Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

„Бити спреман, то је све!“ (Хамлет, В. Шекспир)

Последњих година сведоци смо све већег броја природних катастрофа које угрожавају људске животе, материјална добра, али и архивску грађу и документарни материјал. Поред тога, архивска грађа и документарни материјал може да страда и као део намерне саботаже, непажњом појединаца, у несрећи изазваној кваром на инсталацијама и слично. Свака институција, установа, организација и друго правно лице требало би да има план заштите у ванредним ситуацијама који би, поред заштите људи и материјалних добара, морао да обухвати и заштиту архивске грађе и документарног материјала. Потпуно је јасно да план заштите не може и не треба на исти начин да третира целокупну документацију једне организације. Такав план би био преобиман, прескуп за реализацију, непрактичан и неефикасан. С тога је неопходно одредити приоритете током спасавања. Предност током спасавања план заштите би свакако требало да дâ архивској грађи, односно документацији која је предвиђена за трајно чување. Поред документације трајног карактера, која има историјски, културолошки и научни значај, постоји још једна категорија која има приоритет током спасавања. Реч је о такозваним виталним документима. ВИТАЛНИ ДОКУМЕНТИ су документи неопходни за наставак функционисања или реконструкцију организације током или након стања опасности, као и документи есенцијални за заштиту права и интереса организације и појединаца који непосредно зависе од њене активности.[1] Из саме дефиниције се може закључити да витални документи имају практични значај за наставак рада и опоравак организација за време и после ванредне ситуације. Термин је настао из потребе да се документи неопходни за одржање основних функција пословања организације дефинишу, издвоје и заштите. Витални документи не морају нужно да буду предвиђени за трајно чување, а чине их они документи који:

а) утемељују правни статус организације;

б) чувају права организације, власника, запослених и корисника услуга/производа;

в) документацију, с финансијског становишта, активну и пасиву организације;

г) документацију делатности организације, што омогућава извршење процеса производње и других задатака.

Opširnije: Снежана Петров, ВИТАЛНИ ДОКУМЕНТИ

 

ABSTRAKT: Arhivsku građu čine dokumenti, plakati, planovi, karte, crteži, povelje, diplome, grafike, pisane i štampane knjige. Materijal od koga su oni sačinjeni je prevashodno papir. Papir podleže procesu prirodnog starenja i, ukoliko se ne čuva na adekvatan način u optimalnim uslovima mikrosredine, njegovo propadanje se višestruko ubrzava. Faktori, koji mogu narušiti unutrašnju strukturu papira i time ubrzati njegovo starenje, mogu se podeliti u tri kategorije:

1.      Fizički faktori;

2.      Hemijski faktori;

3.      Biološki faktori.

U fizičke faktore se ubrajaju temperatura, vlažnost vazduha, svetlost, prašina i prljavština, u hemijske- zagađenost vazduha, dok biološke faktore čine mikroorganizmi, insekti i glodari. Svaki od ovih faktora veoma retko deluje sâm i često je pojava jednog faktora uslovljena postojanjem drugog. Za razliku od nepokretnih spomenika kulture, pokretni spomenici, u koje se ubraja i arhivska građa, čuvaju se u prostorijama zgrada koje su građene ili adaptirane specijalno za tu namenu, odnosno u depoima arhiva. Ta činjenica pruža mogućnost da se građi obezbede optimalni uslovi i da se faktori, koji imaju nepovoljan uticaj na građu, svedu na minimum. Prema tome, održavanje vrednosti temperature i relativne vlažnosti vazduha u depoima na konstantnom nivou ili sa minimalnim fluktuacijama, zaštita građe od svetlosti i prašine, redovne kontrole od biološkog zagađenja i redovna dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija, kao i izgradnja arhiva na lokaciji sa niskim sadržajem zagađivača u vazduhu, imaju veoma važnu ulogu u  preventivnoj zaštiti.

            Srbija se nalazi na teritoriji na kojoj su često vođeni ratovi. U takvim uslovima građa je često morala da bude izmeštena iz arhiva i neretko se nalazila u neadekvatnim uslovima, kao što su povećana vlažnost vazduha ili čak voda, velika fluktuacija temperature, prljavština i drugo. Takvi uslovi su, pored direktnih oštećenja, dovodili i do pojave mikroorganizama na građi, koji su uslovili različita oštećenja: razgradnju celuloze koju mikroorganizmi koriste kao supstrat u ishrani, lučenje kiseline koja skraćuje vlakna celuloze, stvaranje pigmentacije u vidu različitih mrlja i tako dalje. U uslovima povećane relativne vlažnosti vazduha razvoj mikroorganizama i širenje njihove infekcije na druge papire su neizbežni, dok u optimalnim vrednostima, oni prelaze u neaktivan oblik i formiraju spore. Zbog već pomenute burne istorije, u našim arhivima postoji građa na kojoj se nalaze mikroorganizmi u neaktivnom obliku. To je još jedan razlog više zbog koga bi spoljašnji faktori, a prvenstveno relativna vlažnost vazduha, trebalo da se održavaju u granicama optimalnih vrednosti, jer bi svako njihovo odstupanje imalo za posledicu prelazak neaktivnog oblika mikroorganizama u aktivan, kao i razvoj spora koje su stalno prisutne u vazduhu oko nas.

KLJUČNE REČI: Arhiv, arhivska gradja, depo, papir, celuloza, spoljašnji faktori, temperatura, relativna vlažnost vazduha, mikroorganizmi.

Opširnije: Snežana Petrov, UTICAJ SPOLJNIH FAKTORA NA ARHIVSKU GRAĐU

Апстракт

            Архивска грађа и документарни материјал (у даљем тексту: документација), поред значаја за културу, историју, науку и друге друштвене области једне земље, имају значај и за функционисање, текући рад и остваривање прва и обавеза државе, правних и физичких лица. Из тог разлога, документација се чува као културно добро, али се и издаје због коришћења од стране државе, правних и физичких лица. Током коришћења, као и током чувања, документација бива изложен различитим штетним факторима. Како највећи део документације чини папир, који је веома осетљив материјал, оштећења су неминовна.Систем заштите документације у Србији организован је тако што је превентивна заштита неправедно маргинализована и запостављена. Као последица тога оштећења су веома честа. С друге стране, живимо у времену када је продукција документације енормно велика. Све поменуто довело је до тога да смо данас дужни да чувамо огромну количину документације која је, уз неадекватну превентивну заштиту и перманентно коришћење, у великој мери оштећена. Поред тога процес конзервације и рестаурације веома је скуп и дуготрајан. Како у архивима у Србији постоје само 4 лабораторије за конзервацију и рестаурацију документације са укупно 10 запослених, јасно је да је брзина настанка оштећења на документацији неупоредиво већа од брзине конзервације и рестаурације. Овакав систем је неодржив и доводи до нагомилавања оштећене документације, до прогресије већ постојећих оштећења, а у неким случајевима и до потпуног пропадања и губитка овог веома значајног културног добра.

            Систему заштите документације у Србији потребне су хитне и суштинске промене.Лабораторије у архивима требало би да се реорганизују и да се тежиште деловања конзерватора помери ка превентивној заштити. Тада би се настанак оштећења, као и потреба за конзервацијом и рестаурацијом, свели на минимум. Адекватно спровођење мера превентивне заштите изискује едукацију свих запослених на чувању документације, а пре тога правну основу која ће омогућити или боље речено обавезати запослене на едукацију и спровођење превентивних мера. Увођење лиценциу конзерваторску професију које је у плану и могућност оснивања приватних конзерваторских лабораторија додатно би растеретило архивске лабораторије.Такође планирана дигитализација целокупног архивског фондаповукла би из употребе оригинална докумената и смањила би оштећења настала на овај начин. Све поменуто повољно би утицало на систем заштите документације у Србији.

Opširnije: Снежана Петров, НУЖНОСТ СУШТИНСКИХ ПРОМЕНА У СИСТЕМУ ЗАШТИТЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ У СРБИЈИ

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA