraciju bibliotečke građe, s obzirom da je većina knjiga štampana i da su oštećenja svih listova u jednom knjižnom bloku najčešće približno istih površina. Ipak postoji način da se i oštećena arhivska građa restaurira nalivanjem papirne pulpe, dovoljno brzo i bez razlivanja rastvornog mastila. Za taj postupak potreban je vakuum sto (sl. 5). Oštećeni dokument se stavi na vakuum sto, dok se papirna pulpa naliva ručno pomoću pipete. Vakuum sto trenutno uklanja višak vode iz papirne pulpe, što potpuno eliminiše mogućnost razlivanja mastila i ubrzava proces sušenja. Ovaj metod omogućava restauraciju dokumenata bez upotrebe savremenih materijala, što je karakteristika tipična za dokumente restaurirane klasičnim postupkom.

            

Slika 4: Mašina za nalivanje                                              Slika 5: Vakuum sto

(preuzeto sa www.preservationequipment.com)         (preuzeto sa www.preservationequipment.com)

Savremeni trendovi u preventivnoj zaštiti arhivske građe

            Kada se govori o zaštiti arhivske građe, ne može da se ne pomene i preventivna zaštita. Preventivna zaštita je veoma širok pojam i obuhvata održavanje optimalnih ambijentalnih uslova u depou, čitaonici i izložbenom prostoru, zatim upotrebu odgovarajućih zaštitnih kutija i način nihovog smeštaja, ali i korišćenje kopija na drugim medijima umesto originala. U poslednje vreme za održavanje optimalnih ambijentalnih uslova sve se češće koriste klima-uređaji (Radosavljević, Petrović, 2000), s obzirom da se promene parametara kao što su temperatura i relativna vlažnost vazduha njihovom upotrebom svode na minimum i da sadrže filtere koji čiste vazduh od prašine i zagađivača. Zaštitne kutije, odnosno razni „omoti“ u koje se arhivska građa pakuje moraju da odgovaraju vrsti i formatu građe i moraju na budu napravljene od neutralnog kartona sa baznom rezervom, kako bi dodatno zaštitili građu od štetnog uticaja spoljašnjih faktora, a samim tim i od oštećenja (Radosavljević, Petrović, 2000). Pored kutija standardnih dimenzija, u poslednje vreme se sve češće proizvode „razvijene“ kutije koje imaju mogućnost da se sklope na više načina zavisno od formata i količine građe (sl. 6). Još jedna prednost ovih kutija je u tome što imaju takvu konstrukciju da nije potreban lepak da bi se sklopile. Sa stanovišta preventivne zaštite građe, blaga prednost se daje horizontalnom u odnosu na vertikalni smeštaj (Radosavljević, Petrović, 2000), koji je trenutno prisutan u svim arhivima. Postoji tendencija za prelazak na horizontalni smeštaj, ali je to veoma skup, zahtevan i dug proces. Neophodno je zameniti sve kutije onim koje su prilagođene horizontalnom smeštaju, zatim potrebno je izvršiti reorganizaciju svih polica u depou, kao i potpuno promeniti topografski pokazivač. Još jedan od načina zaštite arhivske građe je njena reprodukcija. Mikrofilm (Bačić et al., 1977) se već odavno koristi i njegova uloga u zaštiti građe je dvojaka. Buduću da se njegov vek trajanja procenjije na više od 800 godina, mikrofilm predstavlja čuvara informacije. S druge strane, mikrofilm se koristi umesto originala i na taj način čuva original od oštećenja. Danas se pored mikrofilma pravi i digitalni zapis (Radosavljević, Petrović, 2000). On nije trajan kao mikrofilm, ali mnogo je lakši za manipulaciju i za dobijanje kopija, a njegova upotreba takođe smanjuje korišćenje originala i na taj način doprinosi njegovoj zaštiti.

Slika 6: Šematski prikaz sklapanja arhivske kutije (preuzeto sa www.adriapapir.hr)

Rezime

            Svremeni trendovi su prisutni u svim aspektima zaštite arhivske građe: u konzervaciji, restauraciji i preventivnoj zaštiti. Neke inovacije su samo bolja idejna rešenja već postojećih metoda zaštite, dok druge predstavljaju radikalno novi pristup zaštiti. Tečnost za fiksiranje i tečnost za konzervaciju su ubrzale i pojednostavile proces konzervacije. Filmoplast R i topla presa su dali novu dimenziju restauraciji, s obzirom da je rad sa njima daleko jednostavnije, brži i kvalitetniji. Ručno nalivanje papirne pulpe je odlično rešenje za restauraciju starih rukopisa. Kutije, koje mogu da se sklope na različite načine, su veoma praktične za građu različitog formata. U svakom slučaju, sve inovacije doprinose napretku konzervatorske struke i boljem očuvanju arhivskog blaga.

Literatura

Радосављевић, В.; Петровић, Р.: Конзервација и рестаурација архивске и библиотечке грађе и музејских предмета од текстила и коже, Београд, 2000, 105-107, 129-132, 139-140, 196-200, 228-230, 233-241.

Bačić, S.; Biljan, F. et al.:Priručnik iz arhivistike, Zagreb, 1977, 280-287.

Summary

MODERN TRENDS IN CONSERVATION, RESTORATION

AND PREVENTIVE CARE OF ARCHIVES

            Current trends are present in all aspects of archival materials protection: in the conservation, restoration and preventive care. Some innovations are better designed solutions of existing methods of protection, and others represent a radically new approach of protection. Fixing fluid and conservation fluid speed up and simplify the process of conservation. Filmoplast R and hot press give a new dimension to the restoration, because it’s much easier, faster and better to work with. Hand leafcasting with paper pulp is a good solution for the restoration of old manuscript. Boxes, which may be closed in a variety of ways, are very practical for different archives formats. In any case, all of innovations contribute to the progress of the conservation profession and better preservation of archival treasures.

            Keywords: archives, conservation, restoration, preventive care.

 

 

RAD JE OBJAVLJEN U: излагање на Округлом столу одржаном у оквиру 3. међународног сајма конзервације и рестаурације културне баштине „Баштина 2012“ октобра 2012. године у Сремској Митровици на тему: „Савремене технологије и решења у заштити архивске грађе“. 

Рад је требало да буде објављен у Зборнику.

 

 

 

 

 

 

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA