Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Proizvođači metalne opreme za arhive  

   

 

Абстракт: Након формирања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца намеће се потреба за што хитнијим доношењем новог закона о заштити који би био конципиран према савременим захтевима нове државе и усаглашавањем законских норматива у свим деловима земље. Долази до знатних промена у погледу организовања службе заштите, међутим, током двадесет и две године трајања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије надлежне власти нису успеле да донесу закон којим би се регулисала ова области, премда су постојале многе иницијативе и урађени предлози закона из 1921, 1922, 1928, 1930, 1931, 1934 и 1935.године. Доношење одговарајућих савремених правних прописа о заштити споменика културе у ФНРЈ омогућило је организовање службе заштите, а паралелно с тим и извођење многих конзерваторских и рестаураторских радова. Формиран је и Југословенски институт за заштиту споменика културе у Београду који је био посвећен проучавању и решавању проблема заштитне службе у ФНРЈ.

 

Кључне речи: културно добро,баштина, заштита, закон, споменик културе, институт, музеји, архиви старине

 

 Увод

 

Стварање свести о културном наслеђу, стварање правних инструмената, проучавање и заштита споменика културе представљали су једно од основних полазишта за утемељене националног идентитета једног народа. Од краја 19 века имамо сталне покушаје да се делатност заштита културне баштине на подручју некадашње Југославије институционализује, стави под законске оквире да се да дефиниција културног добра.

 

Кад је реч о заштити споменика културе у периоду између два светска рата у Краљевини Југославији и у периоду након Другог светског рата затечено је различито стање у области законодавства савремене конзервације, као и неуједначена организације службе заштите. Док су пре уједињења и стварања Краљевине Југославије неки делови земље имали јаку традицију у организацији заштите споменика културе, као и одређене уредбе и прописе, у другим деловима земље нису постојали законске уредбе као ни било какав вид праксе. Делови земље који су предходно били у саставу Аустро-Угарске као што су Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина имале су законску регулативу коју су примењивали приликом заштите споменика културе. У заједничку државу ушле су Црна Гора и Македонија без прописа и организоване службе заштите. Србија своје почетке савремене конзервације и прва правна акта којима се регулише ова област везује за Друштво српске словесности  и за “Уредбу о забрани рушења старих градова и њихових развалина”.

 

Стање у региону пре уједињења

 

Тек почетком 19. века , налазимо прва документа која сведоче о почецима заштите културне баштине у Србији, односно интересовању и бризи да се прикупе и сачувају старине. Ова делатност се везује за рад Друштва српске Словесности (касније Српског ученог друштва и још касније Српске академије наука) међу чијим оснивачима и првим члановима били су Јован Стерија Поповић и Јанко Шафарик, који су својим радом и заузимањем много допринели спасавању, прикупљању и заштити старина у Србији. Државна власт у Србији је помагала и организовала поправке и обнову цркава и манастира, нарочито када се радило о значајним споменицима културе. Несумњиво да је Црква вршила знатан утицај на државну власт за поправку многих објеката у циљу обављања верске делатности. Међутим, државне власти су донеле једно начелно решење да се из државних средстава могу само оправљати стари манастири као “споменици древности”. Још 1843. године, Јован Стерија Поповић предлаже Правитељствујшчем совјету да се посебном уредбом забрани рушење развалина, старих градова и замака у Србији. У оквиру Друштва покренуто је тада неколико научних подухвата, као што су истраживање историјских података у земљи и иностранству на којима данас почива служба заштите.[1]

 

Тако на предлог Јована Стерије Поповића кнез Александар Карађорђевић издаје први правни акт: Уредбу о забрани рушења старих градова и њихових развалина, у сагласности са Совјетом. „Уредба о заштити споменика древности" постаје први општи акт о заштити културног наслеђа у Србији и представља један од првих савремених општих споменичкоправних аката у Европи XIX века.“.[2] Исте године указом министра провете Јована Стерије Поповића, 10. маја 1844. оснива се први музеј у Србији пд називом „Музеум сербски".[3]

 

Први званични списак заштићених споменика објављен је 1870. године и наведена су 152 локалитета (стари градови,гробља и црквишта). Наредне године почиње дугогодишњи пројекат од националног значаја, који се односио на истраживање средњовековног наслеђа у Србији. Реч је о тринаестогодишњем подухвату којим је омогућено прикупљање документације за више од 40 споменика. То је уједно био и први систематичан попис и опис старих манастира и цркава у Србији.“[4]

 

Пионирске пројекте у служби заштите споменика културе у Краљевини Србији заузима Закон о старинама Краљевине Србије, који су урадили М.Ђ.Милићевић и М.Валторовић 1889.године, и који је остао само у нацрту, као и закон о Државној архиви из 1888. године. За ове законе може се рећи да су савремени и за данашње време јер су приликом израде коришћена искуства европских земаља и велики број решења уграђен је у данашњи Закон о културним добрима. И поред низа значајних активности на заштити непокретних и покретних споменика још дуго није постојала систематска и организована служба заштите. У извештају за 1907. годину, наведено је да је Србија једина земља у Европи која нема никаквих законских прописа о заштити старина, тако да су истраживња често била отежана, некад је било и опасности по живот, јер су приватни власници земљишта употребом силе спречавали откопавања и систематски рад на истраживању. [5]

 

Државе Европе у 19. веку настоје да делатност заштите културног наслеђа ставе у савремене законске оквире. У складу са тим је и Аустроугарска монархија, у чијем саставу се налазио већи део територије будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, донела је одређене законе који се баве овом облашћу. Године 1853. основана је Централна комисија за истраживање и одржавање уметничких и историјских споменика.

 

Краљевска Земаљска влада 1910. основала je Земаљско повјереништвo за за очување умјетних и хисторијских споменика у краљевинама Хрватској и Славонији, а за задатак је имало прикупљање документације, истраживање, евидентирање споменика и публиковање сазнања о споменицима.

 

Као што је речено, крајем 19. века већина земаља у Европи доноси законе о заштити историјских грађевина, док је у Аустоугарској монархији тај закон донешен 1911.године. Законом се децентрализовао рад Средишњег повјереништва за проучавање и одржавање повјесних и умјетничких споменика и формиран је Покраински конзерваторски уред за Далмацију.[6]

 

Словенија и Далмација, које су биле под директном управом Аустрије преживеле су етапе развоја заштите споменика културе као и сама Аустрија. Када је 1911 реорганизована Централна комисија за истраживање и одржавање уметничких и историјских споменика, која је основана још 1853. године, тада је и извршена реформа организације заштите у Аустрији, и заштита споменика културе у поменуте две покрајине поверена је Покрајинским конзерваторским уредима у Љубљани (за један део Словеније у Грацу, а за тзв. Прекомурје у Будимпешти), Пули и Сплиту. За ове две покрајине важили су у потпуности аустријски организациони прописи издати 1911, а новелирани 1917. године.[7]

 

Непосредно после окупације Босне и Херцеговине 1878. године, издале су аустроугарске војне окупационе власти наређење да се спречи уништавање архива војних и цивилних власти и да се чувају на сигурном месту. Међутим, рат је учинио своје и знатан број архива био је уништен. Значајно је да се Порта одмах по окупацији заинтересовала за стање архива у Босни и Херцговини и покушала све да се те архиве пошаљу у Цариград. Турски посланик у Бечу је 18. марта 1879. године предао вербалну ноту аустријском Министарству иностраних послова којом се захтева да се све архиве заједно са регистрима који се балазе у Сарајеву, Травнику, Бања Луци и Зворнику отпреми у Цариград. Између Порте и Министарства иностраних послова у Бечу вођена је преписка до 1884. године, али Сарајево и Беч су били доследни у својој одлуци да се постојећи оригинални списи и регистри не могу слати у Цариград, већ да се на захтев и трошку Порте могу послати преписи докумената.[8]

 

 У Босни и Херцеговини је делатност споменичке заштите била регулисана Одлуком из 1892. године, а била је у надлежности Земаљског музеја у Сарајеву.

 

У Бачкој и Банату био је на снази мађарски Закон о заштити споменика културе из 1881. године. Организација заштите била је поверена централном државном повереништву за споменике у Будимпешти. Међутим, на територији Бачке и Баната ово повереништво није уопште радило. [9]

 

Када говоримо о садашњој територији Реупблике Црне Горе треба имати у виду да највећи дио приморја није био у саставу Кнежевине Црне Горе. Бока, Грбаљ, Будва и Паштровићи су до уједињења и стварања Краљевине СХС биле у саставу Аустроугарске монархије, као дeо краљевине Далмације, и делатност заштита споменика културе је нешто раније почела и била је обухваћена већ поменутим аустроугарским законима.

 

Историјски извори указују да од краја 19. века имамо скромне почетке заштите културне баштине и научног прочавања у кнежевини Црној Гори, од 1890. године, када краљ Никола ангажије Павла Ровинског да отпочне истраживања и заштиту на локалитету Дукља. Како је Дукља била светски познат локалитет истраживачи долазе и самоиницијативно: енглески археолог А. Мунро и након тога Пјеро Стикоти који је 1913. године објавио монографију о Дукљи.[10] Јуна 1895. године Министарство унутрашњих дјела Књажевине доставља наредбу министра Петровића Управи Општине Варошке – Цетиње, о подизању кућа на манастирском имању, у којој се налазе упуства којих се треба придржавати "да би се подобна трговина и изигравање са црквеном и општинском земљом спријечила“.[11]

 

У августу 1895. године, по највишем налогу књаза Николе I издато је Упутство за уређење Државне Архиве на Цетињу, правни акт који се директно односио на аспекте заштите и очувања писане заоставштине, који је саставио Филип Ковачевић, чувар Дворске књижнице. Упутство доноси прецизне инструкције о правилном организовању рада Државне архиве, механичкој заштити грађе, преписивању, пописивању и сортирању материјала у шест одјела: црква, школа и просвјета, судство, финансије, унутрашња државна управа, војска и политичко-дипломатски списи.[12]

 

Крајем 1896. године донесен је Закон о Књажевинској црногорској Библиотеци и Музеју. „У Уставу Светог Синода у Књажевини Црној Гори децембра 1903. јануара 1904 наложено је како треба поступати са сакралном баштином - моштима чудотворним иконама, како треба вршити надзирање да се цркве, манастири, гробља и остали објекти достојно поштују и сачувају од профанације.“[13]

 

Македонија је била веома интересатна за стране научнике јер су на њеној територији егзистирале културе старих народа (грчка, римска и византијска) и касније словенска култура. Први страни истраживачи који су путовали Македонијом да би прикупљали и проучавали старине били су руски научник Виктор Григорович и аустријски конзул у Солуну Михановић (он је прикупио знатан број рукописа од 13. века до 15 века - 40 рукописа које је откупио Штросмајер за Југословенску академију). Јанко Шафарик је 1846. године скренуо пажњу српској влади да треба организовати скупљање старих рукописа на територији Старе Србије, Македоније и Албаније. Друштво српске Словесности 1853. ангажује Стевана Верковића.[14]

 

 

 

Организовање службе заштите у Краљевини Југославији

 

Након стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, отпочело се са санирањем споменика који су били разорени током Првог светког рата. Врло брзо се наметнула потреба за што хитнијим доношењем прописа и закона у области заштите који би био конципиран према савременим захтевима нове државе. Дошло је и до знатних промена у погледу организације службе заштите. Тако се већ 1919. године доноси Уредба о уређењу Министарства просвете, те да у послове Одељења за уметност спада и "надзор над књижевним и уметничким старинама". Исто тако имамо 1937. године у Уредби о уређењу Министарства просвете, у чл.8, да у послове Отсека за научне установе долази и "старање о заштити историјских старина, одобравање истраживања и ископавања појединим музејима као и приватним установама и лицима".[15]

 

Међутим, током двадесет и две године трајања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије надлежне власти нису успеле да донесу закон којим би се регулисала ова области, премда су постојале многе иницијативе и урађени предлози закона 1921, 1922, 1928, 1930, 1931,1934 и 1935. године.

 

Како није донесен закон о заштити споменика културе у новој држави, на подручју данашње Хрватске деловање се наставило преко већ формираних друштва и установа за заштиту споменика као што су: Конзерваторски уред у Загребу, Конзерваторски завод у Сплиту, Надлештво за умјетност и споменике у Дубровнику (покренуто у прољеће 1919. године). На подручју Истре конзерваторске послове обављала је Sopraitendenza ai monumenti у Аквилеји, односно Трсту. За овај период се везује рад свестраних и упорних појединаца на очувању споменика. Тако др. Артур Шнајдер (Artur Schneider)у име Академије у Загребу спровео пописивање и снимање споменика за конзерваторско деловање.[16]

 

Након оснивања Бановине Хрватске као аутономне територијалне јединице унутар Краљевине Југославије, 1939. године донесена је Уредба о чувању старина и природних споменика. Том Уредбом штитили су се сви покретни и непокретни културно-историјски и природни споменици, те се Повјеренству мијења назив у Конзерваторски завод под врховним надзором Банске власти, који као такав делује све до краја рата. Пописивање споменика, односно евидентирање, прописано Уредбом, великим је делом, као и данас, овисило о финансијском стању које тада није било повољно те је додатно успоравало процес [17]

 

Неколико године касније учињен је значајан покушај организовања заштите споменика културе на територији Србије и Македоније[18]. Одлуком Министарства вера Бр. 15703 од 24 децембра 1923. основана је Комисија за одржавање и рестаурацију црквених и манастирских грађевина. Комисија је имала задатак да као орган Министарства проучава и решава питања заштите, одржавања, оправљања и обнављавања православних манастира и цркава, првенствено оних који се имају "сматрати за споменике културе". Комисија је почела са радом 21. јануара 1924.годиине.[19]

 

Комисија је била само саветодавна, без икаквог правилника и овлашћења. Вршила је надзор над обновом манастира: Жича, Сопоћани, Каленић и Пећка Патријаршија. Након укидања Министарства вера, Комисија је придодата Министарству правде, а касније је прешла у надлежност Синода Српске православне цркве.

 

Одлуком Синода од 4. јула 1934. бр. 5280 Комисија је укинута. Али две године касније, одлуком Синода бр. 6421 од 29. децембра 1936,основана је Саветодавна комисија за чување архитектонских споменика. Комисија је почела са радом марта 1937. и до фебруара 1938. одржала 11 седница, на којима се расправљало на радовима осигурања Дечана и Бањске. После тога Комисија се више није састајала, и премда формално није укинута, она је стварно престала да постоји. [20]

 

Закон о заштити споменика културе ипак није донет упркос многим предлозима и резолуцијама, али је ова област регулисана Законом о шумама и Грађевинским законом. Закон о шумама који је донешен 21. децембра 1929. године у чл.121. каже да “Предмети историјске, научне и уметничке вредности, природне лепоте и реткости који се у шуми налазе, чуваће се и одржавати - Министарство шума и руда. прописаће што буде потребно за чување тих објеката и предмета.” Исто тако, питања заштите регулисана су члановима 24 и 25. Грађевинског закона и односили су се на историјско-уметничка места и зграде. Чланом 24. било је одређено да општине нарочитом уредбом утврде који су делови града од историјског или уметничког значаја, као и које старе грађевине имају карактеристичне особине, вредне да се одрже.[21]  Регулационе планове за таква насеља одобравало је Министарство грађевина y споразуму са Министарством просвете. Следећи, 25. члан одређивао је пројектовање нових зграда y улицама и трговима од историјског значаја тако, да „слика места или улице не изгуби ништа од своје историјске или уметничке вредности". У истом члану забрањивала ce свака промена на таквим, зградама, док ce оправке могле вршити само уз претходно одобрење належних власти „за чување старина." [22]

 

Коко је већ речено пре уједињења и стварања Краљевине Југославије неки делови земље имали су јаку традицију у организацији заштите споменика културе, као и одређене уредбе и прописе, док у другим деловима земље нису постојали законске уредбе као ни било какав вид праксе. Зато је у периоду између два светска рата било много предлога и покушаја да се донесу законске регулативе. Настојања музеалаца и конзерватора су интезивна и скоро из године у годину понављају се захтеви и молбе: крајем 1922. на првој конференцији музеалаца и конзерватора Југославије предложен је Нацрт закона о музејима и заштити старина. Док је 1928. поново проучен ранији нацрт и предложено његово усвајање, и у јесен 1930, на састанку археолога, дискутовано је овом закону и поново истакнута потреба да буде хитно донет.[23]

 

Министарство просвете Краљевине Југославије предложило је 1930. године Врховном законодавном савету први Предлог закона о музејима и чувању старина и споменика[24] Законски предлог је имао 57 чланова и подељен је на два дела: први део - Државни музеји и други део - Заштита старина. Две различите материје су унете у један исти закон јер је музејима поверена и заштита старина, док су сви музеји под ингеренцијама Министарства просвете. У Краљевини Југославији се задржавају постојећи музеји у Београду, Љубљани, Загребу, Сплиту, Цетињу и Скопљу док су се уредбом регулисали називи ових државних музеја. О стварању нових музеја одлучивао је Министар просвете на захтев Музејског савета.

 

Музеји као јавне установе и издржавале су се од државног буџета, али је предвиђено да имају своје фондове од поклона, завештања, музејских публикација и улазница.

 

Нацртом је предвиђено да у важнијим местима Министар просвете може поставити локалне конзерваторе који су по својој служби најближи археолошкој или историјско-уметничкој науци, док тамо где су постојали локални музеји, руководиоци тих музеја вршили су и дужност локалних конзерватора. Локални конзерватори били су потчињени државним конзерваторима, а њихова је дужност била је иста као и код државних конзерватора.[26]

 

Министар просвете 1931. године предложио је Законодавном савету један нацрт закона и 1932. године Сенату је поднет предлог закона о заштити старина. Исте године, настојањем министра просвете, израђен је врло детаљан Нацрт закона о музејима и заштити старина. Нацрт у одељку I чл (чл. 1-24) говори о организацији и раду музеја, а у одељку II (чл. 25-48) третирао је проблеме зашите. Али ни овај нацрт није дочекао да дође пред Народну скупштину.

 

Последњи покушај да се донесе Закон о музејима је био 4. јула 1934. када је било саопштено да је министар просвете писмом П. бр.23223 поднео предлог закона и образложење. Овај Предлог закона је поднет у 10 поглавља: Опште одредбе, Државни музеји, Локални музеји и галерије уметности, Државни и локални конзерватори, Ископавања музејских обеката и споменика, Куповина и размена музејских објеката и споменика, Музејска издања. Однос између музеја и научних и просветних установа, Музејски савет и Прелазна наређења.[27]

 

Када је реч о архивској делатности у новонасталој држави постојали су архиви и то: Земаљски архив у Загребу, основан на основу Законског члана из 1870. и Државна архива у Београду формирана на основу Закона о државној архиви из 1898. године. Каснијих година, тачније 1926. године основане су државне архиве у Новом Саду, Скопљу и Љубљани.[28]

 

Период након Другог светског рата

 

Ратним разарањима, поготово у ваздушним нападима оштећен је велики број споменика културе тако је приоритет нове власти и њене културне политике била њихова што бржа санација и заштита. Основано је Повереништва за просвету НКОЈ 30. новембра 1943. године.  Док су ратне операције за коначно ослобођење земље још увек трајале АВНОЈ је 21. новембра 1944. издаоје наређење да се чувају културно-историјски споменици.[29] Образовањем Владе Демократске Федеративне Југославије 7. марта 1945. надзор над стваралаштвом и организацију културног и уметничког живота преузело је Министарство просвете. [30] После усвајања Устава ФНРЈ 1946. године извршена је реорганизација државне управе тако да су послове Министарства за просвету преузела два комитета. Комитет за културу и уметност[31] и Комитет за школство и науку [32]. Својим недефинисаним ингеренцијама у оквиру републичко-савезних права, Комитет је убрзо показао слабост у раду, тако да се почетком 1948. године приступило реорганизацији рада, која је септембра 1948. године довела до укидања Комитета за културу и уметност. Комитет је наставио са радом до децембра 1948. године, када је званично почело са радом Министарство за културу и уметност Владе ФНРЈ.[33] Министарство за културу и уметност Владе ФНРЈ. почело је са радом почетком 1949. (по подацима из евиденционих књига), а званично је престало са радом 1950. године када су реорганизацијом државне управе из 1950. основани савети који су заменили већину министарстава. Савет за науку и културу Владе ФНРЈ формиран је да руководи пословима културе, просвете и науке из домена савезних принаслежности и координира рад републичких министарстава за те области. Усвајањем Закона и спровођењем Уставног закона 1953. године укинут је Савет за науку и културу и у оквиру администрације СИВ-а образован је Савезни секретаријат за образовање и културу. Реорганизацијом државне управе укинут је 1967. године Савезни секретаријат за образовање и културу и уместо њега образован је Савезни савет за образовање и културу.[34]

 

Активности на заштити споменика културе

 

Национални комитет ослобођења Југославије 19. децембра 1944. на основу чл. 3 Правилника Повереништва просвете НКОЈ образује комисије за утврђивање ратне штете од стране окупатора.

 

Средином фебруара 1945. Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) донео је Одлуку о заштити и чувању културних споменика и старина, којом је било предвиђено да се предмети од културно-историјске важности (библиотеке, архиви, музеји, зграде јавни споменици, бисте, слике итд), који су се по било ком основу затекли у приватном власништву, не могу изнети из земље ни на који начин (поклоном, завештањем, заменом, продајом), а да   управу над предметима предузимају просветне власти појединих федералних јединица.

 

Поменута Одлука престала је да важи ступањем на снагу Закона о заштити споменика културе и природњачких реткости Демократске Федеративне Југославије, који је донело Председништво АВНОЈ-а 6. марта 1945[35]. Овим законом су сви покретни и непокретни споменици културе стављени под заштиту државе.

 

Крајем маја 1945, АВНОЈ је донео Закон о прикупљању, чувању и расподели књига и других културно-научних и уметничких предмета. Поменути закон дао је ингеренције Министарству просвете ДФЈ да врши надзор над архивским предметима који су постали државно власништво. Закон о потврди и изменама Закона о заштити споменика културе и природњачких реткости Демократске Федеративне Југославије од 23. јула 1945. са пречишћеним текстом под насловом Општи закон о заштити споменика културе и природних реткости, уметнички и научни споменици стављени су под заштиту државе а њихова научна и естетска вредност проглашена је за општенародно добро .[36]

 

Доношење одговарајућих савремених правних прописа о заштити споменика културе у ФНРЈ омогућило је организовање службе заштите, а паралелно с тим и извођење многих конзерваторских и рестаураторских радова. Године 1945. основани су: Завод за споменишко варство ЛР Словеније у Љубљани, Конзерваторски завод у Далмацији у Сплиту, Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе и природних ријеткости Босне и Херцеговине у Сарајеву, године 1946. Конзерваторски завод у Загребу и Конзерваторски завод у Ријеци, 1947. Завод за научно проучавање споменика културе НР Србије у Београду, године 1948. Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе и природних ријеткости НР Црне Горе, године 1949. Централен завод за културните споменици и природните реткости во Народна република Македонија у Скопљу, а 1950. основан је Савезни институт за заштиту споменика културе.

 

Југословенски институт за заштиту споменика културе

 

Изменама Закона заштити културних добара, усвојеним 1946. није предвиђено постојање савезне институције за заштиту споменика културе. Послове на заштити водиће, за ову прилику, основани републички заводи, део послова координације је био поверен Комитету за културу и уметност. Недостатак савезне институције у области заштите споменика културе условило је поновно формирање такве институције. Задатак Института је био да научно обрађује питања која се односе на заштиту споменика културе, да усклађује рад републичких завода за заштиту споменика културе, да организује сарадњу са иностраним установама за заштиту и оспособљавање кадрова који ће радити на заштити споменика културе. Надзор над радом Института вршио је Савет за науку и културу Владе ФНРЈ. Реорганизацијом државне управе 1956. године, Институт је постао управна институција под надзором Секретаријата СИВ-а за просвету и културу. Од 1963. Институт је поново био самостална установа.[37]

 

Институт је научно истраживао и проучавао питања из области заштите споменика културе, вршио је конзерваторске и рестаураторске радове, образовао је кадрове, сарађивао је са републичким заводима за заштиту споменика културе, организовао је изложбе, сарађивао је са институцијама у иностранству и вршио је пропаганду споменика културе и њихове заштите. Органи управљња су били: Савет, Управни одбор и директор. Савет Института је доносио правила, планове и програме Института, постављао је и разрешавао руководеће људе унутар института, давао је сагласност за финансијски план. Новим законом о заштити споменика културе већа права су била дата републичким заводима, а као власници споменика културе, сем државе, наведени су и грађани, удружења грађана и друштвенополитичке организације. Реорганизацијом државне управе, након доношења Устава 1963. године Институт је наставио са радом. Усвајањем Уставних амандмана 1971. године престао је са радом већи број институција савезне провинијенције, међу њима и Институт, и донета је одлука којом се припаја Заводу за заштиту споменика културе СР Србије.[38]

 

Министарство за науку и културу укинуто је 31. маја 1950, а истовремено је основан Савет за науку и културу Владе ФНРЈ - Указ о укидању Министарства за науку и културу Владе ФНРЈ и оснивању Савет за науку и културу Владе ФНРЈ ( "Службени лист ФНРЈ” бр. 38 од 31.маја 1950) са циљем општег руковођења просвете, науке и културе из савезне надлежности и остваривања координације делатности органа народних република у овој области. [39]

 

Савезни институт за заштиту споменика културе у Београду био је посвећен проучавању и решавању проблема заштитне службе у ФНРЈ. Задатак института је био да координира рад на заштити у целој земљи, да сачува културне тековине наших народа и природњачке реткости наших земаља од уништења и нестручног руковања.[40] Априла 1953. године одржано је у Сплиту прво саветовање конзерватораторских стручњака у ФНРЈ. Инсистирало се на раду службе заштите на регистровању евиденцији и документацији. Општи закон као и републички закони обавезали су службу заштите, односно заводе да воде евиденцију споменика. На Саветовању о евиденцији и документацији споменика културе одржаном у Дубровнику 1961. предложено је да Савезни институт за заштиту споменика културе води евиденцију регистрованих споменика културе на основу копија решења о увођењу у Реегистар који ће му остављати републички Заводи, док ће се инвентари за споменике културе који се налазе у музејима, библиотекама и архивима сматрати као саставни делови регистра завода за заштиту споменика културе.[41]

 

Доношењем Општег закона о државним архивима 1950. године развија се архивска мрежа и оснивају архивске службе, односно архивска средишта. Закони нису били једини нормативни акти који су одлучивали о судбини архивске грађе. Од изузетног значаја, нарочито за каснији развој локалних архива и архивских средишта, била је Наредба о привременом обезбеђењу архива коју је Влада ФНРЈ донела 12. марта 1948.[42] У вези са поменутом наредбом Министарство просвете је у споразуму са Државним архивом ФНРЈ основало на територији Србије 16 већих архивских центара: у Београду, Шапцу, Пожаревцу, Крагујевцу, Ужицу, Чачку, Врању, Лесковцу, Прокупљу, Нишу, Пироту, чару, Јагодини, Крушевцу, Новом Пазару и Ваљеву. Општим законом о државним архивама од 21. јануара 1950. основана је Државна архива ФНРЈ,  Уставним законом из 1953. године назив је промењен у Државни архив ФНРЈ, док је назив Архив Југославије установљен је 1964, Законом о Архиву Југославије.[43]

 

Развојем међународног права и међународних односа од средине XIX века на овамо, долази до успостављања међународних организација, као институционализованог облика међународне сарадње у различитим областима друштвеног живота. Након Другог светског рата, да би се заштитило и сачувало светско културно наслеђе, које је под сталном претњом оружаних сукоба, друштвених и економских потреса, незаконитог промета, нерегуларних ископавања и занемаривања, у оквиру организације Уједињених нација основан је 1945. године Унеско (UNESCO) – Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу. По Статуту организације, Унеско је дужан да ''обезбеди очување и заштиту светског уметничког наслеђа и споменика историје и науке'' и овлашћен је да препоручи усвајање међународних уговора неопходних за вршење такве функције[44]

 

Од 1950. године Југославија је чланица УНЕСКО-а и на основу рада Југословенске комисије за сарадњу са УНЕСКО-м могу се пратити учествовање наших стручњака у изради и доношењу међународних докумената који се односе на заштиту споменика културе.

 

Савет за науку и културу Владе ФНРЈ образовао је 1950. године Комисију са задатком да испита и одреди одговарајуће конзерваторске проблеме и радове на заштити Дубровника као урбанистичке целине, с обзиром на разноврсну споменичку вредност тог града. Рад Комисије кординирао је Савет за науку и културу Владе ФНРЈ преко Савезног института за заштиту споменика културе Чланови Комисије су били: Др Љубо Караман, директор конзерваторског завода у пензији, арх. Никола Добровић, професор Велике техничке школе у Београду, др Цвита Фисковић, директор Конзерваторског завода за Далмацију у Сплиту, Невен Шегвић, доцент Универзитета у Загребу и арх. Иван Здравковић, конзерватор Завода за научно проучавање споменика културе НР Србије.[45] Комисија је закључила да је неопходно извршити радове који би пружили правилну заштиту не реметећи урбанистички лик града, а који би били у складу са савременим животом Дубровника и околине. Реч је била о следећим објектима: Лазарети, Ревелин, Кнежев двор, Дивона, Ловренац, као и дубровачки Дворци, и то они у Ријеци Дубровачкој: Соргов и Гоцеов. Да би сви ови послови правилно и на вријеме били извршени Комисија је предложила образовање једне подкомисије, у самом Дубровнику, у којој би били представници дубровачких музеја, галерија и претставник Конзерваторског завода за Дамлацију.[46]

 

Савезни институт за заштиту споменика културе који je у својом циљевима имаo помагање републичким заводима, учествоавао је у процесу конзервације иконостаса манастира Ломница у НР БиХ и септембра 1950. године шаље конзерватора Здравка Секулића да стручно упакује и пренесе иконостас у Београд гдје ће се обавити конзервација и рестаурација.[47]  На захтев Земаљског завода у Сарајеву октобра 1950. године у план рада за 1951. годину Савезног института за заштиту споменика ушло је рекогносцирања стећака.[48]

 

Савет за науку и културу наредбом бр. 10788 од 21.11.1950. године упутио је Савезни завод за заштиту споменика културе да приступи решавању питања реституције наших културних споменика који су доспели у иностранство и образована је комисија чији су чланови били: Милош Морача, начелник Одељења за реституцију Репарационе комисије Владе ФНРЈ, Милан Кашанин, научни сарадник Савета за науку и кутуру, Дејан Медаковић, асистент конзерватор Савезног института за заштиту споменика културе.[49] 

 

У напорима да се конзерваторска струка унапреди и осавремени октобра 1950. године објављен је Зборник заштите споменика културе, Прва свеска, у издању Издавачког предузећа “Научна књига”. Зборник је садржао 207 страна и илустрован је фотографијама многих наших културних споменика, а издат је у циљу пропагирања споменика културе и публицирању научних и научно популарних радова из ове области. Да би Зборник био приступачан широј публици и да би се придобио шири читалачки круг, тражено је да продајна цена буде мања.

 

Др Стеван Томић у својој докторској десертцији на тему Правна заштита споменика културе у Југославији, коју је oбјавио Савезни институт за заштиту споменика културе (Београд 1958.) дао је своју дефиницију појма „споменик културе" која гласи: „Споменици културе јесу они покретни и непокретни објекти (старине) који потичу из неке прошле епохе, a који y своме досадашњем облику, стању, садржају и суштини имају особине које означавамо као историјску, научну, уметничку, културну или етнографску вредност — и који могу бити од користи као извори за разна сазнања, као докази неког историјског збивања, културних постигнућа, народног живота и обичаја, као средства за одржавање сећања на значајне догађаје, идеје или личности и као сведоци и носиоци животне снаге и постигнућа прошлости — због чега могу бити од значаја за разумевање, проучавање и обележавање историјских и културно-историјских збивања — a услед чега јавни интерес захтева да они буду сачувани".

 

„Културно наслеђе се у Унесковој Препоруци о очувању културних добара угрожених јавним и приватним радовима из 1968. године описано је као „производ и сведочанство различитих традиција и духовних достигнућа прошлих времена и, стога, основни елемент идентитета народа света“[51]

 

На Генералној скупштини УНЕСКО-а одржаној у јесен 1972. године у Паризу усвојена је Конвенција о заштити културног и природног наслеђа (Convention Concerning the Protection of the World Cuktural and Natural Heritage).На међународном нивоу прихваћена је идеја о глобалном препознавању, евиденцији, заштити и презентацији антропогених и природних вредности, а међу првим земљама које су прихватиле овај акт била је Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Конвенција је ратификована 1974. године под називом: Конвенција о заштити светске културне и природне баштине (Службени лист СФРЈ,1974.)

 

Закључак

 

У првој половини двадесетог века на просторима бивше Југославије постојала су перманентна настојања да се организује служба заштите споменика културе и да се изради законска регулатива за ту област. Пре уједињења и стварања Краљевине Југославије у неки деловима земље постојала  је традиција у организацији заштите споменика културе, и постојале су одређене уредбе и прописи из периода аустро-угарске владавине, ( Хрватска, Словенија, Босна ), а одређене законске регаулативе донете су и у Краљевини Србији. Од 1890. имамо пионирске покушаје заштите и у Црној Гори, док у другим деловима тадашње земље нису постојали законске уредбе као ни било какав вид законски регулисане заштите.

 

Културна баштина je била y доста тешком стању услед ратних разарања, девастирања, небриге власти, непоштовања и непрепознавања споменичке вредности у средини у којој се налази, услед недозвољеног извожења у иностранство и трговине.

 

О организованој и планској служби заштите може се говорити тек од друге половини 20. вијека. Перод после Другог светског рата карактерише брига око санације и заштите споменика културе и то оснивањем завода за заштиту споменика културе и првог института.

 

Република Србија нема посебну стратегију за заштиту културног наслеђа већ је оно обухваћено документом : “Стратегија развоја културе од 2020 до 2029.године“. Циљ ове стратегије јесте да уреди циљеве и приоритете и да се јасно регулише јавни интерес у области наслеђа. Предвиђено је да се стратегија реализује кроз акционе планове који обухватају промишљену законодавну активност и одговорну кадровску политику.На тај начин би се српско културно наслеђе и на националном и на интернационалном плану успешније заштитило, очувало и перспективно реализовало.

 


 


 

[1]Стеван, Томић, Правна заштита споменика културе у Југославији, Савезни институт за за заштиту споменика културе, Београд 1958, стр. 22,23.

 

[2]http://www.kulturnonasledje.com/assets/studija_akademija_umetnosti.pdf

 

[3]Светлана Перовић Ивовић,Снежана Стојановић, Вујић,Из историјата заштите писаних споменика кулуре : Архив, Београд, 2004, стр. 64-68

 

[4]http://www.kulturnonasledje.com/assets/studija_akademija_umetnosti.pdf, стр 2. (05.07.2020.)

 

[5]  Стеван Томић, Правна заштита споменика културе у Југославији, Савезни институт за зазаштиту споменика културе, Београд 1958, стр. 69.

 

[6] Анушка Дерања Црнокић, Настанак Регистра културних добара – повијест и садашњост инвентаризирања културне баштине у Хрватској, Годишњак заштите споменика културе Хрватске 37-2013 / 38-2014 htttp://hrcak.srce.hr/149218 ,2..07.2020.

 

[7] Стеван Томић, Правна заштита споменика културе у Југославији, Савезни институт за зазаштиту споменика културе, Београд 1958, стр.  74.

 

[8] Војислав Богићевић, Турске архиве у Босни и Херцеговини после окупације 1878, Архивист,свеска 3-4, Београд ,1957, стр. 25,27.

 

[9]  Стеван Томић, Правна заштита споменика културе у Југославији, Савезни институт за зазаштиту споменика културе, Београд 1958, стр.  74, 75.

 

[10] Драгица Ђурашевић –Миљић, Судбина раносредњовјековних споменика у Црној Гори
http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/predslovenski/sudbina_ranosrednjevjekovnih_spomenika_u_cg.htm 29.006.2020.

 

[11]Душан Медин, Прилог познавању правног оквира заштите и очувања културне баштине у Црној гори до Другог светцког рата,https://www.academia.edu/39607948/Prilog_poznavanju_pravnog_okvira_za%C5%A1tite_i_o%C4%8Duvanja_kulturne_ba%C5%A1tine_u_Crnoj_Gori_do_Drugog_svjetskog_rata_2019_ , 14.05.2022.

 

[12]Исто, стр 37.

 

[13] Исто, стр 38.

 

[14] Т. Панговски, Истраживање историјско-архивских докумената и других извораза македонску историју у прошлости, Архивист, свеска 3-4,1957, стр 31.

 

[15] Стеван Томић,  Правна заштита споменика културе у Југославији, Савезни институт за заштиту споменика културе, Београд 1958, стр.76.

 

[17]A. Deranja Crnokić  Nastanak Registra kulturnih dobara – povijest i sadašnjost inventariziranja kulturne baštine u Hrvatskoj". Godišnjak zaštite spomenika kulture Hrvatske,Доступно .https://hrcak.srce.hr › 149218, 13.05.2022.

 

[19]  Стеван Томић, Правна заштита споменика културе у Југославији, Савезни институт за заштиту споменика културе, Београд 1958, стр.77.

 

[20] Исто, стр 77.

 

[21] Исто, стр. 78.

 

[22]Исто, стр. 79.

 

[23] Исто, стр 81.

 

[24] АЈ-66- Министарство просвете Краљевине Југославије 362-563

 

[25] Исто.

 

[26] Исто.

 

[27]Исто.

 

[28]Љубодраг Поповић, Кад је заправо формиран Архив Југославије (Краљевине, ДФЈ, ФНРЈ) Архив, Београд 2004, стр.52. 

 

[29] Богдан Лекић, Архивски извори за историју социјалистичке Југославије 1943-1953, Архив Југославије, Београд 1987, стр 29.

 

[30] Марта месеца 1945. године, као резултат споразума Тито-Шубашић формирана је влада нове југословенске државе, а у оквиру ње Министарство просвете Владе ФНРЈ. Министарство просвете је престало да постоји 1.02.1946. године чином образовања нове савезне владе, формиране после усвајања Устава ФНРЈ. Послове укинутог Министарства просвете преузели су Комитет за културу и уметност и комитет за школе и науку. / Др.Бранка Докнић, Водич кроз фондове Архива Југославије 1945-2006, Архив Југославије, Београд 2018, стр. 27,28.

 

[31]Задаци Комитета били су: „старање о општенародној култури, о општенародним културним вредностима и помагању рада на подизању културе и уметности руковођење културним и уметничким установама општедржавног значаја; одржавање и унапређивање културних веза са иностранством; рад на одржавању тесне културне сарадње међу народима Федеративне Народне Републике Југославије. Богдан Лекић, Архивски извори за историју социјалистичке Југославије 1943-1953, Архив Југославије, Београд 1987, стр. 29.

 

[32]Комитет за школе и науку основан на основу Указа Президијма Президијума Народне скупштине, 8.фебрура 1846.године, Службени лист ФНРЈ, бр. 13/46. Укинут је на основу Уредбе од 31,децембра 1848,године http://www.arhivyu.gov.rs/active/sr-latin/home/glavna_navigacija/koriscenje_gradje/pretrazite_baze_podataka/opsti_podaci_o_fondovima_u_bazi_inventar/deta, 14.05.2022

 

[33] Др Бранка Докнић, Водич кроз фондове Архива Југославије 1945-2006, Архив Југославије, Београд 2018, стр. 31.

 

[34]  Др Бранка Докнић, Водич кроз фондове Архива Југославије 1945-2006, Архив Југославије, Београд 2018, стр. 37, 39-

 

[35]Закон о заштити споменика културе и природњачких реткости ДФЈ, Службени лист ДФЈ, бр.  54/45.

 

[36] Видосава Ераковић, Однос југословенске државе према архивима 1945–1952. прокламовано и стварно,Архив,Часопис Архива југославије,Београд, стр. 75.

 

[37]Др Бранка Докнић, Водич кроз фондове Архива Југославије 1945-2006, Архив Југославије, Београд 2018, стр. 81.

 

[38]Др Бранка Докнић, Водич кроз фондове Архива Југославије 1945-2006, Архив Југославије, Београд 2018, стр. 81, 82.

 

[39] Др Стеван Томић, Правна заштита споменика културеу Југославији, Савезни институт за заштиту споменика културе, Београд 1958, стр.104.

 

[40] Правилник о надлежности и организацији Врховног института за заштиту и научно проучавање споменика културе и природњачких реткости ДФЈ, Службени лист ДФЈ, бр. 88/45.

 

[41]Зборник заштите споменика културе, Књига 12, Београд 1961, стр 249, 250.

 

[42]Видосава Ераковић, Однос југословенске државе према архивима 1945–1952. прокламовано и стварно,Архив,Часопис Архива Југославије,Београд ,стр. 76

 

[43] Исто,77

 

[44] Жељко Л. Лежаја, Заштита културног наслеђа у међународном праву, докторска дисертација, Факултет политичких наука Универзитета у Београду. Доступно на: https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/23352/Disertacija.pdf ,14.05.2022.

 

[45]АЈ-317 Савета за науку и културу Владе ФНРЈ-105

 

[46]АЈ317-78-81

 

[47]АЈ-317-78-107

 

[48] АЈ-317-109

 

[49]АЈ-317-78-120

 

[50] АЈ-317-78-390

 

[51]Жељко Л. Лежаја, Заштита културног наслеђа у међународном праву, докторска дисертација, Факултет политичких наука Универзитета у Београду. Доступно на: https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/23352/Disertacija.pdf ( 14.07.2022.)

 

 

 

 

   

ISSN (Online) 2683-3565  

   
© 2022 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA