Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Dve su velike i međusobno umnogome različite grupe korisnika arhivske građe. U prvu možemo svrstati lica zainteresovana za određene podatke, koja istraživanju pristupaju samostalno i u skladu sa procedurama predviđenim i utvrđenim propisima Arhiva. Dobivene podatke oni većinom koriste za svoje radove: naučne, seminarske, diplomske, publicističke itd, te za postizanje drugih stručnih ciljeva, radi upotpunjavanja rodoslova svojih familija ili u neke, ličnim pobudama određene svrhe, poput godišnjica matura itd. Ovu grupu označićemo kao korisnike – istraživače. Drugu grupu čine lica i pravni subjekti kojima su podaci iz Arhiva većinom potrebni sa snagom pravnih dokaza u privatno–pravne svrhe ili kao dokumentacija tehničke prirode, te se njima ne omogućava da samostalno pretražuju po građi, nego im se izdaju tražena uverenja, prepisi ili overene fotokopije. U ovom radu se tretiraju samo korisnici – istraživači.

Opširnije: Stevan Mačković, O strukturi i profilu korisnika arhivske građe u Istorijskom arhivu Subotica...

Pravo na kulturu je pravo svakog čoveka, bez obzira na njegovu rasnu, nacionalnu, versku pripadnosti ili obrazovni status. U današnje vreme kada društva u našem regionu trpe posledice tranzicionih procesa, veoma je važno u celom tom procesu uspostaviti mesto kulture i institucija kulture i dati im značaj i važnost koja im pripada. Tranzicija znači kretanje iz procesa rekonstukcije „prethodnog“ u „projektovano“ stanje. Zato je bilo neophodno na samom početku procesa tranzicije definisati mesto kulture i institucija koje je „proizvode“.[1] Međutim, ni danas to nije isuviše kasno. Srbija još uvek nema jasno definisanu strategiju razvoja kulture i institucija kulture, već je njen razvoj prepušten stihiji. Odnos prema kulturi je odnos prema budućnosti, definisanjem kulturne politike usmerava se i kreira čovek budućnosti, njegova htenja, potrebe, interesovanja…[2] Društvo u Srbiji u pogledu kulturnih potreba nalazi se u raskoraku između još uvek neraščišćenih računa sa zatvorenim i nepoverljivim socijalističkim sistemom vrednosti i sa sve prisutnijom globalizacijom u koju smo neminovno svi uvučeni. Naći svoje mesto i balansirati između onoga što smo bili i pomalo što još uvek jesmo i onoga što nam se nameće kao neminovnost, definisati ono što želimo biti, cilj je pre svega  kulture i obrazovanja. U svemu, čini se da je ljudski faktor ipak najpresudniji. Od shvatanja i poimanja naših političkih predstavnika, njihovih percepcija stvarnosti i budućnosti umnogome zavisi i naša budućnost, odnosno budućnost kulture. U Srbiji je model kulture klasično državni, što je i definisano Zakonom o kulturi koji je stupio na snagu 2010. Dražava je ta koja brine o ostvarivanju opšteg interesa u kulturi i brine o sprovođenju kulturne politike. U izradi strategije kulturne politike aktivnu ulogu ima Nacionalni savet za kulturu, čije članove iz redova uglednih i afirmisanih umetnika i stručnjaka u kulturi bira Narodna skupština. Strategiju razvoja kulture Republike Srbije donosi Narodna skupština na predlog Vlade na period od deset godina. Dakle, manje ili više, kulturna politika u Srbiji zavisi od odnosa političkih snaga, njihovih međusobnih interesa, od aktuelnog ministra i njegovog ministarstva.[3] Činjenica je i da stanovništvo Srbije još uvek nema razvijene kulturne navike. Prema istraživanju Miše Vukanovića iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, tokom 2010. godine u galerije i muzeje nije ušlo čak 60% od ukupnog broja ispitanika, dok je nešto više od 20% bilo u galerijama 1-3 puta,  a više puta u galerije i muzeje je odlazilo nešto više od 10%. Ipak, ono što ohrabruje je izvestan trend porasta kulturno aktivnih u odnosu na 2005. godinu.[4] Jedan od najvažnijih ciljeva naprednih društava je demokratizacija kulture, koja podrazumeva davanje privilegija potrebama šire populacije, brisanje predrasuda o kulturi samo za elitu, prihvatanje različitosti, prava manjina, njihovih kulturnih potreba.[5] Sve je to u manjoj ili većoj meri ukomponovano u Zakon o kulturi. Međutim, ostaje i dalje kao najvažniji problem njegova primena. Nacionalni savet za kulturu je konstituisan u julu 2011, ali se na strategiju još uvek čeka.

Opširnije: Ljubinka Škodrić, Slobodanka Cvetković, Iskorak u javnost-izložbena delatnost arhiva

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA