Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Abstrakt: Godine 2014. Srbiju su zadesile nesvakidašnje poplave. Stradali su ljudi, materijalna, ali i kulturna dobra. Dokumentacija ustanova u ugroženim područjima pretrpela je znatna oštećena, kako zbog nepostojanja plana zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, tako i zbog niza propusta u zakonskoj regulativi. Primeri stradalih ustanova, ali i ukazivanje na propuste u normativnim aktima, najbolje ilustruju trenutno stanje i probleme u zaštiti arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama u Srbiji.

 

Ključne reči: Plan zaštite, vanredna situacija, preventiva, akcija u toku katastrofe, registrature, dokumentacija, arhivska garđa, registraturska građa, poplave.

 

 

 CONSEQUENCES OF THE LACK OF 
COMPREHENSIVE LEGAL REGULATION
IN PROTECTION OF ARCHIVES AND CURRENT
RECORDS IN EMERGENCY SITUATION

 

Abstract: In 2014 Serbia suffered from severe floods. People, material and cultural goods were destroyed. The documentation belonging to the institutions in damaged areas was significantly damaged due to lack of protection and rescue plan in emergency situations, and due to a series of flaws in the legislature. Examples of destroyed institutions as well as pointing out to flaws in the normative acts are the best way to show the current state and problems in protection of archives and current records in emergency situations in Serbia.

 

Keywords: Protection plan, emergency situation, prevention, reaction during a catastrophy, documentation, archives, current records, floods.

 

 

Uvod

 

            Sprovođenje mera zaštite arhivske i registraturske građe počinje od trenutka njenog nastanka u registraturama, odnosno u ustanovama, udruženjima, organizacijama i drugim pravnim licima, da bi se kasnije nastavilo u nadležnim arhivima. Zaštita građe je širok pojam i, pored zaštite u redovnim okolnostima, odnosno zaštite od štetnog delovanja faktora spoljašnje sredine, zatim, od namernog ili nenamernog oštećivanja od strane čoveka, konzervacije i restauracije, obuhvata i zaštitu u vanrednim situacijama. Zaštita građe u vanrednim situacijama je veoma kompleksna i jedini načina da bude adekvatna i delotvorna jeste da je njeno sprovođenje pravno regulisano, da se odvija prema postojećem planu zaštite i da su preduzete sve mere preventivne zaštite kao preduslov za smanjenje rizika od oštećenja građe za vreme vanredne situacije i za brže i jednostavnije reagovanje tokom akcije spasavanja. Ukoliko zaštita građe u vanrednim situacijama nije pravno regulisana, tačnije ukoliko nije adekvatno pravno regulisana, ili ako nije planirana niti je ranije pripremljena, posledice delovanja različitih uzročnika tokom vanrednih situacija mogu biti i najčešće jesu katastrofalne po građu, šteta je nepopravljiva, a gubici nenadoknadivi.

 

Registrature stradale u poplavama u 2014. godini

 

            U Republici Srbiji ustanove i druge organizacije nemaju izrađen plan zaštite arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama. Kao posledica toga samo u prošloj godini u registraturama je stadala velika količina dokumentacije. Napravićemo kratak pregled događa u nekoliko registratura koje su prošle godine stradale u poplavama (Tabela br. 1).

            U maju 2014. godine na teritoriji cele Srbije bila je proglašena vanredna situacija zbog mogućnosti poplava uzled izlivanja reka i podizanja nivoa podzemnih voda. Opština Obrenovac je najviše stradala. Poplave su trajale oko dve nedelje, posle čega se voda povukla. Pričinjena je ogromna materijalna šteta i veliki deo građe u registraturama je bio znatno oštećen. Služba za katastar nepokretnosti u Obrenovcu (dalje: Katastar) i Poreska filijala Obrenovac (dalje: Poresko) su deo svoje građe čuvali u podrumu, suterenu i prizemlju zgrade u kojoj su ove ustanove smeštene. S obzirom da je nivo vode pomešane sa kanalizacijom, bio do visine od oko jedan metar u prizemlju, jasno je je da je celokupna građa u podrumu i suterenu, kao i deo one u prizemlju, stradala. Mesec dana posle početka poplave, kada je tim Arhiva Srbije, nadležnog arhiva za ove registrature, izvršio uviđaj, stanje je bilo sledeće: deo građe u podrumu još uvek je bio u zaostaloj vodi i mulju (Slika br. 1). Listovi te građe su bili mokri, prljavi, znatno oslabljeni i deformisani, delimično slepljeni, mastilo je bilo razliveno, ali nije bilo vidljivih tragova mikrobiološke aktivnosti. Građa koja se nalazila iznad nivoa vode i mulja, bila je veoma vlažna ili čak mokra, listovi su bili oslabljeni, deformisani i prilično slepljeni, mastilo je bilo razliveno, a na omotima i na pojedinim delovima listova unutar zaštitnih omota i svežnjeva bile su prisutne naslage prljavštine i različitih kolonija mikroorganizama, kao i pigmentacija (Slika br. 2). Zbog velike količine oštećene građe predviđene za trajno čuvanje, predloženo je duboko zamrzavanje građe i njeno sukcesivno predavanje konzervatorskim laboratorijama ili sukcesivno odmrzavanje i sušenje prirodnim putem na otvorenom prostoru po lepom vremenu, uz punu ličnu zaštitu osoblja zbog mogućnosti razvoja patogenih mikroorganizama. Takođe, predložena je i sanacija poplavljenih prostorija. Od predloženih mera jedino je usmenim putem bilo ugovoreno iznajmljivanje hladnjača za potrebe zamrzavanja građe, koje praktično nikad nije bilo realizovano. Zbog sve intenzivnijeg neprijatnog mirisa koji se širio zgradom, oštećena građa je posle nekoliko meseci izmeštena u magacin van zgrade, gde se i sada nalazi. Zaštitni omoti su u potpunosti prekriveni naslagama mikroorganizama, tako da više ne postoji mogućnost identifikacije građe na osnovu etikete. Katastar je uredno vodio arhivsku knjigu i tačno je znao koja vrsta i koja količina građe je stradala, dok Poresko na osnovu sećanja pretpostavlja koja dokumentacija se nalazila u poplavljenim depoima. Stadala je dokumentacija prvobitnog premera iz 1932. godine sa kasnijim održavanjem prvobitnog premera za ukupno 29 katastarskih opština, dosijei pravnih lica, poreske prijave, rešenja o utvrđivanju poreza i drugo, što sve predstavlja dokumentaciju neophodnu za operativno funkcionicanje države, pravnih i fizičkih lica, kao i za ostvarivanje prava i obaveza.    

Ostale registrature stradale u poplavama u Obrenovcu obišao je Istorijski arhiv Beograda (dalje: Arhiv Beograda), kao nadležni, ubrzo posle povlačenja vode, 4. juna 2014. godine[1]. Svu građu oštećenu u poplavama Arhiv je evidentirao i proglasio je neupotrebljivom[2], bez prethodne stručne procene stepena oštećenja ili davanja uputstava za njeno spasavanje. Na osnovu neupotrebljivosti registrature su oštećenu dokumentaciju uništile! Arhiv Beograda ne zapošljava konzervatora, niti se obratio za pomoć ustanovi koja zapošljava konzervatora, koji je jedino merodavno lice u davanju procene vrste i stepena oštećenja građe i određivanju daljih postupaka sanacije[3]. Među ustanovama pogođenim katastrofom bile su Gradska opština Obrenovac, Javno preduzeće za izgradnju Obrenovca, Drugi osnovni sud sudska jedinica Obrenovac, Osnovno javno tužilaštvo u Obrenovcu, Dom zdravlja “Obrenovac” i ostalo[4]. Značaj ovih ustanova, ali i građe koja se u njima nalazi, za pojedince, opštinu Obrenovac i državu je ogroman, a šteta načinjena neznanjem ili nestručnim radom predstavnika Arhiva Beograda je nenadoknadiva.

Jedan od depoa Preduzeća za telekomunikacije “Telekom Srbija” (dalje: Telekom), takođe je stradao u majskim poplavama. Dokumentacija Telekoma u ATC Rakovica bila je smeštena u prizemlju gde je voda pomešana sa kanalizacijom dostigla nivo od oko 1,5 metara. Prema listi kategorija, rokovi čuvanja oštećene građe, koju su uglavnom činili pretplatnički ugovori, bili su najviše 5 godina. Na uviđaju, koji je izvršen 30. decembra 2014. godine, konstatovano je sledeće: dokumentacija koja se za vreme poplave nalazila ispod nivoa vode bila je veoma vlažna, deformisana, oslabljena i slepljena sa izraženim tragovima mikrobiološke aktivnosti. Na površini zaštitnih omota bile su prisutne naslage prljavštine i različitih kolonoja mikroorganizama. Listovi građe koja se nalazila iznad nivoa vode, bili su umereno vlažni usled povišene relativne vlažnosti vazduha u depou posle poplave. Na osnovu utvrđenog stanja predložena je sanacija prostorija prizemlja, sušenje, dezinfekcija i izmeštanje dokumentacije koja nije bila zahvaćena poplavom, dok je građa koja je bila poplavljena, proglašena neupotrebljivom zbog veoma teških oštećenja (takvih da bi se konzervacijom i restauracijom pomenutog materijala, uz veliki utrošak materijala, ljudstva i vremena, spasio samo njen veoma mali deo) i razvoja mikroorganizama potencijalno opasnih po ljudsko zdravlje. Takođe je napomenuto da svako rukovanje oštećenom građom treba da se obavlja pod punom ličnom zaštitom, što podrazumeva upotrebu zaštitnog odela, gumenih čizama, zaštitne maske, naočara, rukavica i kape.

            Tokom jula 2014. godine usled obilnih padavina u Požarevcu je došlo do izlivanja kanalizacije. U zgradi Višeg suda u podrumskim i suterenskim prostorijama postoje kanalizacioni otvori, kroz koje je, za vreme julskih kiša, kanalizaciona voda plavila depoe Višeg suda, Privrednog suda i Višeg javnog tužilaštva u Požarevcu, koji su tamo smešteni, ali i prostoriju u kojoj je privremeno smeštena građa Višeg suda u Prizrenu. Zavisno od položaja depoa u podrumu i suterenu zgrade, odnosno od nivoa vode u prostorijama za vreme poplave, stradala je veća ili manja količina građe. Ubrzo posle poplave, depoe je obišao predstavnik Istorijskog arhiva Požarevac, i naložio hitne i dugoročne mere na sanaciji i zaštiti oštećene građe, na osnovu teksta “Smernice za spasavanje predmeta u slučaju poplave”, koji je izradio Centar za preventivnu konzervaciju „Dijana“ Centralnog instituta za konzervaciju u Beogradu, a koji se može naći i na veb portalu Arhiva Srbije[5]. Sud je preduzeo samo hitne mere: svu poplavljenu građu je postavio u položaj u kome se pod dejstvom gravitacije voda cedi iz svežnjeva, čime se znatno ubrzava proces sušenja. Deo građe je izmešten u druge prostorije, kako bi se dobilo više prostora za sušenje. Prostorije su stalno provetravane ili su korišćeni uređaji za odvlaživanje, kako bi se spuštala vrednost relativne vlažnosti vazduha i time ubrzavao proces sušenja. Kod osušene građe, oštećeni zaštitni omoti su zamenjeni novim. Zahvaljujući dobrim preporukama, osam meseci posle poplave, listovi oštećene građe su bili umereno vlažni ili suvi, blago deformisani i oslabnjeni. Samo kod pojedinačnih slučajeva je primećeno slepljivanje, dok su se na zaštitnim omotima nalazile naslage prljavštine i mestimični tragovi mikrobiološke aktivnosti (Slika br. 3). Najbitnija činjenica je da je papir u unutrašnjosti pakovanja ostao fizički neizmenjen i da je tekst čitljiv, odnosno da su informacije ostale sačuvane (Slika br. 4). (Opisano stanje ne važi za građu Višeg suda u Prizrenu, na kojoj nisu primenjene hitne mere sanacije oštećenja i koja je, prema tome, u mnogo gorem stanju. Deo građe koji je bio spakovan u plastične kese, bio je u poluraspadnutom stanju – ličio je na kašu!) Konzervator Arhiva Srbije je, nakon konstatovanja stanja građe, predložio sušenje i dezinfekciju građe predviđene za trajno čuvanje, među kojom se nalaze krivični i parnični predmeti iz perioda 1945-1970, upravni sporovi iz 1986, sudski predmeti iz 2009 i drugo, zatim njeno mikrofilmovanje i, po mogućnosti, konzerviranje i restauriranje. Takođe je preporučena i sanacija podrumskih i suterenskih prostorija, kao i obezbeđivanje novog adekvatnijeg prostora za depo.

 

Poplava na Cetinju 1986. godine

 

            Februara meseca 1986. godine Cetinje je zadesila bujična poplava. Podzemni nivo depoa Centralne narodne biblioteke “Đurđe Crnojević” sa Cetinja, u kome su se čuvale periodične publikacije, bio je potpuno poplavljen. Zbog velike količine oštećene građe, bili su pozvani u pomoć konzervatori iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Tim od 9 stručnjaka je dve nedelje radio na saniranju oštećenja. Građa je zamrzavana u hladnjačama, a posle toga sušena u velikim industrijskim sušarama u tri grada: u Titogradu, Baru i Trebinju. Osušeni materijal je preventivno dezinfikovan. Ukupno je spašeno 500 m3 građe. Nakon sušenja trebalo je ispresovati blago deformisane listove i zameniti sve poveze, pošto su pretrpeli znatna oštećenja. Veoma mali deo građe je zahtevao restauraciju.[6]

            Ovako dobro organizovana i sprovedena akcija spasavanja je rezultat stručnosti, znanja, volje i entuzijazma pojedinaca. Ovaj događaj je presedan i ne može se očekivati da će se u nekoj od narednih vanrednih situacija spontano odigrati sličan sled događaja. Ovakve akcije treba da budu unapred precizno osmišljene i organizovane sa naznačenom podelom dužnosti i obaveza. To se postiže izradom Plana zaštite arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama u okviru Plana zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama na nivou ustanove.

 

Građa u registraturama stradala u 2014. godini usled neadekvatnih uslova čuvanja

           

U Srbiji ne postoji nijedan pravni akt koji propisuje mere preventivne zaštite građe u registraturama, usled čega je samo u 2014. godini oštećena građa u većem broju ustanova. Navešćemo tri primera (Tabela br. 2).

            Dana 22. jula 2014. godine u prostorijama stare kuhinje, u kojoj se čuva građa Klinike za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije, izbio je požar. Prostor je odavno ocenjen kao neadekvatan. Zbog dotrajalih električnih instalacija, već duže vreme je isključeno napajanje električnom energijom po nalogu protivpožarne inspekcije. Uzrok požara do danas nije utvrđen. Brzim reagovanjem vatrogasne brigade požar je lokalizovan i ugašen. Zidovi, plafon, drvena stolarija i police, kao i građa, znatno su oštećeni. Iz bezbednosnih razloga, vrata i prozori su morali da se zakuju. Mobilijer i građa su popadali po podu. Zaštitni omoti garđe, kao i margine listova, si nagoreli, ali informacije na središnjem delu dokumenata su ostale sačuvane. S obzirom da se među građom nalaze istorije bolesti koje su predviđene za trajno čuvanje, preporučeno je njihovo mikrofilmovanje, zamena oštećenih zaštitnih omota novim, smeštaj u adekvatan prostor i, po mogućnosti, konzervacija i restauracija.

            Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije svoju dokumentaciju čuva u prostorijama stare kotlarnice, kroz čije zidove prolaze cevi vodovoda, koje nisu stavljene van funkcije. Na jednom od zidova, vodovodna cev je pucala više puta, a poslednji put u novembru prošle godine. Tom prilikom građa na polici do zida je znatno oštećena. Veći deo materijala, koji je pripadao fakturnoj službi sa rokovima čuvanja do 5 godina, proglašen je neupotrebljivim. Manju količinu dokumentacije činile su istorije bolesti Odeljenja za hirurgiju (Slika br. 5), delovodnici Opšte službe i materijal vezan za stambenu problematiku, koji su predviđeni za trajno čuvanje. Predloženo je njihovo sušenje i dezinfekcija, a za najoštećenije – konzervacija i restauracija. U planu je rekonstrukcija prostorija stare kotlarnice za potrebe čuvanja arhivske i registraturske građe Instituta.

            Deo građe Telekoma u prostorijama Telekoma u Ulici cara Dušana br. 58 u Beogradu, čuva se u podrumskim prostorijama. Tokom prošle godine ta građa je teško oštećena usled izlivanja kanalizacije. Celokupni oštećeni materijal nije predviđen za trajno čuvanje i postoji u elektronskoj formi. Iz tig razloga konzervacija i restauracija nije preporučljiva, a građa je, kao veoma teško oštećena, proglašena neupotrebljivom.

 

Pravna akta o uslovima čuvanja arhivske i registraturske građe

 

            Jedini važeći pravni akt koji se bavi uslovima čuvanja građe jeste Pravilnik o tehničkoj zaštiti arhivske i filmske građe u arhivima Srbije[7]. Nedostaci ovog Pravilnika su, kao prvo, to što ne obuhvata zaštitu građe u registraturam, već isključivo one u arhivima. Zatim, Pravilnik je stupio na snagu još 1982. godine i do sada je u mnogo čemu prevaziđen. I na kraju, ne razmatra problem zaštite građe u vanrednim situacijama, osim što definiše preventivne mere u cilju zaštite od požara[8] i poplava[9].

            Godine 1997. završen je Predlog pravilnika o posebnoj zaštiti stare i retke knjige, arhivske i filmske građe od izuzetnog značaja (Prilog) na osnovu Zakona o kulturnim dobrima[10]. Međutim, Pravilnik nikada nije stupio na snagu. U njemu su detaljno opisani uslovi za bezbedno čuvanje građe, a takođe se razmatra i problem zaštite u vanrednim situacijama. Naime, prema Pravilniku “mere posebne zaštite odnose se na”, između ostalog, “…i posebne mere u vanrednim situacijama”[11]. Takođe, Pravilnik obavezuje ustanove zaštite kulturnih dobara na izradu plana zaštite u vanrednim situacijama[12] i propisuje bliže uslove za njegovu izradu[13]. Jedini nedostatak ovog Pravilnika je to što se odnosi samo na zaštitu arhivske građe od izuzetnog značaja, dok ne razmatra problem zaštite registraturske građe.

            Propust nepostojanja adekvatnog pravnog akta o uslovima čuvanja građe, mora da bude ispravljen donošenjem odgovarajućih podzakonskih akata posle stupanja na snagu Zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi ili novog Zakona o kulturnim dobrima koji je u procesu izrade. Podzakonska akta bi trebalo da sadrže mere preventivne zaštite, kako za redovne, tako i za vanredne situacije, i trebalo bi da se odnose na građu koja se čuva u arhivima, ali i na onu koja se nalazi u registraturama.

 

Zaštita arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama – preventiva i pravilnici o bližim uslovima za obavljanje delatnosti ustanova

 

            Plan zaštite u vanrednim situacijama u ustanovama zaštite kulturnih dobara razlikuje se od plana zaštite u drugim ustanovama po tome, što pored zaštite ljudi i materijalnih dobara, treba da obuhvata i zaštitu kulturnih dobara. Zaštitu arhivske građe, ali i registraturskog materijala, kao kulturnog dobra koje uživa predhodnu zaštitu, pored arhiva kao ustanova zaštite, treba da sprovode i registrature, odnosno ustanove u kojima ta građa nastaje. Sam plan zaštite arhivske građe i registraturskog materijala u vanrednim situacijama sastoji se iz tri faze: 1. preventiva, 2. akcija u toku katastrofe i 3. sanacija posledica. Za razliku od preventivnih mera u redovnim okolnostima, koje arhivskoj građi obezbeđuju uslove kojima se “....usporava prirodno propadanje i sprečava oštećenje arhivske građe dejtvom fizičkih, hemijskih i bioloških uzročnika...“[14], preventiva u planu zaštite u vanrednim situacijama, obuhvata one mere kojima se „...sprečava oštećenje (arhivske građe) dejstvom...pripodnih sila (poplava, zemljotresa, jakih vetrova), požara i eksplozija, kvarova na instalacijama, usled nepravilnog transporta, vandalizma i neadekvatnog obezbeđenja od krađe[15]. Konkretno, preventiva u smislu zaštite u vanrednim situacijama podrazumeva sve one mere koje će, u slučaju katastrofe, sprečiti stradanje i oštećivanje građe ili će ga bar svesti na minimum, kao i one mere koje će akciju spasavanja olakšati, pojednostaviti i ubrzati. Neke od tih mera su, na primer: adekvatan položaj depoa u zgradi, odgovarajuća lokacija za smeštaj najvrednije građe (što bliže izlazu), uredan topografski pokazivač, vodootporne i vatrootporne etikete, zidovi premazani vatrootpornom bojom i drugo.

            Idealan položaj depoa u zgradi je visoko prizemlje ili prizemlje. Eventualna evakuacija građe u vanrednim situacijama najlakše se sprovodi ako je depo smešten u blizini izlaza, odnosno u prizemlju ili visokom prizemlju. Pored toga, na ovim lokacijama se najlakše postižu optimalne vrednosti temperature i relativne vlažnosti vazduha, koje su neophodne za bezbedno čuvanje građe. Za položaj depoa još su prihvatljivi i niži spratovi, dok se podrum, suteren i tavan ni u kom slučaju ne preporučuju za smeštaj građe, naročito ne one od velikog i izuzetnog značaja. Problem sa zaštitom građe u vanrednim situacijama počinje već na samom početku – od nemogućnosti registratura da obezbede odgovarajuće preventivne mere, odnosno da obezbede adekvatan položaj depoa u zgradi. Naime, akt o bližim uslovima za početak rada i obavljanje delatnosti niti jedne ustanove (osim arhiva) ne zahteva postojanje adekvatnog prostora za potrebe smeštaja registraturske i arhivske građe. Eventualno postoji obaveza zapošljavanja radnika (retko više od jednog) na poslovima arhiviranja. U takvoj situaciji, ustanove su prinuđene da za čuvanje dokumentacije obezbeđuju prostor nakon osnivanja. Jedini raspoloživi prostori tada su uglavnom tavan, suteren i podrum ili, eventualno, pojedini delovi hodnika ili kancelarija.

Pomenimo primer zdravstvenih ustanova, koje u svom radu stvaraju veliku količinu građe, čiji je značajan deo predviđen za trajno čuvanje. U Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe jedini deo koji se odnosi na medicinsku dokumentaciju, nalazi se u okviru uslova u pogledu posebnih prostorija, i to – Prostorija u kartoteci: za čuvanje i vođenje medicinske dokumentacije[16] i Prostorija u bolnici: …za medicinsku dokumentaciju…[17], ali bez postavljanja uslova o neophodnoj površine za date prostore. U Listi opreme za obavljanje zdravstvene delatnosti[18], koja je sastavni deo Pravilnika (izrađena na osnovu člana 43. koji govori o uslovima u pogledu opreme) ni u jednom delu se ne navodi oprema neophodna za čuvanje dokumentacije. O nemedicinskom osoblju (za obavljanje pravnih, ekonomsko finansijskih, tehničkih i drugih sličnih poslova) jedino je naveden neophodan broj koji se određuje procentualno u odnosu na ukupan broj zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi na primarnom nivou zdravstvene delatnosti[19], odnosno na osnovu broja postelja u zdravstvenim ustanovama koje obavljaju stacionarnu zdravstvenu delatnost[20]. Određen broj nemedicinskih radnika bi valjda trebalo da bude angažovan na poslovima arhiviranja, čuvanja i održavanja medicinske dokumentacije. Na osnovu nabrojanog, ne čudi činjenica da se građa zdravstvenih ustanova čuva na neadekvatan način, u neadekvatnim prostorijama sa neadekvatnom opremom.

S druge strane, prema Zakonu o kulturnim dobrima, ustanove su dužne da snose troškove za čuvanje i održavanje kulturnih dobara i sprovođenje utvrđenih mera zaštite, do visine prihoda ostvarenih od kulturnog dobra[21]. U većini slučajeva ustanove ne ostvaruje zaradu od dokumentacije, koju su dužne da čuvaju. U tom slučaju sredstva za čuvanje i održavanje kulturnog dobra, odnosno građe, se obezbeđuju iz budžeta. S obzirom da je preventiva prilično skupa (mada znatno jeftinija od kurative, odnosno od sanacije oštećenja do kojih dolazi kada preventiva izostane), a da je u budžetu obično malo, ako ne i nimalo sredstava odvojeno za tu svrhu, obično se svako potraživanje sredstava završi samo na zahtevu. Da sumiramo: zakon i podzakonska akta ustanovama tokom osnivanja ne obezbeđuju adekvatan prostor, opremu i osoblje za arhiviranje i čuvanje dokumentacije, a potraživanje sredstava za zakup ili dobijanje dodatnog prostora, kao i opreme, obično bivaju odbijeni. U takvoj situaciji ustanove su primorane da koriste resurse kojima raspolažu: tavan, podrum ili suteren, neadekvatnu opremu, odnosno stare i odbačene drvene ormane i police za smeštaj dokumentacije najčešće upakovane u svežnjevima ili, eventualno, u fasciklama. Građa je neretko registraturski nesređena i ne postoji arhivska knjiga, zatim, ne postije etikete, niti bilo kakve druge oznake na građi, tako da je posle katastrofe teško ustanoviti šta je stradalo i šta ima prioritet prilikom spasavanja. Nebriga o građi je posledica kako nedovoljnog broja i neznanje osoba angažovanih na ovim poslovima, tako i nemara pojedinaca i ustanova, iako postoji zakonska obaveza čuvanja i održavanja kulturnog dobra i sprovođenja utvrđenih mera zaštite [22].

 

Zaštita arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama i Nacrt zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi

 

            Jedini način da se akcija spsavanja građe u toku katastrofe izvede na brz, bezbedan i odgovarajuć način, jeste postojanje plana zaštite arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama, u kome, između ostalog, treba da bude razrađen plan evakuacije, prioriteti prilikom spasavanja, privremeno sklonište za evakuisanu građu, obaveze i odgovornosti pojedinaca u realizaciji plana zaštite i drugo. Zakon o kulturnim dobrima[23], koji se svojim dobrim delom bavi zaštitom kulturnih dobara, ni u jedom članu ne razmatra problem zaštite kulturnih dobara u vanrednim situacijama. Novi Zakon o kulturnim dobrima je u procesu izrade, i ovakav propust bi morao da bude ispravljen.

Za razliku od toga Nacrt zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi, koji je u proceduri, na više mesta se bavi ovom problematikom. Naime, nacrt zakona obavezuje arhive na izradu plana zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, sa posebnim merama za arhivsku građu od izuzetnog značaja[24], a „Stvaralac i imalac javne arhivske građe i dokumentarnog materijala dužan je da sprovodi sve mere zaštite u vanrednim situacijama na osnovu plana i uputstva nadležnog arhiva, u skladu sa zakonom“[25]. Međutim, i ovakav pristup, po kome stvaralac u vanrednoj situaciji spasava građu na osnovu plana zaštite nadležnog arhiva, ne rešava problem zaštite garđe u vanrednim situacijama u potpunosti. Naime, postoje rizici koji su odlika određenog područja, na primer: trusno područje, često izlivanje reka i slično. Delovi plana zaštite u vanrednim situacijama, koji se odnose na takve rizike, mogu da se primene na sve ustanove koje se nalaze na datom području. S druge strane, neki rizicu su lokalnog karaktera i vezani su isključivo za jednu ustanovu. Svaka ustanova ima svoje karakteristike: specifično okruženje, položaj zgrade, smeštaj građe, pa prema tome ima i specifične faktore rizika, ali i različit broj i strukturu zaposlenih na koje treba računati tokom spovođenja plana. Na osnovu toga svaka ustanova posebno bi trebalo da napravi sopstveni plan zaštite i spasavanja građe u vanrednim situacijama. Na primer, ukoliko se ustanova nalazi u bilzini potoka koji u određenom dobu godine može da se pretvori u bujicu i poplavi okolinu, ustanova svoju preventivu i akciju u toku katastrofe treba da usmeri u cilju zaštite od poplave. Prema tome, depo bi trebalo da bude lociran u visokom prizemlju ili na spratovima, zatim trebalo bi obezbediti prostor u zgradi na višim spratovima za potrebe izmeštanje građe ili prostor van zgrade koji nije u zoni poplave. Mogla bi da se nabavi pumpa za ispumpavanje vode. Takođe, bilo bi poželjno da se postigne dogovor sa najbližom fabrikom koja ima sušaru (fabrike duvana, postrojenja za sušenje voća, povrća i slično), kako bi u slučaju poplave i stradanja veće količine građe mogli da se iskoriste njeni pogoni za proces sušenja građe u struji toplog vazduha.

Međutim, ako se ustanova nalazi pored šume u kojoj često izbijaju požari, građa bi trebalo da se čuva u delu zgrade okrenutom od šume, što bliže izlazu (u prizemlju) za slučaj potrebe za evakuacijom. Takođe, svi materijali (zgrada, boja za zidove, etikete) trebalo bi da su otporni na vatru. Protivpožarni sistem direktno povezan sa vartrogasnom brigadom, u ovakvim slučajevima je obavezan, kao i sistem za automatsko gašenje požara. U blizini objekta bi trebalo da postoji hidrant.

Iz priloženog se vidi da je nemoguće napraviti zajednički plan zaštite građe u vanrednim situacijama za veći broj ustanova, odnosno plan zaštite koji je delotvoran za jednu ustanovu, ne mora da bude delotvoran i za drugu. Plan koji bi pokrivao sve moguće rizike bio bi preobiman, konfuzan, preskup za realizaciju i održavanje i verovatno neizvodljiv u potpunosti, pošto bi neke stavke bile kontradiktorne. Na primer, rizik od poplave prizemlje isključuje kao poželjnu lokaciju za depo, dok je za rizik od požara, baš ta lokacija najpoželjnija. Plan zaštite treba da bude zasnovan na proceni rizika od svih katastrofa posebno i usmeren na zaštitu od najvećih rizika, kao i da bude zasnovan na postojećim resursima – ljudskim i materijalnim. Samo u tom slučaju plan zaštite je delotvoran, pouzdan, primenjiv i održiv.

 

Zaštita arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama i Zakon o vanrednim situacijama

 

Vanredna situacija je stanje kada su rizici i pretnje ili posledice katastrofa, vanrednih događaja i drugih opasnosti po stanovništvo, životnu sredinu i materijalna dobra takvog obima i intenziteta da njihov nastanak ili posledice nije moguće sprečiti ili otkloniti redovnim delovanjem nadležnih organa i službi, zbog čega je za njihovo ublažavanje i otklanjanje neophodno upotrebiti posebne mere, snage i sredstva uz pojačan režim rada[26]. Čak i sama definicija izraz vanredne situacije u Zakonu o vanrednim situacijama ne obuhvata pojam kulturnog dobra, kao i veći deo ostatka Zakona. Na primer, u članu 3. u kome su nabrojani osnovni zadaci zaštite i spasavanja, u smislu ovog zakona, kulturna dobra se ne pominju niti u jednoj tački. Međutim, u nekoliko članova Zakona (na primer: član 85. stav 4. koji se odnosi na zaštitu i spasavanje od poplava), kao i u nekoliko tačaka kaznenih odredbi koje se odnose na te članove, kulturna dobra se ipak pominju. Pojedinačni članovi i tačke kaznenih odredbi ipak nisu dovoljni da osiguraju potpunu zaštitu kulturnih dobara u vanrednim situacijama. Ali, i pored postojećih nedostatak, Zakon o vanrednim situacijama obavezuje privredna društva i druga pravna lica, ustanove i druge organizacije na izradu plana zaštite:

1.     Privredna društva i druga pravna lica planiraju i obezbeđuju sredstva za organizovanje, opremanje, osposobljavanje i obučavanje jedinica civilne zaštite koje one obrazuju, organizovanje i pripremanje lične, uzajamne i kolektivne zaštite i sprovođenje mera i zadataka civilne zaštite svojih zaposlenih, materijalnih i drugih dobara[27] ,

2.     Nadležni državni organi, organi jedinica lokalne samouprave, privredna društva i druga pravna lica, ustanove i druge organizacije, dužne su da planiraju, organizuju i sprovode zaštitu i spasavanje kulturno-istorijskih, materijalnih i dobara bitnih za opstanak[28].

Pravna lica i druge organizacije, koje su ovlašćene i osposobljene za zaštitu i spasavanje, „...izrađuju sopstvene planove prema kojima izvršavaju zadatke na zaštiti i spasavanju[29]. U ostalim slučajevima, “Plan zaštite i spasavanja i Procenu ugroženosti izrađuju lica sa licencom za procenu rizika”[30]. Međutim, lica sa licencom za procenu rizika nisu i ne mogu da budu upoznata sa svim specifičnostima zaštite kulturnih dobara, naročito sa specifičnostima zaštite svake vrste pokretnog kulturnog dobra posebno. Zbog toga je neophodno da u toku izrade plana zaštite, ustanove zaštite kulturnih dobara zahtevaju učešće svojih stručnjaka, kako bi deo plana koji se odnosi na zaštitu kulturnih dobara bio sveobuhvatan i delotvoran. Za razliku od drugih pokretnih dobara, koja se uglavnom nalaze u ustanovama zaštite ili u manjem broju specifičnih ustanova (knjige u bibliotekama i knjižarama, umetnička dela u muzejima i galerijama, filmovi u kinoteci, televiziji, bioskopu), arhivska i registraturska građa se nalazi gotovo u svakoj ustanovi, organizaciji ili drugom pravnom licu. Prema tome, plan zaštite građe u vanrednim situacijama bi trebalo da ima svaka ustanova, organizacija i drugo pravno lice. Najelegantnije rešenje bi bilo da zakonska regulativa obezbedi da lica sa licencom za procenu rizika u svaki plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama obavezno uvrste i plan zaštite građe. Na taj način bi svaka ustanova imala plan zaštite građe izrađen prema proceni rizika za tu ustanovu, a u skladu sa ljudskim i materijalnim resursima ustanove.

 

Zaključak

 

            U zakonskoj regulativi vezanoj za zaštitu arhivske i registraturske građe postoji niz propusta: ne postoje podzakonska akta o merama preventivne zaštite, koja bi između ostalog, regulisala i preventivne mere u smislu zaštite u vanrednih situacijama, zatim, akta o bližim uslovima za obavljanje delatnosti ustanova ne nalažu obezbeđivanje adekvatnog prostora za potrebe smeštaja građe, i najbitnije, ustanove i druga pravna lica nemaju izrađen plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Čak i kada planovi zaštite budu bili napravljeni prema Zakonu o vanrednim situacijama, pitanje je da li će oni u svim ustanovama obuhvatati i plan zaštite građe. U takvoj pravnoj situaciji, kada dođe do katastrofe, procenat oštećenja, odnosno spasavanja građe, zavisi od slučajnih okolnosti i od entuzijazma pojedinaca, i najčešće se završi, nažalost, na štetu arhivske i registraturske građe.

 

Rezime

 

Zaštita arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama je veoma kompleksna i ne sme da se dešava slučajno i nasumično niti sme da zavisi od entuzijazma pojedinaca, već treba da bude sistematski osmišljena, sveobuhvatna i pravno regulisana. Jedino postojanje pouzdanog plana zaštite i delovanje različitih timova stručnjaka u akciji spasavanja, obezbeđuje pravovremeno i adekvatno reagovanje u toku katastrofe, kao i spasavanje ugrožene građe. Da bi plan zaštite u vanrednim situacijama bio delotvoran, neophodno je da bude zasnovan na pravnim aktima. Zakon o vanrednim situacijama je pre nekoliko godina stupio na snagu, Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj službi je u proceduri, dok je novi Zakona o kulturnim dobrima u procesu izrade. Zakoni podležu izmenama i dopunama, radi usklađivanja sa drugim zakonima, postizanja bolje pravne regulative i nadomešćivanja ustanovljenih propusta. Takođe, postoji mogućnost i obaveza izrade podzakonskih akata, koji definišu i regulišu svaki problem u vezi sa zaštitom građe u vanrednim situacijama posebno. Mogućnost izrade zakonske regulative, koja će na najbolji način zaštititi arhivsku i registratursku građu u vanrednim situacijama, postoji. Na nas je red!

 

Summary

 

The protection of archives and current records in emergency situations is very complex and should not happen accidently and randomly, nor should it depend on enthusiasm of an individual. It should be systematically prepared, comprehensive, and legally regulated. Only the existance of a reliable protection plan and the action of various teams of experts in the rescue process can ensure timely and adequate reaction during a catastrophy, as well as rescue of endangered documentation. In order for the protection plan in emergency situations to be effective, it is necessary that it be based on legal acts. The Law on Emergency Situations came into force a few years ago, The Law on Archives and Archival Service is in process, while a new Law on Cultural Goods is currently being  drawn. The laws are being altered and amended for the purpose of modifying them against other laws, achieving better legislature, and making up for the confirmed losses. Moreover, there is a possibility and obligation to create bylaw regulations that define and regulate every problem that has to do with the protection of archival material in emergency situations in particular. There is a possibility of creating bylaw regulation that will protect the archives and current records in emergency situations in the best possible way. It's our turn!

 

PRILOZI:

 

Tabela br. 1: Registrature stradale u poplavama u 2014. godini

 

USTANOVE

Katastar i Poresko, Obrenovac

Ostale ustanove, Obrenovac

ATC Rakovica, Beograd

Viši sud, Požarevac

Položaj depoa

Podrum, suteten, prizemlje

Podrum, suteren, prizemlje

Prizemlje

Podrum, suteren

Katastrofa

Poplava velikih razmera – izlivanje reke

Poplava velikih razmera – izlivanje reke

Poplava velikih razmera – izlivanje reke

Lokalna poplava – obilne kiše

Datum katastrofe

15. maja 2014. godine

15. maja 2014. godine

15. maja 2014. godine

 Juli 2014. godine

Datum javljanja

28. maja 2014. godine

 

15. decembra 2014. godine

Krajem februara 2015. godine

Datum obilaska (uviđaja)

16. juna 2014. godine

04. juna 2014. godine

30. decembra 2014. godine

25. marta 2015. godine

Kategorija oštećene građe

Građa predviđena za trajno čuvanje

Građa predviđena za trajno čuvanje

Građa sa rokovima čuvanja do 5 godina

Građa predviđena za trajno čuvanje

Vrsta i stepen oštećenja

Mokar, veoma deformisan, oslabljen i slepljen papir, teška mikrobiološka oštećenja

 

Vlažan, veoma deformisan, oslabljen i slepljen papir, teška mikrobiološka oštećenja

Vlažan, deformisan, oslabljen i slepljen papir, površinska mikrobiološka oštećenja

Preporuke

Zamrzavanje i sukcesivno sušenje građe

 

Građa je neupotrebljiva zbog teških oštećenja i potencijalnih patogenih mikroorganizama

Sušenje, dezinfekcija i mikrofilmovanje

Preduzete mere

Građa je izmeštena

Građa je uništena

Građa je uništena

 

 

Tabela br. 2: Građa u registraturama stradala usled neadekvatnih uslova čuvanja

 

USTANOVE

Klinika za infektifne bolesti

Institut za majku i dete

Telekom, Ulica cara Dušana

Položaj depoa

Prizemlje

Prizemlje

Podrum

Katastrofa

Požar

Poplava usled pucanja vodovodne cevi

Poplava usled izlivanja kanalizacije

Datum katastrofe

22. jula 2014. godine

Novembar 2014. godine

2014. godine

Datum javljanja

Mart 2015. godine

Sredina marta 2015. godine

Januar 2015. godine

Datum obilaska (uviđaja)

01. april 2015. godine

24. marta 2015.godine

06. februara 2015. godine

Kategorija oštećene građe

Građa predviđena za trajno čuvanje

Građa predviđena za trajno čuvanje i građa sa rokovima čuvanja do 5 godina

Građa koja nije predviđena za trajno čuvanje

Vrsta i stepen oštećenja

Nagoreli omoti i margine listova, središnji deo listova veoma krt i požuteo

Vlažan, deformisan, oslabljen i slepljen papir, mikrobiološka oštećenja

Vlažan, veoma deformisan, oslabljen i slepljen papir, teška mikrobiološka oštećenja

Preporuke

Mikrofilmovanje i adekvatan smeštaj

Sušenje i dezinfekcija

Građa je neupotrebljiva

Preduzete mere

 

 

Građa je uništena

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ILUSTRACIJE:

slika br. 1 1

Slika br. 1: Depo Poreske filijale Obrenovac u podrumu zgrade na dan 13. juna 2014. godine

(klikni na sliku za uvećanje)

slika br. 2 1

Slika br. 2: Izgled listova unutar svežnja građe Poreske filijale Obrenovac

slika br. 3

Slika br. 3: Izgled zaštitnog omota građe Višeg suda u Požarevcu

slika br. 4

Slika br. 4: Jedan od otvora kroz koji je kanalizaciona voda ulazila u depo Višeg suda u Požarevcu i izgled listova unutar fascikle

slika br. 5

 

Slika br. 5: Oštećena istorija bolesti Odeljenja za hirurgiju Instituta za majku i dete

 

 

 

RAD JE OBJAVLJEN U: Arhivska praksa 18, Tuzla, 2015, 103-119.

 

 

 

 

 



[3] Pravilnik o tehničkoj zaštiti arhivske i filmske građe u arhivima Srbije, Arhivski pregled, br. 1-2, 1982, Beograd, 167-180, čl. 18. st. 3.

[6] Podaci uzeti iz Izveštaja o pružanju pomoći poplavljenoj biblioteci “Đurđe Crnojević” sa Cetinja, Radmile Petrović, zavedenog u Arhivu Srbije pod br. 239 dana 24. 02. 1986.

[7] Pravilnik o tehničkoj zaštiti, Arhivski pregled.

[8] Isto, čl. 17.

[9] Isto, čl. 18.

[10] Zakon o kulturnim dobrima, Službeni glasnik RS“, broj 71/94, čl. 5, 9, 54, 65, 87, 111. i 130.

[11] Predlog pravilnika o posebnoj zaštiti stare i retke knjige, arhivske i filmske građe od izuzetnog značaja, u prilog ovog teksta, čl. 3. st.2.

[12] Isto, čl. 26.

[13] Isto, čl. 27, 28. i 29.

[14] Ministarstvo kulture i informisanja, Nacrt zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi, 14. 1. 2015, http://www.kultura.gov.rs/cyr/dokumenti/javne-rasprave/javna-rasprava-o-nacrtu-zakona-o-arhivskoj-gradji-i-arhivskoj-sluzbi/nacrt-zakona-o-arhivskoj-gradji-i-arhivskoj-sluzbi-sa-izmenama, čl. 46. st. 1 (28. 5. 2015).

[15] Isto, čl. 46. st. 1.

[16] Pravilnik o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe, „Službeni glasnik RS“, broj 43/06, 112/09, čl. 46. st. 1. tačka 3.

[17] Isto, čl. 46. st. 1. tačka 4.

[18] Isto.

[19] Isto, čl. 17.

[20] Isto, čl. 31.

[21] Zakon o kulturnim dobrima, čl. 31. st. 2.

[22] Isto, čl. 31. st. 1. tačka 1.

[23] Isto.

[24] Ministarstvo kulture, Nacrt zakona, čl. 35. st. 2. tačka 14 i čl. 44.

[25] Isto, čl. 27. st. 1.

[26] Zakon o vanrednim situacijama, „Sl. Glasnik RS“, br. 111/09, 92/11, 93/12, čl. 8. st. 1. tačka 1.

[27] Isto, čl. 16. st. 1.

[28] Isto, čl. 92. st. 2.

[29] Isto, čl. 49.

[30] Isto, čl. 49a.

Abstrakt: Godine 2014. Srbiju su zadesile nesvakidašnje poplave. Stradali su ljudi, materijalna, ali i kulturna dobra. Dokumentacija ustanova u ugroženim područjima pretrpela je znatna oštećena, kako zbog nepostojanja plana zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, tako i zbog niza propusta u zakonskoj regulativi. Primeri stradalih ustanova, ali i ukazivanje na propuste u normativnim aktima, najbolje ilustruju trenutno stanje i probleme u zaštiti arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama u Srbiji.

 

Ključne reči: Plan zaštite, vanredna situacija, preventiva, akcija u toku katastrofe, registrature, dokumentacija, arhivska garđa, registraturska građa, poplave.

 

 

CONSEQUENCES OF THE LACK OF COMPREHENSIVE LEGAL REGULATION IN PROTECTION OF ARCHIVES AND CURRENT RECORDS IN EMERGENCY SITUATION

 

Abstract: In 2014 Serbia suffered from severe floods. People, material and cultural goods were destroyed. The documentation belonging to the institutions in damaged areas was significantly damaged due to lack of protection and rescue plan in emergency situations, and due to a series of flaws in the legislature. Examples of destroyed institutions as well as pointing out to flaws in the normative acts are the best way to show the current state and problems in protection of archives and current records in emergency situations in Serbia.

 

Keywords: Protection plan, emergency situation, prevention, reaction during a catastrophy, documentation, archives, current records, floods.

 

 

Uvod

 

            Sprovođenje mera zaštite arhivske i registraturske građe počinje od trenutka njenog nastanka u registraturama, odnosno u ustanovama, udruženjima, organizacijama i drugim pravnim licima, da bi se kasnije nastavilo u nadležnim arhivima. Zaštita građe je širok pojam i, pored zaštite u redovnim okolnostima, odnosno zaštite od štetnog delovanja faktora spoljašnje sredine, zatim, od namernog ili nenamernog oštećivanja od strane čoveka, konzervacije i restauracije, obuhvata i zaštitu u vanrednim situacijama. Zaštita građe u vanrednim situacijama je veoma kompleksna i jedini načina da bude adekvatna i delotvorna jeste da je njeno sprovođenje pravno regulisano, da se odvija prema postojećem planu zaštite i da su preduzete sve mere preventivne zaštite kao preduslov za smanjenje rizika od oštećenja građe za vreme vanredne situacije i za brže i jednostavnije reagovanje tokom akcije spasavanja. Ukoliko zaštita građe u vanrednim situacijama nije pravno regulisana, tačnije ukoliko nije adekvatno pravno regulisana, ili ako nije planirana niti je ranije pripremljena, posledice delovanja različitih uzročnika tokom vanrednih situacija mogu biti i najčešće jesu katastrofalne po građu, šteta je nepopravljiva, a gubici nenadoknadivi.

 

Registrature stradale u poplavama u 2014. godini

 

            U Republici Srbiji ustanove i druge organizacije nemaju izrađen plan zaštite arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama. Kao posledica toga samo u prošloj godini u registraturama je stadala velika količina dokumentacije. Napravićemo kratak pregled događa u nekoliko registratura koje su prošle godine stradale u poplavama (Tabela br. 1).

            U maju 2014. godine na teritoriji cele Srbije bila je proglašena vanredna situacija zbog mogućnosti poplava uzled izlivanja reka i podizanja nivoa podzemnih voda. Opština Obrenovac je najviše stradala. Poplave su trajale oko dve nedelje, posle čega se voda povukla. Pričinjena je ogromna materijalna šteta i veliki deo građe u registraturama je bio znatno oštećen. Služba za katastar nepokretnosti u Obrenovcu (dalje: Katastar) i Poreska filijala Obrenovac (dalje: Poresko) su deo svoje građe čuvali u podrumu, suterenu i prizemlju zgrade u kojoj su ove ustanove smeštene. S obzirom da je nivo vode pomešane sa kanalizacijom, bio do visine od oko jedan metar u prizemlju, jasno je je da je celokupna građa u podrumu i suterenu, kao i deo one u prizemlju, stradala. Mesec dana posle početka poplave, kada je tim Arhiva Srbije, nadležnog arhiva za ove registrature, izvršio uviđaj, stanje je bilo sledeće: deo građe u podrumu još uvek je bio u zaostaloj vodi i mulju (Slika br. 1). Listovi te građe su bili mokri, prljavi, znatno oslabljeni i deformisani, delimično slepljeni, mastilo je bilo razliveno, ali nije bilo vidljivih tragova mikrobiološke aktivnosti. Građa koja se nalazila iznad nivoa vode i mulja, bila je veoma vlažna ili čak mokra, listovi su bili oslabljeni, deformisani i prilično slepljeni, mastilo je bilo razliveno, a na omotima i na pojedinim delovima listova unutar zaštitnih omota i svežnjeva bile su prisutne naslage prljavštine i različitih kolonija mikroorganizama, kao i pigmentacija (Slika br. 2). Zbog velike količine oštećene građe predviđene za trajno čuvanje, predloženo je duboko zamrzavanje građe i njeno sukcesivno predavanje konzervatorskim laboratorijama ili sukcesivno odmrzavanje i sušenje prirodnim putem na otvorenom prostoru po lepom vremenu, uz punu ličnu zaštitu osoblja zbog mogućnosti razvoja patogenih mikroorganizama. Takođe, predložena je i sanacija poplavljenih prostorija. Od predloženih mera jedino je usmenim putem bilo ugovoreno iznajmljivanje hladnjača za potrebe zamrzavanja građe, koje praktično nikad nije bilo realizovano. Zbog sve intenzivnijeg neprijatnog mirisa koji se širio zgradom, oštećena građa je posle nekoliko meseci izmeštena u magacin van zgrade, gde se i sada nalazi. Zaštitni omoti su u potpunosti prekriveni naslagama mikroorganizama, tako da više ne postoji mogućnost identifikacije građe na osnovu etikete. Katastar je uredno vodio arhivsku knjigu i tačno je znao koja vrsta i koja količina građe je stradala, dok Poresko na osnovu sećanja pretpostavlja koja dokumentacija se nalazila u poplavljenim depoima. Stadala je dokumentacija prvobitnog premera iz 1932. godine sa kasnijim održavanjem prvobitnog premera za ukupno 29 katastarskih opština, dosijei pravnih lica, poreske prijave, rešenja o utvrđivanju poreza i drugo, što sve predstavlja dokumentaciju neophodnu za operativno funkcionicanje države, pravnih i fizičkih lica, kao i za ostvarivanje prava i obaveza.       

Ostale registrature stradale u poplavama u Obrenovcu obišao je Istorijski arhiv Beograda (dalje: Arhiv Beograda), kao nadležni, ubrzo posle povlačenja vode, 4. juna 2014. godine[1]. Svu građu oštećenu u poplavama Arhiv je evidentirao i proglasio je neupotrebljivom[2], bez prethodne stručne procene stepena oštećenja ili davanja uputstava za njeno spasavanje. Na osnovu neupotrebljivosti registrature su oštećenu dokumentaciju uništile! Arhiv Beograda ne zapošljava konzervatora, niti se obratio za pomoć ustanovi koja zapošljava konzervatora, koji je jedino merodavno lice u davanju procene vrste i stepena oštećenja građe i određivanju daljih postupaka sanacije[3]. Među ustanovama pogođenim katastrofom bile su Gradska opština Obrenovac, Javno preduzeće za izgradnju Obrenovca, Drugi osnovni sud sudska jedinica Obrenovac, Osnovno javno tužilaštvo u Obrenovcu, Dom zdravlja “Obrenovac” i ostalo[4]. Značaj ovih ustanova, ali i građe koja se u njima nalazi, za pojedince, opštinu Obrenovac i državu je ogroman, a šteta načinjena neznanjem ili nestručnim radom predstavnika Arhiva Beograda je nenadoknadiva.

Jedan od depoa Preduzeća za telekomunikacije “Telekom Srbija” (dalje: Telekom), takođe je stradao u majskim poplavama. Dokumentacija Telekoma u ATC Rakovica bila je smeštena u prizemlju gde je voda pomešana sa kanalizacijom dostigla nivo od oko 1,5 metara. Prema listi kategorija, rokovi čuvanja oštećene građe, koju su uglavnom činili pretplatnički ugovori, bili su najviše 5 godina. Na uviđaju, koji je izvršen 30. decembra 2014. godine, konstatovano je sledeće: dokumentacija koja se za vreme poplave nalazila ispod nivoa vode bila je veoma vlažna, deformisana, oslabljena i slepljena sa izraženim tragovima mikrobiološke aktivnosti. Na površini zaštitnih omota bile su prisutne naslage prljavštine i različitih kolonoja mikroorganizama. Listovi građe koja se nalazila iznad nivoa vode, bili su umereno vlažni usled povišene relativne vlažnosti vazduha u depou posle poplave. Na osnovu utvrđenog stanja predložena je sanacija prostorija prizemlja, sušenje, dezinfekcija i izmeštanje dokumentacije koja nije bila zahvaćena poplavom, dok je građa koja je bila poplavljena, proglašena neupotrebljivom zbog veoma teških oštećenja (takvih da bi se konzervacijom i restauracijom pomenutog materijala, uz veliki utrošak materijala, ljudstva i vremena, spasio samo njen veoma mali deo) i razvoja mikroorganizama potencijalno opasnih po ljudsko zdravlje. Takođe je napomenuto da svako rukovanje oštećenom građom treba da se obavlja pod punom ličnom zaštitom, što podrazumeva upotrebu zaštitnog odela, gumenih čizama, zaštitne maske, naočara, rukavica i kape.

            Tokom jula 2014. godine usled obilnih padavina u Požarevcu je došlo do izlivanja kanalizacije. U zgradi Višeg suda u podrumskim i suterenskim prostorijama postoje kanalizacioni otvori, kroz koje je, za vreme julskih kiša, kanalizaciona voda plavila depoe Višeg suda, Privrednog suda i Višeg javnog tužilaštva u Požarevcu, koji su tamo smešteni, ali i prostoriju u kojoj je privremeno smeštena građa Višeg suda u Prizrenu. Zavisno od položaja depoa u podrumu i suterenu zgrade, odnosno od nivoa vode u prostorijama za vreme poplave, stradala je veća ili manja količina građe. Ubrzo posle poplave, depoe je obišao predstavnik Istorijskog arhiva Požarevac, i naložio hitne i dugoročne mere na sanaciji i zaštiti oštećene građe, na osnovu teksta “Smernice za spasavanje predmeta u slučaju poplave”, koji je izradio Centar za preventivnu konzervaciju „Dijana“ Centralnog instituta za konzervaciju u Beogradu, a koji se može naći i na veb portalu Arhiva Srbije[5]. Sud je preduzeo samo hitne mere: svu poplavljenu građu je postavio u položaj u kome se pod dejstvom gravitacije voda cedi iz svežnjeva, čime se znatno ubrzava proces sušenja. Deo građe je izmešten u druge prostorije, kako bi se dobilo više prostora za sušenje. Prostorije su stalno provetravane ili su korišćeni uređaji za odvlaživanje, kako bi se spuštala vrednost relativne vlažnosti vazduha i time ubrzavao proces sušenja. Kod osušene građe, oštećeni zaštitni omoti su zamenjeni novim. Zahvaljujući dobrim preporukama, osam meseci posle poplave, listovi oštećene građe su bili umereno vlažni ili suvi, blago deformisani i oslabnjeni. Samo kod pojedinačnih slučajeva je primećeno slepljivanje, dok su se na zaštitnim omotima nalazile naslage prljavštine i mestimični tragovi mikrobiološke aktivnosti (Slika br. 3). Najbitnija činjenica je da je papir u unutrašnjosti pakovanja ostao fizički neizmenjen i da je tekst čitljiv, odnosno da su informacije ostale sačuvane (Slika br. 4). (Opisano stanje ne važi za građu Višeg suda u Prizrenu, na kojoj nisu primenjene hitne mere sanacije oštećenja i koja je, prema tome, u mnogo gorem stanju. Deo građe koji je bio spakovan u plastične kese, bio je u poluraspadnutom stanju – ličio je na kašu!) Konzervator Arhiva Srbije je, nakon konstatovanja stanja građe, predložio sušenje i dezinfekciju građe predviđene za trajno čuvanje, među kojom se nalaze krivični i parnični predmeti iz perioda 1945-1970, upravni sporovi iz 1986, sudski predmeti iz 2009 i drugo, zatim njeno mikrofilmovanje i, po mogućnosti, konzerviranje i restauriranje. Takođe je preporučena i sanacija podrumskih i suterenskih prostorija, kao i obezbeđivanje novog adekvatnijeg prostora za depo.

 

Poplava na Cetinju 1986. godine

 

            Februara meseca 1986. godine Cetinje je zadesila bujična poplava. Podzemni nivo depoa Centralne narodne biblioteke “Đurđe Crnojević” sa Cetinja, u kome su se čuvale periodične publikacije, bio je potpuno poplavljen. Zbog velike količine oštećene građe, bili su pozvani u pomoć konzervatori iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Tim od 9 stručnjaka je dve nedelje radio na saniranju oštećenja. Građa je zamrzavana u hladnjačama, a posle toga sušena u velikim industrijskim sušarama u tri grada: u Titogradu, Baru i Trebinju. Osušeni materijal je preventivno dezinfikovan. Ukupno je spašeno 500 m3 građe. Nakon sušenja trebalo je ispresovati blago deformisane listove i zameniti sve poveze, pošto su pretrpeli znatna oštećenja. Veoma mali deo građe je zahtevao restauraciju.[6]

            Ovako dobro organizovana i sprovedena akcija spasavanja je rezultat stručnosti, znanja, volje i entuzijazma pojedinaca. Ovaj događaj je presedan i ne može se očekivati da će se u nekoj od narednih vanrednih situacija spontano odigrati sličan sled događaja. Ovakve akcije treba da budu unapred precizno osmišljene i organizovane sa naznačenom podelom dužnosti i obaveza. To se postiže izradom Plana zaštite arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama u okviru Plana zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama na nivou ustanove.

 

Građa u registraturama stradala u 2014. godini usled neadekvatnih uslova čuvanja

           

U Srbiji ne postoji nijedan pravni akt koji propisuje mere preventivne zaštite građe u registraturama, usled čega je samo u 2014. godini oštećena građa u većem broju ustanova. Navešćemo tri primera (Tabela br. 2).

            Dana 22. jula 2014. godine u prostorijama stare kuhinje, u kojoj se čuva građa Klinike za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije, izbio je požar. Prostor je odavno ocenjen kao neadekvatan. Zbog dotrajalih električnih instalacija, već duže vreme je isključeno napajanje električnom energijom po nalogu protivpožarne inspekcije. Uzrok požara do danas nije utvrđen. Brzim reagovanjem vatrogasne brigade požar je lokalizovan i ugašen. Zidovi, plafon, drvena stolarija i police, kao i građa, znatno su oštećeni. Iz bezbednosnih razloga, vrata i prozori su morali da se zakuju. Mobilijer i građa su popadali po podu. Zaštitni omoti garđe, kao i margine listova, si nagoreli, ali informacije na središnjem delu dokumenata su ostale sačuvane. S obzirom da se među građom nalaze istorije bolesti koje su predviđene za trajno čuvanje, preporučeno je njihovo mikrofilmovanje, zamena oštećenih zaštitnih omota novim, smeštaj u adekvatan prostor i, po mogućnosti, konzervacija i restauracija.

            Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije svoju dokumentaciju čuva u prostorijama stare kotlarnice, kroz čije zidove prolaze cevi vodovoda, koje nisu stavljene van funkcije. Na jednom od zidova, vodovodna cev je pucala više puta, a poslednji put u novembru prošle godine. Tom prilikom građa na polici do zida je znatno oštećena. Veći deo materijala, koji je pripadao fakturnoj službi sa rokovima čuvanja do 5 godina, proglašen je neupotrebljivim. Manju količinu dokumentacije činile su istorije bolesti Odeljenja za hirurgiju (Slika br. 5), delovodnici Opšte službe i materijal vezan za stambenu problematiku, koji su predviđeni za trajno čuvanje. Predloženo je njihovo sušenje i dezinfekcija, a za najoštećenije – konzervacija i restauracija. U planu je rekonstrukcija prostorija stare kotlarnice za potrebe čuvanja arhivske i registraturske građe Instituta.

            Deo građe Telekoma u prostorijama Telekoma u Ulici cara Dušana br. 58 u Beogradu, čuva se u podrumskim prostorijama. Tokom prošle godine ta građa je teško oštećena usled izlivanja kanalizacije. Celokupni oštećeni materijal nije predviđen za trajno čuvanje i postoji u elektronskoj formi. Iz tig razloga konzervacija i restauracija nije preporučljiva, a građa je, kao veoma teško oštećena, proglašena neupotrebljivom.

 

Pravna akta o uslovima čuvanja arhivske i registraturske građe

 

            Jedini važeći pravni akt koji se bavi uslovima čuvanja građe jeste Pravilnik o tehničkoj zaštiti arhivske i filmske građe u arhivima Srbije[7]. Nedostaci ovog Pravilnika su, kao prvo, to što ne obuhvata zaštitu građe u registraturam, već isključivo one u arhivima. Zatim, Pravilnik je stupio na snagu još 1982. godine i do sada je u mnogo čemu prevaziđen. I na kraju, ne razmatra problem zaštite građe u vanrednim situacijama, osim što definiše preventivne mere u cilju zaštite od požara[8] i poplava[9].

            Godine 1997. završen je Predlog pravilnika o posebnoj zaštiti stare i retke knjige, arhivske i filmske građe od izuzetnog značaja (Prilog) na osnovu Zakona o kulturnim dobrima[10]. Međutim, Pravilnik nikada nije stupio na snagu. U njemu su detaljno opisani uslovi za bezbedno čuvanje građe, a takođe se razmatra i problem zaštite u vanrednim situacijama. Naime, prema Pravilniku “mere posebne zaštite odnose se na”, između ostalog, “…i posebne mere u vanrednim situacijama”[11]. Takođe, Pravilnik obavezuje ustanove zaštite kulturnih dobara na izradu plana zaštite u vanrednim situacijama[12] i propisuje bliže uslove za njegovu izradu[13]. Jedini nedostatak ovog Pravilnika je to što se odnosi samo na zaštitu arhivske građe od izuzetnog značaja, dok ne razmatra problem zaštite registraturske građe.

            Propust nepostojanja adekvatnog pravnog akta o uslovima čuvanja građe, mora da bude ispravljen donošenjem odgovarajućih podzakonskih akata posle stupanja na snagu Zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi ili novog Zakona o kulturnim dobrima koji je u procesu izrade. Podzakonska akta bi trebalo da sadrže mere preventivne zaštite, kako za redovne, tako i za vanredne situacije, i trebalo bi da se odnose na građu koja se čuva u arhivima, ali i na onu koja se nalazi u registraturama.

 

Zaštita arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama – preventiva i pravilnici o bližim uslovima za obavljanje delatnosti ustanova

 

            Plan zaštite u vanrednim situacijama u ustanovama zaštite kulturnih dobara razlikuje se od plana zaštite u drugim ustanovama po tome, što pored zaštite ljudi i materijalnih dobara, treba da obuhvata i zaštitu kulturnih dobara. Zaštitu arhivske građe, ali i registraturskog materijala, kao kulturnog dobra koje uživa predhodnu zaštitu, pored arhiva kao ustanova zaštite, treba da sprovode i registrature, odnosno ustanove u kojima ta građa nastaje. Sam plan zaštite arhivske građe i registraturskog materijala u vanrednim situacijama sastoji se iz tri faze: 1. preventiva, 2. akcija u toku katastrofe i 3. sanacija posledica. Za razliku od preventivnih mera u redovnim okolnostima, koje arhivskoj građi obezbeđuju uslove kojima se “....usporava prirodno propadanje i sprečava oštećenje arhivske građe dejtvom fizičkih, hemijskih i bioloških uzročnika...“[14], preventiva u planu zaštite u vanrednim situacijama, obuhvata one mere kojima se „...sprečava oštećenje (arhivske građe) dejstvom...pripodnih sila (poplava, zemljotresa, jakih vetrova), požara i eksplozija, kvarova na instalacijama, usled nepravilnog transporta, vandalizma i neadekvatnog obezbeđenja od krađe[15]. Konkretno, preventiva u smislu zaštite u vanrednim situacijama podrazumeva sve one mere koje će, u slučaju katastrofe, sprečiti stradanje i oštećivanje građe ili će ga bar svesti na minimum, kao i one mere koje će akciju spasavanja olakšati, pojednostaviti i ubrzati. Neke od tih mera su, na primer: adekvatan položaj depoa u zgradi, odgovarajuća lokacija za smeštaj najvrednije građe (što bliže izlazu), uredan topografski pokazivač, vodootporne i vatrootporne etikete, zidovi premazani vatrootpornom bojom i drugo.

            Idealan položaj depoa u zgradi je visoko prizemlje ili prizemlje. Eventualna evakuacija građe u vanrednim situacijama najlakše se sprovodi ako je depo smešten u blizini izlaza, odnosno u prizemlju ili visokom prizemlju. Pored toga, na ovim lokacijama se najlakše postižu optimalne vrednosti temperature i relativne vlažnosti vazduha, koje su neophodne za bezbedno čuvanje građe. Za položaj depoa još su prihvatljivi i niži spratovi, dok se podrum, suteren i tavan ni u kom slučaju ne preporučuju za smeštaj građe, naročito ne one od velikog i izuzetnog značaja. Problem sa zaštitom građe u vanrednim situacijama počinje već na samom početku – od nemogućnosti registratura da obezbede odgovarajuće preventivne mere, odnosno da obezbede adekvatan položaj depoa u zgradi. Naime, akt o bližim uslovima za početak rada i obavljanje delatnosti niti jedne ustanove (osim arhiva) ne zahteva postojanje adekvatnog prostora za potrebe smeštaja registraturske i arhivske građe. Eventualno postoji obaveza zapošljavanja radnika (retko više od jednog) na poslovima arhiviranja. U takvoj situaciji, ustanove su prinuđene da za čuvanje dokumentacije obezbeđuju prostor nakon osnivanja. Jedini raspoloživi prostori tada su uglavnom tavan, suteren i podrum ili, eventualno, pojedini delovi hodnika ili kancelarija.

Pomenimo primer zdravstvenih ustanova, koje u svom radu stvaraju veliku količinu građe, čiji je značajan deo predviđen za trajno čuvanje. U Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe jedini deo koji se odnosi na medicinsku dokumentaciju, nalazi se u okviru uslova u pogledu posebnih prostorija, i to – Prostorija u kartoteci: za čuvanje i vođenje medicinske dokumentacije[16] i Prostorija u bolnici: …za medicinsku dokumentaciju…[17], ali bez postavljanja uslova o neophodnoj površine za date prostore. U Listi opreme za obavljanje zdravstvene delatnosti[18], koja je sastavni deo Pravilnika (izrađena na osnovu člana 43. koji govori o uslovima u pogledu opreme) ni u jednom delu se ne navodi oprema neophodna za čuvanje dokumentacije. O nemedicinskom osoblju (za obavljanje pravnih, ekonomsko finansijskih, tehničkih i drugih sličnih poslova) jedino je naveden neophodan broj koji se određuje procentualno u odnosu na ukupan broj zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi na primarnom nivou zdravstvene delatnosti[19], odnosno na osnovu broja postelja u zdravstvenim ustanovama koje obavljaju stacionarnu zdravstvenu delatnost[20]. Određen broj nemedicinskih radnika bi valjda trebalo da bude angažovan na poslovima arhiviranja, čuvanja i održavanja medicinske dokumentacije. Na osnovu nabrojanog, ne čudi činjenica da se građa zdravstvenih ustanova čuva na neadekvatan način, u neadekvatnim prostorijama sa neadekvatnom opremom.

S druge strane, prema Zakonu o kulturnim dobrima, ustanove su dužne da snose troškove za čuvanje i održavanje kulturnih dobara i sprovođenje utvrđenih mera zaštite, do visine prihoda ostvarenih od kulturnog dobra[21]. U većini slučajeva ustanove ne ostvaruje zaradu od dokumentacije, koju su dužne da čuvaju. U tom slučaju sredstva za čuvanje i održavanje kulturnog dobra, odnosno građe, se obezbeđuju iz budžeta. S obzirom da je preventiva prilično skupa (mada znatno jeftinija od kurative, odnosno od sanacije oštećenja do kojih dolazi kada preventiva izostane), a da je u budžetu obično malo, ako ne i nimalo sredstava odvojeno za tu svrhu, obično se svako potraživanje sredstava završi samo na zahtevu. Da sumiramo: zakon i podzakonska akta ustanovama tokom osnivanja ne obezbeđuju adekvatan prostor, opremu i osoblje za arhiviranje i čuvanje dokumentacije, a potraživanje sredstava za zakup ili dobijanje dodatnog prostora, kao i opreme, obično bivaju odbijeni. U takvoj situaciji ustanove su primorane da koriste resurse kojima raspolažu: tavan, podrum ili suteren, neadekvatnu opremu, odnosno stare i odbačene drvene ormane i police za smeštaj dokumentacije najčešće upakovane u svežnjevima ili, eventualno, u fasciklama. Građa je neretko registraturski nesređena i ne postoji arhivska knjiga, zatim, ne postije etikete, niti bilo kakve druge oznake na građi, tako da je posle katastrofe teško ustanoviti šta je stradalo i šta ima prioritet prilikom spasavanja. Nebriga o građi je posledica kako nedovoljnog broja i neznanje osoba angažovanih na ovim poslovima, tako i nemara pojedinaca i ustanova, iako postoji zakonska obaveza čuvanja i održavanja kulturnog dobra i sprovođenja utvrđenih mera zaštite [22].

 

Zaštita arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama i Nacrt zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi

 

            Jedini način da se akcija spsavanja građe u toku katastrofe izvede na brz, bezbedan i odgovarajuć način, jeste postojanje plana zaštite arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama, u kome, između ostalog, treba da bude razrađen plan evakuacije, prioriteti prilikom spasavanja, privremeno sklonište za evakuisanu građu, obaveze i odgovornosti pojedinaca u realizaciji plana zaštite i drugo. Zakon o kulturnim dobrima[23], koji se svojim dobrim delom bavi zaštitom kulturnih dobara, ni u jedom članu ne razmatra problem zaštite kulturnih dobara u vanrednim situacijama. Novi Zakon o kulturnim dobrima je u procesu izrade, i ovakav propust bi morao da bude ispravljen.

Za razliku od toga Nacrt zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi, koji je u proceduri, na više mesta se bavi ovom problematikom. Naime, nacrt zakona obavezuje arhive na izradu plana zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, sa posebnim merama za arhivsku građu od izuzetnog značaja[24], a „Stvaralac i imalac javne arhivske građe i dokumentarnog materijala dužan je da sprovodi sve mere zaštite u vanrednim situacijama na osnovu plana i uputstva nadležnog arhiva, u skladu sa zakonom“[25]. Međutim, i ovakav pristup, po kome stvaralac u vanrednoj situaciji spasava građu na osnovu plana zaštite nadležnog arhiva, ne rešava problem zaštite garđe u vanrednim situacijama u potpunosti. Naime, postoje rizici koji su odlika određenog područja, na primer: trusno područje, često izlivanje reka i slično. Delovi plana zaštite u vanrednim situacijama, koji se odnose na takve rizike, mogu da se primene na sve ustanove koje se nalaze na datom području. S druge strane, neki rizicu su lokalnog karaktera i vezani su isključivo za jednu ustanovu. Svaka ustanova ima svoje karakteristike: specifično okruženje, položaj zgrade, smeštaj građe, pa prema tome ima i specifične faktore rizika, ali i različit broj i strukturu zaposlenih na koje treba računati tokom spovođenja plana. Na osnovu toga svaka ustanova posebno bi trebalo da napravi sopstveni plan zaštite i spasavanja građe u vanrednim situacijama. Na primer, ukoliko se ustanova nalazi u bilzini potoka koji u određenom dobu godine može da se pretvori u bujicu i poplavi okolinu, ustanova svoju preventivu i akciju u toku katastrofe treba da usmeri u cilju zaštite od poplave. Prema tome, depo bi trebalo da bude lociran u visokom prizemlju ili na spratovima, zatim trebalo bi obezbediti prostor u zgradi na višim spratovima za potrebe izmeštanje građe ili prostor van zgrade koji nije u zoni poplave. Mogla bi da se nabavi pumpa za ispumpavanje vode. Takođe, bilo bi poželjno da se postigne dogovor sa najbližom fabrikom koja ima sušaru (fabrike duvana, postrojenja za sušenje voća, povrća i slično), kako bi u slučaju poplave i stradanja veće količine građe mogli da se iskoriste njeni pogoni za proces sušenja građe u struji toplog vazduha.

Međutim, ako se ustanova nalazi pored šume u kojoj često izbijaju požari, građa bi trebalo da se čuva u delu zgrade okrenutom od šume, što bliže izlazu (u prizemlju) za slučaj potrebe za evakuacijom. Takođe, svi materijali (zgrada, boja za zidove, etikete) trebalo bi da su otporni na vatru. Protivpožarni sistem direktno povezan sa vartrogasnom brigadom, u ovakvim slučajevima je obavezan, kao i sistem za automatsko gašenje požara. U blizini objekta bi trebalo da postoji hidrant.

Iz priloženog se vidi da je nemoguće napraviti zajednički plan zaštite građe u vanrednim situacijama za veći broj ustanova, odnosno plan zaštite koji je delotvoran za jednu ustanovu, ne mora da bude delotvoran i za drugu. Plan koji bi pokrivao sve moguće rizike bio bi preobiman, konfuzan, preskup za realizaciju i održavanje i verovatno neizvodljiv u potpunosti, pošto bi neke stavke bile kontradiktorne. Na primer, rizik od poplave prizemlje isključuje kao poželjnu lokaciju za depo, dok je za rizik od požara, baš ta lokacija najpoželjnija. Plan zaštite treba da bude zasnovan na proceni rizika od svih katastrofa posebno i usmeren na zaštitu od najvećih rizika, kao i da bude zasnovan na postojećim resursima – ljudskim i materijalnim. Samo u tom slučaju plan zaštite je delotvoran, pouzdan, primenjiv i održiv.

 

Zaštita arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama i Zakon o vanrednim situacijama

 

Vanredna situacija je stanje kada su rizici i pretnje ili posledice katastrofa, vanrednih događaja i drugih opasnosti po stanovništvo, životnu sredinu i materijalna dobra takvog obima i intenziteta da njihov nastanak ili posledice nije moguće sprečiti ili otkloniti redovnim delovanjem nadležnih organa i službi, zbog čega je za njihovo ublažavanje i otklanjanje neophodno upotrebiti posebne mere, snage i sredstva uz pojačan režim rada[26]. Čak i sama definicija izraz vanredne situacije u Zakonu o vanrednim situacijama ne obuhvata pojam kulturnog dobra, kao i veći deo ostatka Zakona. Na primer, u članu 3. u kome su nabrojani osnovni zadaci zaštite i spasavanja, u smislu ovog zakona, kulturna dobra se ne pominju niti u jednoj tački. Međutim, u nekoliko članova Zakona (na primer: član 85. stav 4. koji se odnosi na zaštitu i spasavanje od poplava), kao i u nekoliko tačaka kaznenih odredbi koje se odnose na te članove, kulturna dobra se ipak pominju. Pojedinačni članovi i tačke kaznenih odredbi ipak nisu dovoljni da osiguraju potpunu zaštitu kulturnih dobara u vanrednim situacijama. Ali, i pored postojećih nedostatak, Zakon o vanrednim situacijama obavezuje privredna društva i druga pravna lica, ustanove i druge organizacije na izradu plana zaštite:

1.      Privredna društva i druga pravna lica planiraju i obezbeđuju sredstva za organizovanje, opremanje, osposobljavanje i obučavanje jedinica civilne zaštite koje one obrazuju, organizovanje i pripremanje lične, uzajamne i kolektivne zaštite i sprovođenje mera i zadataka civilne zaštite svojih zaposlenih, materijalnih i drugih dobara[27] ,

2.      Nadležni državni organi, organi jedinica lokalne samouprave, privredna društva i druga pravna lica, ustanove i druge organizacije, dužne su da planiraju, organizuju i sprovode zaštitu i spasavanje kulturno-istorijskih, materijalnih i dobara bitnih za opstanak[28].

Pravna lica i druge organizacije, koje su ovlašćene i osposobljene za zaštitu i spasavanje, „...izrađuju sopstvene planove prema kojima izvršavaju zadatke na zaštiti i spasavanju[29]. U ostalim slučajevima, “Plan zaštite i spasavanja i Procenu ugroženosti izrađuju lica sa licencom za procenu rizika”[30]. Međutim, lica sa licencom za procenu rizika nisu i ne mogu da budu upoznata sa svim specifičnostima zaštite kulturnih dobara, naročito sa specifičnostima zaštite svake vrste pokretnog kulturnog dobra posebno. Zbog toga je neophodno da u toku izrade plana zaštite, ustanove zaštite kulturnih dobara zahtevaju učešće svojih stručnjaka, kako bi deo plana koji se odnosi na zaštitu kulturnih dobara bio sveobuhvatan i delotvoran. Za razliku od drugih pokretnih dobara, koja se uglavnom nalaze u ustanovama zaštite ili u manjem broju specifičnih ustanova (knjige u bibliotekama i knjižarama, umetnička dela u muzejima i galerijama, filmovi u kinoteci, televiziji, bioskopu), arhivska i registraturska građa se nalazi gotovo u svakoj ustanovi, organizaciji ili drugom pravnom licu. Prema tome, plan zaštite građe u vanrednim situacijama bi trebalo da ima svaka ustanova, organizacija i drugo pravno lice. Najelegantnije rešenje bi bilo da zakonska regulativa obezbedi da lica sa licencom za procenu rizika u svaki plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama obavezno uvrste i plan zaštite građe. Na taj način bi svaka ustanova imala plan zaštite građe izrađen prema proceni rizika za tu ustanovu, a u skladu sa ljudskim i materijalnim resursima ustanove.

 

Zaključak

 

            U zakonskoj regulativi vezanoj za zaštitu arhivske i registraturske građe postoji niz propusta: ne postoje podzakonska akta o merama preventivne zaštite, koja bi između ostalog, regulisala i preventivne mere u smislu zaštite u vanrednih situacijama, zatim, akta o bližim uslovima za obavljanje delatnosti ustanova ne nalažu obezbeđivanje adekvatnog prostora za potrebe smeštaja građe, i najbitnije, ustanove i druga pravna lica nemaju izrađen plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Čak i kada planovi zaštite budu bili napravljeni prema Zakonu o vanrednim situacijama, pitanje je da li će oni u svim ustanovama obuhvatati i plan zaštite građe. U takvoj pravnoj situaciji, kada dođe do katastrofe, procenat oštećenja, odnosno spasavanja građe, zavisi od slučajnih okolnosti i od entuzijazma pojedinaca, i najčešće se završi, nažalost, na štetu arhivske i registraturske građe.

 

Rezime

 

Zaštita arhivske i registraturske građe u vanrednim situacijama je veoma kompleksna i ne sme da se dešava slučajno i nasumično niti sme da zavisi od entuzijazma pojedinaca, već treba da bude sistematski osmišljena, sveobuhvatna i pravno regulisana. Jedino postojanje pouzdanog plana zaštite i delovanje različitih timova stručnjaka u akciji spasavanja, obezbeđuje pravovremeno i adekvatno reagovanje u toku katastrofe, kao i spasavanje ugrožene građe. Da bi plan zaštite u vanrednim situacijama bio delotvoran, neophodno je da bude zasnovan na pravnim aktima. Zakon o vanrednim situacijama je pre nekoliko godina stupio na snagu, Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj službi je u proceduri, dok je novi Zakona o kulturnim dobrima u procesu izrade. Zakoni podležu izmenama i dopunama, radi usklađivanja sa drugim zakonima, postizanja bolje pravne regulative i nadomešćivanja ustanovljenih propusta. Takođe, postoji mogućnost i obaveza izrade podzakonskih akata, koji definišu i regulišu svaki problem u vezi sa zaštitom građe u vanrednim situacijama posebno. Mogućnost izrade zakonske regulative, koja će na najbolji način zaštititi arhivsku i registratursku građu u vanrednim situacijama, postoji. Na nas je red!

 

Summary

 

The protection of archives and current records in emergency situations is very complex and should not happen accidently and randomly, nor should it depend on enthusiasm of an individual. It should be systematically prepared, comprehensive, and legally regulated. Only the existance of a reliable protection plan and the action of various teams of experts in the rescue process can ensure timely and adequate reaction during a catastrophy, as well as rescue of endangered documentation. In order for the protection plan in emergency situations to be effective, it is necessary that it be based on legal acts. The Law on Emergency Situations came into force a few years ago, The Law on Archives and Archival Service is in process, while a new Law on Cultural Goods is currently being  drawn. The laws are being altered and amended for the purpose of modifying them against other laws, achieving better legislature, and making up for the confirmed losses. Moreover, there is a possibility and obligation to create bylaw regulations that define and regulate every problem that has to do with the protection of archival material in emergency situations in particular. There is a possibility of creating bylaw regulation that will protect the archives and current records in emergency situations in the best possible way. It's our turn!



[3] Pravilnik o tehničkoj zaštiti arhivske i filmske građe u arhivima Srbije, Arhivski pregled, br. 1-2, 1982, Beograd, 167-180, čl. 18. st. 3.

[6] Podaci uzeti iz Izveštaja o pružanju pomoći poplavljenoj biblioteci “Đurđe Crnojević” sa Cetinja, Radmile Petrović, zavedenog u Arhivu Srbije pod br. 239 dana 24. 02. 1986.

[7] Pravilnik o tehničkoj zaštiti, Arhivski pregled.

[8] Isto, čl. 17.

[9] Isto, čl. 18.

[10] Zakon o kulturnim dobrima, Službeni glasnik RS“, broj 71/94, čl. 5, 9, 54, 65, 87, 111. i 130.

[11] Predlog pravilnika o posebnoj zaštiti stare i retke knjige, arhivske i filmske građe od izuzetnog značaja, u prilog ovog teksta, čl. 3. st.2.

[12] Isto, čl. 26.

[13] Isto, čl. 27, 28. i 29.

[14] Ministarstvo kulture i informisanja, Nacrt zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi, 14. 1. 2015, http://www.kultura.gov.rs/cyr/dokumenti/javne-rasprave/javna-rasprava-o-nacrtu-zakona-o-arhivskoj-gradji-i-arhivskoj-sluzbi/nacrt-zakona-o-arhivskoj-gradji-i-arhivskoj-sluzbi-sa-izmenama, čl. 46. st. 1 (28. 5. 2015).

[15] Isto, čl. 46. st. 1.

[16] Pravilnik o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe, „Službeni glasnik RS“, broj 43/06, 112/09, čl. 46. st. 1. tačka 3.

[17] Isto, čl. 46. st. 1. tačka 4.

[18] Isto.

[19] Isto, čl. 17.

[20] Isto, čl. 31.

[21] Zakon o kulturnim dobrima, čl. 31. st. 2.

[22] Isto, čl. 31. st. 1. tačka 1.

[23] Isto.

[24] Ministarstvo kulture, Nacrt zakona, čl. 35. st. 2. tačka 14 i čl. 44.

[25] Isto, čl. 27. st. 1.

[26] Zakon o vanrednim situacijama, „Sl. Glasnik RS“, br. 111/09, 92/11, 93/12, čl. 8. st. 1. tačka 1.

[27] Isto, čl. 16. st. 1.

[28] Isto, čl. 92. st. 2.

[29] Isto, čl. 49.

[30] Isto, čl. 49a.

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA