Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Proizvođači metalne opreme za arhive  

   

Културно-просветна делатност архива у данашњем времену када информација представља непроцењиво добро, има изузетно важну улогу. Овај сегмент архивске делатности треба да има за циљ  да архив буде место где ће се људи окупљати, стицати знања, проширивати видике. Позитиван однос према архиву и архивској грађи, и уопште сведоцима прошлости мора бити усађен у духу једног народа да би тај народ могао имати позитивно развијену свест о себи и својој историји . Ми смо негирајући сопствену прошлост, прекрајајући је и спречавајући да се развија  изгубили неколико генерација. Зато данас и у будућности посебну пажњу треба обратити на децу и младе. Анимирати их у вртићима , сарађивати са  учитељима, наставницима историје и других друштвених наука, одржавати семинаре о начинима коришћења архивске грађе у образовном процесу; обавештавати школе о изложбама и другим догађањима, иницирати у школама посету локалном архиву и на тај начин омогућити и наставницима и деци “сусрет са прошлошћу”.

Opširnije: Слободанка Цветковић, Поглед на културно-просветну делатност архива

Dve su velike i međusobno umnogome različite grupe korisnika arhivske građe. U prvu možemo svrstati lica zainteresovana za određene podatke, koja istraživanju pristupaju samostalno i u skladu sa procedurama predviđenim i utvrđenim propisima Arhiva. Dobivene podatke oni većinom koriste za svoje radove: naučne, seminarske, diplomske, publicističke itd, te za postizanje drugih stručnih ciljeva, radi upotpunjavanja rodoslova svojih familija ili u neke, ličnim pobudama određene svrhe, poput godišnjica matura itd. Ovu grupu označićemo kao korisnike – istraživače. Drugu grupu čine lica i pravni subjekti kojima su podaci iz Arhiva većinom potrebni sa snagom pravnih dokaza u privatno–pravne svrhe ili kao dokumentacija tehničke prirode, te se njima ne omogućava da samostalno pretražuju po građi, nego im se izdaju tražena uverenja, prepisi ili overene fotokopije. U ovom radu se tretiraju samo korisnici – istraživači.

Opširnije: Stevan Mačković, O strukturi i profilu korisnika arhivske građe u Istorijskom arhivu Subotica...

Pravo na kulturu je pravo svakog čoveka, bez obzira na njegovu rasnu, nacionalnu, versku pripadnosti ili obrazovni status. U današnje vreme kada društva u našem regionu trpe posledice tranzicionih procesa, veoma je važno u celom tom procesu uspostaviti mesto kulture i institucija kulture i dati im značaj i važnost koja im pripada. Tranzicija znači kretanje iz procesa rekonstukcije „prethodnog“ u „projektovano“ stanje. Zato je bilo neophodno na samom početku procesa tranzicije definisati mesto kulture i institucija koje je „proizvode“.[1] Međutim, ni danas to nije isuviše kasno. Srbija još uvek nema jasno definisanu strategiju razvoja kulture i institucija kulture, već je njen razvoj prepušten stihiji. Odnos prema kulturi je odnos prema budućnosti, definisanjem kulturne politike usmerava se i kreira čovek budućnosti, njegova htenja, potrebe, interesovanja…[2] Društvo u Srbiji u pogledu kulturnih potreba nalazi se u raskoraku između još uvek neraščišćenih računa sa zatvorenim i nepoverljivim socijalističkim sistemom vrednosti i sa sve prisutnijom globalizacijom u koju smo neminovno svi uvučeni. Naći svoje mesto i balansirati između onoga što smo bili i pomalo što još uvek jesmo i onoga što nam se nameće kao neminovnost, definisati ono što želimo biti, cilj je pre svega  kulture i obrazovanja. U svemu, čini se da je ljudski faktor ipak najpresudniji. Od shvatanja i poimanja naših političkih predstavnika, njihovih percepcija stvarnosti i budućnosti umnogome zavisi i naša budućnost, odnosno budućnost kulture. U Srbiji je model kulture klasično državni, što je i definisano Zakonom o kulturi koji je stupio na snagu 2010. Dražava je ta koja brine o ostvarivanju opšteg interesa u kulturi i brine o sprovođenju kulturne politike. U izradi strategije kulturne politike aktivnu ulogu ima Nacionalni savet za kulturu, čije članove iz redova uglednih i afirmisanih umetnika i stručnjaka u kulturi bira Narodna skupština. Strategiju razvoja kulture Republike Srbije donosi Narodna skupština na predlog Vlade na period od deset godina. Dakle, manje ili više, kulturna politika u Srbiji zavisi od odnosa političkih snaga, njihovih međusobnih interesa, od aktuelnog ministra i njegovog ministarstva.[3] Činjenica je i da stanovništvo Srbije još uvek nema razvijene kulturne navike. Prema istraživanju Miše Vukanovića iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, tokom 2010. godine u galerije i muzeje nije ušlo čak 60% od ukupnog broja ispitanika, dok je nešto više od 20% bilo u galerijama 1-3 puta,  a više puta u galerije i muzeje je odlazilo nešto više od 10%. Ipak, ono što ohrabruje je izvestan trend porasta kulturno aktivnih u odnosu na 2005. godinu.[4] Jedan od najvažnijih ciljeva naprednih društava je demokratizacija kulture, koja podrazumeva davanje privilegija potrebama šire populacije, brisanje predrasuda o kulturi samo za elitu, prihvatanje različitosti, prava manjina, njihovih kulturnih potreba.[5] Sve je to u manjoj ili većoj meri ukomponovano u Zakon o kulturi. Međutim, ostaje i dalje kao najvažniji problem njegova primena. Nacionalni savet za kulturu je konstituisan u julu 2011, ali se na strategiju još uvek čeka.

Opširnije: Ljubinka Škodrić, Slobodanka Cvetković, Iskorak u javnost-izložbena delatnost arhiva

   

ISSN (Online) 2683-3565  

   
© 2023 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA