Колега Жељко Комарица из Историјског архива Бела Црква наишао је на занимљив документ на Интернету и урадио његов препис. Распис је посвећен питању очувања црквених архива током Другог светског рата, посебно у ситуацији када је постојала оскудица у хартији и када је власт позивала на прикупљање хартије и предају на прераду. Са том праксом се наставило и после Другог светског рата када су бројне архиве државних органа, посебно оне из међуратног периода, па и оне старије из 19. века, страдале у погонима фабрика за прераду хартије.
Прилог колеге Комарице нас наводи на размишљање о томе колико је битна свест не само архивиста, већ и сваког појединца о значају архивске грађе, да оно што је некоме отпад и беспотребно, у неком тренутку може постати значајан историјски документ и извор. Такође, наводи нас и на размишљање колико је такве архивске грађе због свести појединаца о њеном значају завршило у приватном власништву. Наводи нас и на размишљање о томе колико такве архивске грађе постане предмет продаје опет приватним власницима и тако остане недоступно бројним истраживачима.
Колеге архивисти, проверите у својим фондовима и збиркама да ли можда поседујете овај документ. С обзиром да је послат као распис владикама и епархијама у окупираној Србији, могуће је да је још негде сачуван.
Жељко Комарица,
Историјски архив Бела Црква
НУЖДА ЗАКОН (НЕ) МЕЊА
илити: Акт који би се данас највероватније службено звао - Упутство Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве о валоризацији архивске грађе и уништавању безвредног документарног материјала од 10. новембра 1942. године.
Распис је упућен владикама и епархијама СПЦ у окупираној Србији како би га проследиле до својих парохија и црквених општина. Препис, уз минималне техничке интервенције, дajeмо у целини:
--------------------------------------------------------------------------------------
СВИМА УПРАВАМА ПАРОХИЈА И ЦРКВ.ОПШТИНА
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве под Бр.3273 од 10 новембра 1942 године у Београду саопштава следеће:
Министарство народне привреде актом својим од 12 окт 1942 бр 46632 из 1942 известило је Свети Архијерејски Синод да је услед оскудице у сировинама за производњу хартије и велике потражње исте од стране државних и др. надлештава и институција, настала хитна потреба да се што више сакупи потребна стара хартија која би се од стране постојећих фабрика хартије у земљи употребила као сировина за израду нове хартије. У овом смислу покренута је акција за прикупљање старе хартије која се налази по архивама државних и самоуправних власти. На име, да се непотребна хартија, која нема историјске вредности одвоји и уступи надлежним фабрикама ради прераде.
Ова сакупљачка делатност старе хартије обухвата не само хартију која се налази у пом(енутим) архивама, него и ону која би се могла добити код приватних лица и која се налази у њиховом притежању.
Да би се у овој акцији заштитиле архиве надлежних државних и самоуправних надлештава и институција, одржано је на позив Министарства народне привреде – оделење за индустрију и занатство неколико конференција са претставницима појединих централних надлештава и на једној од тих конференција учествовао је и претставник Светог Архиј(ерејског) Синода - Патријаршије, који је изложио стање и којем се архиве централних и др(угих) надлештава црквених налазе, као и важност верско-црквених списа које те архиве садрже, како за општу ствар верско црквену тако и за приватне личности чији се многи документи ту налазе.
- Detalji
- Pogodaka: 191
Марија Милошевић, виши архивист
Државни архив Србије
Осврт на поједине одредбе Закона о архивској грађи и архивској делатности
Увод
За доношење Закона о архивској грађи и архивској делатности („Службени гласник РС”, бр. 6/2020) било je потребно више од деценије. Министарство културе и информисања Републике Србије, три пута је образовало радне групе[1] за израду Нацрта закона, одржане су јавне расправе 2010, 2014. и 2019, али је расписивање парламентарних избора два пута враћало цео поступак на почетак. Најзад, Народна скупштина Републике Србије усвојила је 24. јануара 2020. године Закон о архивској грађи и архивској делатности (у даљем тексту: Закон), који је почео да се примењује 2. фебруара 2021. године. Почетком његове примене престале су да важе одредбе Закона о културним добрима[2] из 1994. године („Службени гласник РС”, бр. 71/94, 52/2011, 99/2011, 6/2020 и 35/2021) које се односе на архивску грађу и рад архива, као и Закон о архивској грађи Савезне Републике Југославије („Службени лист СРЈ”, бр. 12/98 и 13/98). Како је наведено у првом члану, Законом се уређује систем заштите архивске грађе и документарног материјала, услови и начин коришћења архивске грађе, организација, надлежност и делатност архива у Републици Србији.
Законом су уређене све области од значаја за рад архива, прописане су обавезе стваралаца и ималаца архивске грађе и документарног материјала (у даљем тексту: ствараоци), као и поступак за обављање стручног надзора, услови за коришћење архивске грађе и др. Великим бројем чланова је заправо само озваничена стварност, односно архивска пракса, али се у Закону могу наћи и решења која никада раније нису постојала у прописима из ове области (Тело за координацију рада архива Републике Србије, обавезе стваралаца архивске грађе у електронском облику, итд).
Када се на доношење одређеног закона дуго чека, онда наизглед све његове норме изгледају као новине, али ћемо разматрати само поједине одредбе, које су изазвале највише интересовања и недоумица, уз посебан осврт на подзаконске прописе чије је доношење предвиђено Законом, као и нове прописе из области канцеларијског пословања.
- Detalji
- Pogodaka: 475
ПРИМЕДБЕ НА ПРАВИЛНИК О УСЛОВИМА И НАЧИНУ РЕВИЗИЈЕ АРХИВСКИХ ФОНДОВА И ЗБИРКИ
У Службеном гласнику Републике Србије бр. 29/2021 објављен је Правилник о условима и начину ревизије архивских фондова и збирки у архивима.
Чланом 28. Закона о архивској грађи и архивској делатности предвиђено је да архив једном у 20 година изврши редовну ревизију архивских фондова и збирки, а да услове и начин ревизије прописује министар.
У том смислу донет је Правилник о условима и начину ревизије архивских фондова и збирки у архивима, којим је предвиђено да ревизију врши комисија коју иманује директор архива, а Правилникдефинише и појам и поступак вршења ревизије.
Оно што привлачи пажњу јесте то што је чланом 10. Правилника предвиђено да извештај о извршеној ревизији комисија за ревизију доставља директору (што је оправдано и разумљиво) и Управном одбору архива (!).
Члан 11. наведеног Правилника каже да Управни одбор архива разматра извештај о ревизији у присуству председника комисије за ревизију и одлучује о: отпису докумената који су мултипликати и који се могу издвојити из фонда или збирке; о издвајању оштећених докумената који техничким мерама не могу да се доведу у стање да се користе; о издвајању докумената или фондова за које је утврђена припадност неком другом фонду или збирци у том или другом архиву; о предметима и документима који су физички оштећени и којима је потребна конзервација.
Дакле, Управном одбору дата су овлашћења стручног органа. Напомињемо да се нигде у Правилнику ни у једној улози не појављује Стручно веће или Стручни савет који је према нашем мишљењу најпозванији да одлучује о даљим мерама са архивском грађом.
Слажемо се да би Управни одбор могао/морао бити упознат са током и резултатом ревизије, али у смислу информације, јер сматрамо да Управни одбор није позван да одлучује о питању и поступању са архивском грађом.
То није ни у складу са надлежностима Управног одбора према чл. 44. Закона о култури који дефинише рад Управног одбора установа културе.
По логици ствари, Комисија за ревизију би требала да достави извештај директору и Стручном већу установе, да Стручно веће/савет као стручни саветодавни орган директора оцени и усвоји извештај, а на крају да са тим буде (али и не обавезно) упознат у форми информације Управни одбор.
Чланом 49. Закона о култури између осталог је дефинисан састав уметничког, прогамског, односно стручног савета (Стручног већа у архивима) и каже да они разматрају питања из уметничке, програмске, односно стручне делатности установе и директору, односно уметничком или програмском директору даје мишљења и предлоге везане за уметнички програмски и стручни рад установе. Даље, у следећем ставу је дефинисано да у састав уметничког, програмског односно стручног савета бирају лица од високог уметничког и стручног интегритета и ауторитета.
Чланови Управног одбора установе бирају се на основу чл. 41. Закона о култури из реда истакнутих стручњака и познавалаца културне делатности. У пракси је врло ретко да чланови Управног одбора, осим оних који су делегирани из реда запослених, буду истакнути стручњаци (у култури) и познаваоци културне делатности. То је, може се рећи, изузетак. Чешће је правило да су чланови управних одбора, посебно у мањим градовима људи из области који немају никакве везе са културом. Тако долазимо у ситуацију да осим чланова које делегира установа културе у управни одобор, нема ни једног позваног да процењује и доноси одлуке о врло стручним и специфичним мерама о којима само архивисти са искуством могу одлучивати. Један врло деликатан посао, као што је то посао ревизије архивских фондова и збирки може се рећи да је овом одредбом Правилнка поверен лаицима. Није јасно на основу чега је доносилац Правилника проценио да одлуке у вези са ревизијом архивских фондова и збирки треба поверити Управном одбору. Питамо се по чему су чланови Управног одбора квалификовани и квалификованији од чланова Стручног већа да одлучују о поступању са архивском грађом у овако сложеним и деликатним питањима?
Слободанка Цветковић,
виши архивист,
Историјски архив Пожаревац
- Detalji
- Pogodaka: 349
