Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

 

 

Превентивна конзервација представља темељ заштите архивске грађе. Мере превентивне конзервације се предузимају у циљу успоравања природног старања материјала и спречавања оштећења изазваних намерним или ненамерним деловањем човека.

Архиви и регистратуре треба сами да се старају о својим фондовима и збиркама предузимајући мере превентивне конзервације које се односе на контролу амбијенталних услова,смештај, руковање,  излагање, транспорт и заштиту у ванредним ситуацијама.

 

УЗРОЦИ ПРОПАДАЊА АРХИВСКЕ ГРАЂЕ

Заштита архивске грађе представља комплексну проблематику утицаја унутрашњих и спољних деловања на стање грађе. Папир стари под утицајем спољних и унутрашњих деградирајућих фактора.

Узрочници пропадања архивске грађе су следећи:

– природа грађе

– природне несреће и несреће које проузрокује човек

– климатски услови и околина у којој се чува грађа

– начин руковања грађом.

Најзначајнији унутрашњи фактори су природа материјала од којег су документа направљена или су настали током производње ових материјала. У случају папира ови фактори укључују тип и квалитет влакана, формат материјала, присуство киселина и других компоненти листа (подлоге и текста).

Тежња ка већој производњи папира утицала је на његов квалитет. Папир који садржи велики део дрвењaче ,произведен после друге половине 19. века, посебно је осетљив на утицаје фактора разградње и има кратак век трајања. Квалитетна памучна, ланена и конопљина влакна заменила су бељена целулозна влакна дрвног порекла, док је површинска обрада папира желатином замењена природном смолом колофонијумом и алуминијевим сулфатом. Тај поступак је смањио pH вредности папира и имао за последицу киселинску хидролизу целулозе. Током 30-их година 20. века у Немачкој је патентиран први поступак стабилизације папира, који је укључивао додавање алкалија.

Спољни фактори се деле на: физичко-хемијске, биолошке и механичке.

Физичко-хемијски узроци оштећења су: топлота, влага, светлосна зрачења, штетни атмосферски гасови и прашина.

Биолошки агенси (микроорганизми, инсекти и глодари) изазивају озбиљну, а често и непоправљиву штету на архивској грађи. Микроорганизми узрокују слабљење и промену боје грађе (укључујући и foxing). Инсекти изазивају морфолошки разноврсна, али јасно дефинисана оштећења. Најопаснији су микроорганизми и инсекти који за исхрану користе материје од којих је направљена грађа, јер су тако настала оштећења неповратна.

МЕРЕ ПРЕВЕНТИВНЕ ЗАШТИТЕ

Очување писаног културног наслеђа је дужност целе заједнице и подразумева сталну бригу и динамичан приступ проблему заштите, односно предузимање одговарајућих мера како би се спречила непотребна оштећења и успорило природно старење материјала. То је скуп мера које се предузимају како би се онемогућили штетни утицаји, заштитио хемијски и физички интегритет предмета и обезбедила њихова будућност. 

У циљу превентивне заштите потребно је предузети следеће:

– упозорити на осетљивост грађе

– раширити знање о трајности и постојаности грађе

– дати основне информације како би запослени могли да рукују грађом

– успоставити непосредну комуникацију међу особљем.

Одговорна лица у архивима треба да имају у виду наведена начела како би се благовремено предвиделе последице и омогућило да се заједнички и на стручан начин приступи материјалном чувању збирки.

Приликом одабирања мера превентивне заштите треба да пођемо од чињенице да су материјали од којих је направљена архивска грађа подложни променама и неизбежном процесу старања. Тај процес не можемо зауставити, али га можемо успорити предузимањем адекватних мера.

Минималне мере које се предузимају за заштиту грађе морају обухватити у првом реду:

– одржавање архивских депоа и архивске опреме

– искључивање електричне струје када нема никог у депоима

– дезинфекцију грађе пре уношења у депое, односно после преузимања

– сушење влажне грађе пре превожења и пресељења

– одржавање грађе и простора у чистом стању

– отпрашивање целокупне грађе једном годишње

– стално прегледање депоа и грађе и уклањање штетних фактора из околине који могу лако проузроковати оштећења грађе

– редовно проветравање архивских простора, како у њима не би било штетних гасова

– успостављање одговарајуће температуре и влаге у архивским  депоима

– стално мерење температуре и влаге у сваком депоу.

Наведене препоруке користе се и за превентивну заштиту нових носилаца записа (филм, фотографија, магнетофонска трака, дискета или оптички диск), при чему се морају поштовати материјалне особености носилаца записа.

Механичка заштита докумената и архивског материјала је јeдан од основних услова превентивне заштите. Основна механичка заштита је осигурана одговарајућим зградама, просторијама, опремом и заштитном амбалажом.

 

Зграда архива

 

У предузимању превентивних мера заштите архивске грађе треба узети у обзир  узроке архитектонске и амбијенталне природе који могу да наруше не само стање саме зграде већ су у стању да убрзају процес пропадања грађе.

Зграда архива треба да буде изграђена на чврстом тлу, на коме су претходно испитане хидрогеолошке карактеристике (отицање површинских вода и евентуално постојање подземних вода и нагиба). Зграда треба да буде правилно оријентисана, јер од тога зависи степен њене изложености сунчевој светлости и ветровима.

Стабилност зграде зависи од правилно одабраних и коришћених материјала и одговарајућег распореда различитих делова структуре. У оквиру статичке равнотеже грађевине потребно је да сваки њен део има прецизну функцију, при чему треба успешно да одоли сили коју на њега врше остали делови.

Спољни узроци који утичу на трајност зграде деле се на:

1) природне узроке продуженог дејства (физичке, хемијске, електрохемијске, биолошке, микробиолошке и друге узроке који полако угрожавају живот грађевине и  њених структура)

2) природне узроке повременог дејства (земљотреси, морски потреси, одрони, клизишта, вулканске ерупције и гасовита испарења, циклони, торнада, поплаве, лавине итд.)

3) узроке које је изазвао људски чинилац. Ови узроци су бројни и не односе се само на почетни избор већ и на промене које могу настати током коришћења, рада и редовног одржавања зграда.

У градњи архивских зграда треба инсистирати на три принципа:

– сигурност

– функционалност

 – економска ефикасност.

 

Архивски  депои

 

Архивска грађа се чува у архивским депоима у металним орманима, на месту обезбеђеном од поплаве, пожара и других непогода.

Архивски депои се користе само за чување архивске грађе тако да морају бити:

– одвојени од других просторија

– на месту сигурном од продора воде, оптимално удаљени од плинских, водоводних и канализационих цеви, ложионица, димњака, главног водовода, централног грејања или сличних опасних електричних водова и система

– изграђени од материјала отпорних на ватру

– изграђени тако да обезбеђује оптималне микроклиматске услове за чување грађе

– прописно хидро и термо изоловани

– обезбеђени од пожара, провале и грома

– опремљени одговарајућом електричном инсталацијом и спољашњим централним прекидачем за искључење електричне струје у свим депоима после радног времена

– опремљени светлима заштићеним од штетних зрачења.

После Другог светског рата постојала је пракса да се граде сутеренски депои искључиво из безбедносних разлога, али се данас укопани и делимично укопани депои све више избегавају због њихових недостатака.

Како би се задовољили одговарајући смештајни услови треба се руководити смерницама међународног стандарда: ISO 11799 : 2003 Information and documentation – Document storage requirements for archive and library materials. Овај стандард прецизира услове које треба да испуњава просторија која се користи као депо за смештај архивске и библиотечке грађе у погледу: конструкције, места, инсталација и опреме.

 

Опрема

 

Архивска складишта треба да буду опремљена:

– одговарајућим металним полицама

– одговарајућом техничком опремом за све врсте и формате грађе

– апаратима и системима за гашење пожара

– хигрометрима и термометрима

– апаратима за јављање пожара, провале и изливања воде

– техничком опремом која ће заштити грађу од ултраљубичастих зрака.

Опрема архивских складишта треба да омогући:

– рационалан смештај грађе

– заштиту од оштећења

– лаку доступност грађи

– циркулацију ваздуха

– једноставно чишћење и одржавање.

Архивска грађа се чува у полицама глатких површина, без оштрих ивица, које морају бити премазане антикорозивном бојом и емајлом. Треба имати у виду да се код металних полица вишак влаге може кондензовати на хладнијим деловима лимених страница. Лакирање не сме да буде делимично јер би влага – чак и она строго контролисана – изазвала оксидацију металних делова, а тиме би био захваћен део грађе најближи металним деловима.

Организација смештајног простора је битна, јер размештај полица  често може да значи уштеду или губитак неискоришћеног простора. Полице у смештајним просторијама најбоље је распоредити тако да је бочна страна паралелна са прозорима. Треба их поставити тако да су 15 - 20 cm. одигнуте од пода,а оддаљене од зидова и таванице 30 – 40 cmТежина полица треба да  одговара носивости подне конструкције.

Постоје две врсте полица стациониране и покретне полице (коимпакт ормани ).

Стациониране полице се монтирају у редове ,а између редова мора бити растојање најмање око 90 цм како би се архивска грађа могла  узимати и враћати на место. Размак између нивоа у полицама треба да буде такав да између највише кутије  и  горњег нивоа полице постоји растојање од 1 до 3 cm

Код покретних полца постоји само један пролаз,а кретање се врши по шинама које могу бити уграђену у или на под.Применом покретних полица смештајни капацитет архивске грађе се увећава за просјечно 70% у односу на капацитет који се постиже коришћењем стационираних полица.. Уз то ове полице су затворене са свих страна што грађу боље штити од прашине, а и већа је безбедност у случају пожара.

kompakt ormani

Компакт ормани

 

Специфични проблеми складиштења тичу се великих формата и великих паковања. Они треба да стоје у водоравном положају, што подразумева велики утрошак простора и полица јер их не треба ређати једне преко других.

Мапе, планови, скице, нацрти, плакати и цртежи формата од А1 до А4 чувају се у металним орманима са фиокама на извлачење. Ови ормани треба да буду удаљени од пода око 15 cm, а њихова укупна висина не треба да прелази 140 cm.

Мапе, планови и плакати чији је формат већи од А1 могу се чувати на два начина: уролани и стављени на специјалне стативе или раширени у висећем положају и смештени у ормане на извлачење.

orman za planove

Орман за планове

 

Микрофилмске материјале треба чувати у металним орманима са одељцима за извлачење висине 18 cm.

 

 1orman za mikrofilmove

  Орман за микрофилмове

 

 

 

 

У смештајне просторе треба поставити уређаје за мерење влаге и температуре, манипулантска колица и столове.

За трајно чување архивску и документарну грађу треба:

– сложити у одговарајући формат за складиштење

– сложити у одговарајуће архивске кутије– архивске кутије или фасцикле положити на полице

– везана или невезана грађа већа од А3 формата треба да лежи на полицама и то највише три јединице једне на другу

– грађу великих формата положити у металне ормане са фиокама

– при сређивању одстранити металне предмете и фолије (уметнуте материје) које немају документарну вредност, тако да остаје видна првобитна целовитост документа

– заштити опрему хемијски постојаним материјалима

– грађа се не сме опсецати.

 

Заштитни омоти

 

Смештај грађе у заштитне омоте за трајно чување је изузетно значајна превентивна мера. Заштитни омоти су фасцикле, кутије, коверте и мапе различитих облика и величина. Они штите садржај од прашине и светлости, пружају механичку заштиту при руковању и преношењу, ублажавају ефекте климатских промена, штите од нечистоћа из ваздуха и оштећења приликом незгода од воде, ватре и другог. Кутије и заштитне фасцикле обезбеђују повољну микроклиму и заштићују књиге, документа и друге предмете од бројних опасности, услед чега многи архиви и библиотеке овом питању посвећују велику пажњу.

Како би се обезбедило дуготрајно чување и заштита грађе, за израду заштитних омота користи се папир архивског квалитета, неутрално-алкалне средине, од влакана високог квалитета, без присутности лигнина. Већина архива данас примењује међународне и националне стандарде за коришћење амбалажног папира, картона и лепенки како би се обезбедили захтеви трајности у очувању архивске грађе.Препоручује се да картон има pH 7-8,5 и садржај калцијум карбоната 3-4%.

Стандардна архивска грађа се чува у кутијама или фасциклама од неутралног картона.Конструкција заштитне кутије мора да буде прилагођена врсти и формату грађе која се у њој чува. Кутије могу бити намењене хоризонталном и вертикалном смештају грађе, са или без отвора за вентилацију.

Без обзира на избор начина за смештај грађе, треба избегавати попуњавање преко стандардног капацитета. У вертикално смештеним полупразним кутијама, под дејством гравитације, листови се такође деформишу и механички оштећују. Ово се може избећи постављањем траке у унутрашњости фасцикле којом се причврсте листови или  монтирањем пластичних притискивача.

 Архивске књиге (деловодници, регистри и слично) чувају се вертикално на доњим полицама Дебље књиге чувају се хоризонтално положене.

Планове, скице, нацрте, плакате и цртеженајбоље је чувати хоризонтално, сортирано по формату у наменским мапама од неутралног картона. Чува се највише десет у једној мапи, тако што се умотају у танак папир како боја са једних не би прешла на друге документе.

Карте и друге документе великих димензија  треба увити у ролне и тако их је лако чувати у картонским футролама. Унутар футроле мора да постоји ваљак од чврстог картона  на који се намотава грађа како не би добила превоје. Обично се чува 4–6 докумената у ролни. Пре него што се завије у свитак, документ се обложи неутралним папиром и све се повеже ланеним, памучним или полиестерским тракама.

 

Смештај и одржавање аудио-визуелног материјала

 

Аудио-визуелни материјал и магнетне носаче треба чувати у одвојеним просторијама са одговарајућим карактеристикама. Ниске температуре и ниске вредности релативне влажности, као и одсуство атмосферског загађења, оптимални су услови за чување филмова, магнетних меморија и осталих нових носилаца записа.

 Фотографије и разгледнице се обично чувају у вертикалним класерима, а дијапозитиви се држе у полиестерским навлакама.

Филмови се чувају намотани на пластичне калемове у лименим или пластичним кутијама.

Микрофилмови у ролнама се чувају намотани на пластичне калемове у кутијама од хром –картона.

Микрофиши и микролистићи чувају се у омотима од полетилена,  полиестера или неутралне хартије у кутијама .

Фотографски позитиви и негативи чувају се у посебним ковертама од неутралног папира,вертикално у кутијама или фиокама специјалних ормана.Фотографске плоче треба се пакују у коверте од умерено порозног материјала и чувају се у кутијама или фиокама с преградама тако да савака плоча стоји сама за себе.Кутије треба да имају отворе за несметану циркулацију ваздуха.

Филмовеи и фотографске негативе на бази нитрата целулозе не треба чувати већ треба копирати на сигурносни филм и чувати га по прописаним стандардима.

Фотографски носиоци су посебно осетљиви тако да запослено особље и корисници треба да се придржавају следећих мера:

– употребљавати копије уместо оригинала кад год је то могуће

– у руковању фотографском грађом користити памучне рукавице

– емулзијску страну фотографске грађе (фотографије, негативи, дијапозитиви итд.) никад не додиривати

– фотографију треба држати са обе руке или испод ње подметнути комад тврдог картона

– на фотографском материјалу (као ни на свим осталим врстама грађе) не смемо употребљавати самолепљиве траке, спајалице, чиоде, штипаљке и гумице.

Заштитни омоти за чување фотографског материјала могу бити од папира или картона и од пластике.

Папир и картон који се користе као заштитни омот фотографија треба да имају следеће карактеристике:

– велика присутност целулозе (изнад 87%)

– неутрална pH вредност (око 6,5 до 7,5)

– да нема лигнина, метала, киселина, пероксида, формалдехида и других штетних супстанци.

Пластични заштитни омоти морају задовољити следеће захтеве:

– не смеју имати омекшиваче

– површина не сме бити сјајна, превучена бојом или изглачана

– уколико су климатски услови стабилни, препоручује се омот од полиестера, осим ако нису у питању фотографије и негативи са осетљивим површинама (опадајућа емулзија и ручно бојене фотографије,грађа на стаклу,феротипије, обложене фотографије и друга старија фотографска грађа).

За фотографске материјале примењују се следећи стандарди:

ISO 18902:2001 Imaging materials – Processed photographic films, plates and papers – Filling enclosures and storage containers (Обрађени фотографски филмови, плоче и папири – кошуљице за одлагање и контејнери за смештај)

ISO 18911:2000 – Imaging materials – Processed photographicfilms – Storage practices (– Обрађени фотографскифилмови – начин чувања). Обрађују се начини и услови чувања фотографских филмова, као и начини обраде и прегледања филмова. Стандард се не односи на нитратне филмове.

ISO 18920:Imaging materials photografic reflection prints – Storage practices (Обрађени фо0тографски материјали  – фотографије – начин чувања). Стандард обрађује начине чувања, заштите и коришћења фотографија, облик и квалитет заштитних кошуљица и кутија, опрему депоа и микроклиматске услове у њима.

Грамофонске плоче се прво пакују у полиетиленске омоте а затим у омот од неутралног картона и смештају се вертикално у полице које су подељене на секције од 15-22 ,5 cm.,под лаким бочним притиском како би се спречило кривљење плоча и омогућило несметану циркулацију ваздуха.

Магнетне траке  чувају се вертикално,намотане на пластичне калемове у пластичним или картонским кутијама,које се стављају у меке полиетиленске кесе.Све то стоји на специјалним носачима који имају пластичне подупираче.Магнетне траке не треба чувати у близини громобрана ,електричних и електронских уређаја јер магнетне струје могу да избришу снимљени материјал.

 

Микроклиматски услови чувања грађе

 

Режим чувања књига, рукописа и докумената, осим материјала од којег су направљени, основни је фактор њихове трајности. Подешавањем услова може се успорити природно старење, а читав низ хемијских, физичких и биолошких оштећења хартије потпуно спречити. Архивске и библиотечке колекције су направљене од материјала органског порекла и њихов неумитан процес пропадања може се знатно успорити остваривањем повољних услова чувања. Одговарајуће амбијенталне услове обезбеђује климатска контрола просторије. Температура, влажност, светлост, штетни агенси и загађеност ваздуха доводе до процеса пропадања. Хемијска природа ових процеса углавном варира у зависности од материјала.

Новији материјали као микрофилм, оптички и магнетни дискови, дигитални формати и аудио-визуелни медији имају специфичне проблеме са трајањем и чувањем. Њих треба чувати у посебним просторијама са одговарајућим карактеристикама као што су ниске температуре, ниске вредности релативне влажности и апсолутно одсуство атмосферског загађења.

Да би се омогућио што дужи живот архивских колекција неопходно је држати под контролом климатске и амбијенталне услове просторија за смештај грађе.

Између температуре и релативне влажности постоји тесна веза. Промена температуре доводи до промене влажности. Будући да велика варирања температуре и влаге условљавају бројна оштећења архивске и библиотечке грађе, климатске услове у депоима и читаоницама треба одржавати на оптималном нивоу.

Климатски услови у овим просторијама морају да се контролишу и региструју помоћу поузданих уређаја чију исправност треба стално проверавати. У свим просторијама климатске услове треба стално пратити и бележити поузданим и редовно одржаваним термохигрографима и електронском опремом. Праћење и бележење климатских услова је веома важно за документовање постојећих климатских услова, што нам може послужити као аргумент у ситуацији када тражимо постављање климатско-контролних апарата, који омогућавају успостављање одговарајућих услова.

Циркулација свежег ваздуха смањује услове за угрожавање докумената. Први корак ка добрим климатским условима је хидроизолација, термоизолација и добро заптивање отвора. Оптимално кружење ваздуха омогућавају посебни вентилатори, али и прозори. Могу се употребљавати апарати за влажење или за исушивање ваздуха, како би се снизила или повећала релативна влажност. Употребљавају се и изолациони материјали како се не би губила топлота у  просторији. Грејање треба редовно одржавати ради регулисања влаге.

Ниже температуре су погодније од виших. За трајно чување докумената, рукописа и књига препоручује се стална температура која не прелази 18ºC. Температура нижа од ове прихватљива је уколико се контролише влажност. Са порастом температуре расте и могућност оштећења грађе, тако да је 25ºС гранична температура после које настају опасни услови за чување материјала од којих је направљена архивска грађа.

Препоручена релативна влажност за документе и књиге на папирује 50–55%. Већи проценат ове влажности може да убрза биолошке промене,а нижи проценат може да узрокује извесна оштећења грађе. Папир као материјал органског порекла мора да садржи довољну количину влажности како би задржао својства флексибилности. Велике промене влажности доводе до промена запремине разних органских материја од којих су сачињене архивске и библиотечке збирке, због чега се материјал затеже,пуца,цепа,криви и трпи разна оштећења. Сувише сув ваздух, испод 40% релативне влаге, штетан је у дужем периоду, јер хартија постаје крта и лако се ломи. С друге стране, сувише влажан ваздух, преко 75% релативне влаге, за кратко време омогућава развој гљива и бактерија.

Правила која треба поштовати када говоримо о релативној влажности и температури су различита за различите материјале. Оно што је оптимална температура за једне предмете није и за друге.

Фотографије, филмови, магнетни и дигитални записи захтевају ниже вредности температуре и релативне влажности, уколико желимо да им продужимо век трајања.

 Грађа на пергаменту захтева релативну влажност преко 50%, да би се сачувала гипкост овог материјала.

Осцилације релативне влажности и температуре треба спречити. Органски материјали су хигроскопни, тако да због варирања влаге и температуре долази до растезања и скупљања, што условљава њихово пропадање.

Препоруке за чување фотографских носилаца:

– температура простора у којем чувамо фотографску грађу по свим прописима треба да буде строго контролисана, треба смањити изложеност грађе светлу, УВ зрацима, атмосферском загађењу и другим нечистоћама

– црно-беле фотографије и негативе треба чувати на температури испод 180С и при релативној влажности 30–40%

– ацетатни црно-бели филм на температури 10–16ºС и 30–40% релативне влажности

– црно-беле фотографије на температури испод 18ºС и 30–40% релативне влажности

– микрофилм и диазо на температури 21ºС и 15–30% релативне влажности

– колор грађу је најбоље чувати у хладном простору при температури од -4º до +2ºС и релативној влажности 20-25%

– за збирке различите фотографске грађе препоручљива је релативна влажност 35–40%

– треба спречити варирање влажности и температуре.

Ове параметре и услове није могуће увек обезбедити. На пример, у читаоници не могу да се постигну исти услови као они који постоје у смештајним просторима архивске и библиотечке грађе.

Kонтрола температуре и релативне влажности треба да се обавља свакодневно, без обзира на то да ли је депо снабдевен клима уређајима или не.

За контролу амбијенталних услова користе се термохигрограф, хигрометар ,термометар и полиметар.Термохигрограф је мерни инструмент који мери влагу и температуру 24 сата  дневно од 7 до 31 дан месечно и вредности исписује на дијаграмској траци уз помоћ сатног механизма. Полиметри су хигрометри са термометром који се постављају на полицама у среини просторије.Температура се мери уз помоћ живиног или дигиталног термометра.

Мерни инструменти се постављају у свакој просторији депоа. Евиденције о кретању температуре и влажности се редовно анализирају да би се у случају потребе благовремено реаговало.

    

digitalni ureaji za merenje vlage 1                 digitalni ureaji za merenje vlage 2 

Дигитални уређаји за мерење влаге и температуре

 

 

termohigrograf

 

Термохигрограф

Регулисању амбијенталних услова у депоу приступа се у случају ако је дуже време влажност већа или мања од дозвољене. Смањење влажности у просторијама постиже се загревањем и проветравањем.

 Ако је ваздух у депоу сувише сув, влажност му се може повећати пуштањем влажног ваздуха споља, брисањем пода мокром крпом , постављањем посуде са водом да лагано испарава или уношењем ултразвучног овлаживача у просторију.

Влагу и температуру треба редовно контролисати уз отварање врата и прозора. Проветравање се врши само по сувом и сунчаном времену 10–15 минута дневно.Како би смањили влажност користимо апарат за исушивање ваздуха и дехидратициона средства која упијају влагу из ваздуха

„Дехидратициона средства имају способност да упијају влагу  одузимајући је на тај начин из ваздуха.Овај поступак ,међутим може да има ефекта само код минималне измене ваздуха ,тј.ако су у просторији прозори и врата стално затворени.Неопходна циркулација ваздуха се тада одржава помоћу вентилатора.Препороручују се силика гел (SiO2) с бојеним индикатором (око 3 кг.на 25 m3 простора ) и анхидровани калцијум хлорид (CaCl2) око пола килограма на 22,5 m3.Оба могу да се регенеришу сушењем .Ипак мора да се каже да је исушивање просторија помоћу дехидратационих средстава наведено више као теоријска могућност него што је нашло практичну примену у депоима“[1]

Опрема која се користи за регулисање релативне влажности и температуре су хумидистати или хигростати,електрични инструменти који су повезани са овлаживачем, одвлаивачем, системом ѕа грејање или климатизацију

Општи микроклиматски услови за чување културног наслеђа у затвореним просторима као што су музеји, галерије, архиви и библиотеке одређени су италијанским националним стандардом: UNI-NORMAL 10969:2001 Environmental conditions for conservation. General principles for the choise and control of indoor environmental parameters. Part 1: Microclimate Cultural Heritage Regulation / Italian National Standardization Body.

Загађеност ваздуха

Загађеност ваздуха потиче од различитих узрочника, највише од гасова и делом од прашине. Ваздух је највише загађен у околини већих места са развијеном индустријом, што веома шкоди папиру и другим органским материјалима. Штетни гасови се најчешће ослобађају при сагоревању различитих горива. Тако се присутни гасови као што су сумпор диоксид, водоник сулфид и азот диоксид мешају са воденом паром из ваздуха, чиме кроз различите реакције настају киселине. Међу њима су најопасније сумпорна киселина (H2SO4) и азотна киселина (HNO3).

Ваздух је загађен и честицама прашине (нечистоће,клице, остаци земље и честице непознатог порекла) које лако апсорбују штетне гасове из атмосфере и изазивају опасне реакције на архивској и библиотечкој грађи. Прашина и атмосферско загађење могу да доведу до хемијске разградње и развоја биолошких агенаса.

Прашина је различитог хемијског састава и веома је хигроскопна што додато утиче на раст.

Архивске и библиотечке збирке треба заштити постављањем уређаја за пречишћавање ваздуха будући да загађен ваздух представља велики извор њиховог оштећења.

Осветљење

Питање правилног осветљавања је увек актуелно, посебно ако се зна да светлост није од користи у очувању писаног културног наслеђа. Фотохемијски процеси штете архивској грађи, мењају њен хемијски састав, проузрокују блеђење и жућење. Данас постоји доста информација о утицају светлости на папир који је на бази дрвењаче. Светлост узрокује оксидацију која се манифестује жућењем папира и изазива велики број нискомолекуларних продуката старења. Према томе, заштита од утицаја светлосног зрачења треба да буде укључена у превентивну заштиту.

Због штетног утицаја светлости на хартију врло је важно обратити пажњу на правилно осветљење просторија у којима се чувају или излажу документи, књиге или други материјали који чине архивску грађу.

Светлост у свим својим облицима убрзава пропадање материјала органског порекла. Најштетнији су ултраљубичасти зраци, тако да они у депоима, читаоницама и изложбеним просторијама треба да буду на што нижем нивоу.

Светлост је скуп видљивих и невидљивих електромагнетних зрачења. Људско око може да опази таласе дужине од 400 до 760 нанометара и то су видљиви таласи;  невидљива зрачења су ултраљубичаста и дужина њихових таласа износи 10–360 нанометара, а инфрацрвених зрачења од 760 до 1500 нанометара.

Уколико је архивска и библиотечка грађа изложена природним изворима (сунцу) и вештачким изворима (лампама), она трпи све те врсте зрачења. Кад су изложена неконтролисаном зрачењу, органска једињења којиа сачињавају архивску и библиотечку грађу, убрзава им се процес пропадања због чега материјали постају слабији, хартија почиње да жути, долази до пигментације, губљења боја, и разградње влакана целулозе. Излагање природном светлу је непожељно због његовог интензитета и високог садржаја УВ зрака. Фотохемијски најактивнији део спектра је ултраљубичасти (УВ) са 300–400 нанометара. Према постојећим препорукама, за ове материјале интензитет светлосног зрачења у депоу не треба да прелази 100 лукса на нивоу пода.

Имајући све то у виду, пред архиве се поставља тежак задатак да успоставе равнотежу између потребе да се документ или књига добро виде и с друге стране да их та светлост не оштети.

На изложбама стална количина светлости на површини материјала не сме да прелази 150 лукса за књиге и документе штампане или писане мастилом на бази угљеника, за црно беле фотографије 75, а за сва друга мастила, илуминиране рукописе и фотографије у боји 50 лукса на нивоу експоната. Идеална просторија за чување књига, докумената и другог архивског материјала је просторија која нема прозора и која је осветљена само кад је то потребно вештачким осветљењем. У таквим условима деструктивно дејство светлости сведено је на минимум. У просторијама које имају прозоре, односно природно осветљење, разорно дејство светлости може се ублажити на више начина: застакљивањем прозора стаклима која апсорбују све таласне дужине ултравиолетног спектра или постављањем ултраљубичастих (УВ) и инфрацрвених (ИЦ) филтера. Ове филтере је могуће набавити у форми самолепљиве фолије која се може поставити на прозоре и заштитна стакла на изложбама. Изложеност вештачком светлу у депоима можемо смањити уградњом прекидача са одређеним интервалом (минутни прекидачи) са ћелијама које реагују и на долазак запослених.

Да би се стаклене површине адекватно заштитиле од сунчевих зрака који знатно подижу температуру и доводе до ефекта „стаклене баште”, могу се поставити атермичка стакла или одређен број тамних завеса, које се могу покретати и штитити просторију од сунчеве светлости.

За зграде у којима се чува архивска или библиотечка грађа препоручује се фасада светлих боја јер одбија светлост.

 

Заштита од механичких узрочника пропадања грађе

При преузимању, чувању, обради, коришћењу, транспорту и излагању, грађом треба пажљиво руковати како је не бисмо оштетили или уништили и како бисмо сачували њена изворна својства.

Приликом преузимања грађе треба водити рачуна да се допреми неоштећена из институција у којима је настала или из приватних збирки. На тај начин се штеди и на времену и на новцу. Прегледи стања грађе су кључни за даље поступке њеног преузимања и чувања.

Грађу не смемо пресавијати, писати по њој, цртати, лепити, трљати, брисати или на било који начин одстрањивати писано. Да би се архивска и библиотечка грађа заштитила од механичких оштећења треба је користити на начин који неће проузроковати никаква оштећења.

Приликом обраде архивску грађу пагинирамо оловком или у изузетним случајевима тушем, тако да је очигледно да је пагинација дописана при сређивању грађе у архиву.

Посебан ризик постоји приликом израде копија било фотокопирањем, фотографисањем или скенирањем. Ове поступке увек треба брижљиво надгледати и контролисати.За ове радње треба користити уређаје који не оштећују материјале и код којих се грађа што мање премешта или помера. Фотокопирање највреднијег материјала (архивска грађа од изузетног значаја и стара ретка књига)  и оштећеног није дозвољено. Треба ммикрофилмовати и дигитализовати грађу  и корисницима давати позитив копије .

Корисницима не треба давати оригинале оштећене архивске грађе, грађу која се пуно употребљава и посебно драгоцену грађу. Треба ммикрофилмовати и дигитализовати грађу  и корисницим а у овим случајевима на коришћење треба давати искључиво копије.

Како би се избегла оштећења изазвана неправилмним руковањем грађе архиви и библиотеке треба  крисницима у читаоници да дају писана упуства  и укажу на одређена правила којих треба да се придржавају:

У читаоници није дозвољено:

– јести, пити, пушити

– руковати грађом прљавим рукама

– правити забелешке или писати по папиру постављеном изнад отворене или затворене грађе

– наслањати се на грађу

        писати примедбе на крајевима грађе,

        гужвати листовe

        лепити, хефтати  и исецати грађу.

Уколико примете неадекватно руковање архивском  грађом од стране корисника запослени у читаоници треба одмах да реагују.

 

Репродуковање архивске грађе као вид превентивне заштите

 

Да би се архивска и библиотечка грађа која има посебан значај заштитила од честе употребе, треба израдити копије за кориснике којима није неопходан оригинал.

Када је коришћење архивске грађе инкомпатибилно са њеном заштитом грађу треба репродуковати на више начина:

– микрофилмовањем

–дигитализацијом.

– фотокопирањем

Архивску и библиотечку грађу репродукујемо из следећих разлога:

– како би очували њена интелектуална својства

– смањили потребу за коришћењем оригинала

– на најприкладнији начин ускладиштили крту, ломљиву, много оштећену грађу ради њене заштите

– да би се оригинал мање премештао, осим у изузетним случајевима, и тако се смањила могућност оштећења

– репродукција омогућава даљу израду копија без штетних последица по оригинал и без претераних материјалних трошкова

– често је репродукција урађена на подлози стабилнијој од хартије

– да бисмо олакшали приступ: копије микрофилмова и дигиталних медија лако умножавамо и тако и на другим локацијама обезбеђујемо истовремен приступ многим корисницима

– поједностављујемо административне процедуре (за размене и позајмице)

– смањујемо могућност крађе оригинала.

Конзерватор треба да препоручи одговарајући поступак репродуковања како се оригинал документа не би оштетио.

Најмање популаран начин репродукције архивске грађе у циљу њене заштите  је фотокопирање .Фотокопирање грађе треба избегавати јер се документ излаже светлости која је врло често узрок њеног пропадања. Фотокопирање треба да обављају обучена лица, јер у току овог поступка документ може да се оштети.

Када репродукујемо грађу путем фотокопирања препоручљиво је да за то користимо трајно постојан папир и то на апарату за црно-беле копије, јер копије у боји нису постојане у дужем временском периоду.

Према међународним стандардима, за употребу се препоручује папир: ISO 9706 и амерички стандард ANSI 39-48-1992 (American National Standards Institute).

 Грађу не фотокопирамо у следећим случајевима:

– ретке књиге и фотографије

– књиге са драгоценим и осетљивим повезом

 када је документ крт и оштећен

Микрофилмовање се као врста репродуковања архивске грађе користи као вид трајног чувања и заштите. Грађа се микрофилмује од 1930. године и микрофилм се у протеклом периоду показао као постојан медиј. Ако се чува у оптималним амбијенталним условима, микрофилм може трајати дуже од 100 година.

Постоје бројни стандарди за снимање, коришћење и чување микрофилма.

Прописано је коришћење 35 mm микрофилма, али се све више користи 16 mm филм. Микрофилмове је могуће дигитализовати уколико је употребљен квалитетан филм.Поступци за израду, копирање и дистрибуцију микрофилмова су лаки и економични.

Суштински значај за очување микрофилма имају фиксирање, прање и сушење.Фиксирање мора потпуно да одстрани халогениде сребра који нису уклоњени из емулзије, док прање мора да отклони соли сребра преостале после фиксирања. Сушење је веома осетљива фаза, јер време њеног трајања мора да буде сразмерно тачној количини воде коју треба елиминисати (при температури која не сме да пређе 24ºС).Филм се не сме ускладиштити док је влажан како не би дошло до микроскопских промена, а не сме бити ни превише сув да не би био крт.

Услови под којима се чува микрофилм прописани су стандардoм ISO 5466.

Стандард ISO1116 даје препоруке да се филмови чувају на незапаљивим калемовима од пластике и другог инертног материјала, који се на високим температурама не разграђују и не развијају гасове и реактивна испарења. Препоручљиво је да дужина филма буде 30 метара (900фотограма). Филм треба учврстити картонским регулатором који може да се фиксира без ластиша или лепљиве траке.

Филмови се углавном чувају у кутијама на које се ставе налепнице са подацима о архивирању. Коверте у којима се чувају појединачни фотограми у форми негатива и дијапозитива такође морају да буду од хартије.

Хартија који се користи за омоте и кутије за трајно чување треба да буде архивског квалитета:

– да је израђена од памука

– да је избељена сулфитом

– да не садржи лигнин

– да је pH вредност између 7 и 9,5

– да је алкална резерва најмање 2%

– да не садржи честице метала

– да не садржи восак и састојке који дају пластичност.[2]

Превентивна заштита обухвата редовну контролу микроклиматских услова у којима се чувају микрофилмови, као и редовно контролисање и премотавање филмова.

Контрола микрофилмова се ради сваке две године,апрање траке најмање сваке четврте године.

Филмске ролне се премотавају сваке четврте године тако да емулзија буде наизменично окренута споља и изнутра ,а да трака буде једном на почетку а други пут на крају.

Пребацивање архивске и библиотечке грађе на други медиј отишло је корак напред дигитализацијом, односно уношењем и чувањем слике уз помоћ рачунарске технологије. Дигитална камера и скенер подржавају електронску обраду слике и она се пребацује у формат који компјутер може да користи. Записи се могу читати на компјутерском екрану или се могу штампати.

Дигитално снимање се одвија помоћу неонских лампи и изузетно сложених камера тако да је њиме избегнута могућност оштећења документа. Израда слика и текстова није условљена полагањем и притиском докумената као што је случај код фотокопирања. Код неких врста скенера снимање се одвија лако уз помоћ сензора постављеног изнад документа (планетарни тип), тако да оператер само окреће странице документа.

Ова технологија омогућава складиштење текстова и слика у базе података којима истовремено може да приступи више корисника, што доступност грађе чини бржом. Дигитализација обезбеђује запис који је могуће више пута репродуковати, а да се при томе не смањи квалитет. Употреба дигиталних записа није узрок њиховог пропадања.

Пребацивање на дигиталне формате не омогућава дужи век трајања, јер хардвери и софтвери веома брзо застаревају. Сталан и брз развој нових технологија може да изазове проблеме у погледу дуге и потпуне употребе ових производа.

Носиоци као што су компакт, флопи и видео дискови и друго што нова рачунарска технологија ставља на располагање корисницима нестабилни су и подложни пропадању од тренутка од када су произведени.

О оптималним условима за њихово чување мало се зна, али је извесно да ниске температуре и влага, филтриран и пречишћен ваздух, скоро потпуно одсуство светлости смањују ризик од хемијских и физичких оштећења које предмет може да претрпи.

Последњих деценија стратегија чувања грађе састоји се у комбинацији микрофилмовања и дигитализације. Главне (мастер) копије микрофилма се израђују за трајно чување, а дигитализација главних (мастер) копија служи за   коришћење грађе.

 

Мере превентивне заштите током излагања

 

Постављање изложби, осим креативности и стваралачког потенцијала аутора, познавања метода рада и техника, захтева познавање и предузимање мера превентивне заштите како би се оштећење архивске грађе свело на минимум.

У складу са тим архиви могу кратко време држати изложбе оригиналног архивског материјала под условом да је изложена грађа сасвим безбедна. У супротном излажу се копије, које се користе и за преносне путујуће изложбе. Копирање докумената, којем се све више прибегава, показало се као одлична пракса.

Постоје, разумљиво, и ситуације када се могу излагати само оригинална документа. Дозволу за излагање архивске грађе треба да дају директор институције и руководилац конзерваторско-рестаураторског одељења. Дозволу треба тражити неколико месеци пре излагања како би се благовремено урадиле конзерваторско-рестаураторске интервенције. После излагања конзерватор треба да провери стање докумената.

Неоспорна је чињеница да излагање и под оптималним условима може да смањи век трајања документа.

Светло у изложбеној просторији, флуктуација температуре и релативне влажности током посета могу повећати ризик заштите архивске грађе. Из тих разлога не треба игнорисати ризике излагања докумената и књига.

Институције треба да поштују следећа правила излагања:

– користити копије кад год је то могуће

– не треба излагати драгоцена документа и књиге

– обезбедити витрине и рамове, затворене и направљене од материјала који не оштећују садржину докумената

– држати светлосни ниво ниско колико је то могуће

– избећи излагања ултравиолетним зрацима одговарајућим филтерима.

Оригинална документа морају се заштити од светлости, ваздуха и додира публике. Тако да  архиви и библиотеке требају да имају у својим изложбеним салама одговарајућу опрему која омогућава безбедно излагање. Архивска грађа  се мора излагати у витринама и рамовима који су направљени од одговарајућег материјала, исправно затворени. Витрине и рамови штите експонате од различитих фактора ризика и од физичког додира публике. Оваква заштита смањује утицај дневних варирања температуре и влажности. Материјали који се користе у конструкцији разних витрина и предмета за постављање експоната не смеју садржати супстанце као што су формалдехид, сирћетна киселина и друге штетне материје. Материјале који се користе за изложбене витрине треба пажљиво изабрати. Изложбена површина у витринама и паноима треба да буде равна и не сме да садржи штетне хемикалије, већ мора да буде сачињена од природних материјала који немају хемијско дејство на експонате. Такви материјали су дрво, неутрални папир или картон, свила, памук и лан. Конструкција витрина треба да омогућава циркулацију ваздуха како би се спречило акумулирање топлоте у непосредном окружењу експоната. У те сврхе служе отвори за вентилацију који треба да имају филтере од густе газе ради заштите експоната од прашине и спољних загађења.

 

1 vitrine za izlaganje

 

Витрине за излагање

Књиге у изложбеним витринама треба поставити хоризонтално или у лагано нагнутом положају и лако их подупрети у стакленим постољима или посебним држачима направљеним од полиметилметакрилата (плексигласа). Књиге треба да буду затворене или лагано отворене тако да се не оштете корице и леђа. Уколико се књига постави непрописно, односно усправно, може доћи до увијања или слабљења  повеза.

 

 1 postolja za izlaganje knjiga

Постоља за излагање књига

 

За излагање архивских докумената  веома је битна правилна  физичка припрема и постављање експоната како би  се избегла могућа оштећења.

Растављени листови су видљиви са обе стране тако да их можемо ставити у кошуљице од неактивне полиетилентерефталатне фолије.

Појединачне листове као што су документа, графички листови, нацрти и мапе малих димензија треба излагати хоризонтално и вертикално.За њих се искроји подлога која  мора бити од инертног, неактивног материјала: стакла, картона архивског квалитета (некисео и нехигроскопан). За појединачне листове подлога која може да буде у величини документа или већа. Величина картона зависи од начина на који се докуменат поставља на  пано  или у витрину.Документ се ставља на картонску подлогу уз помоћ углова од полиетиленске фолије, причвршћених са задње стране лепљивом траком. Уместо углова могу се изрезати траке од полиетилена које се постављају 2–3 cm од ивице документа. Полиетиленска фолија је провидна, не утиче на изглед документа, не омета читање и хемијски је инертна.

 За појединачно излагање листова практикује се и урамљивање. Рам се састоји од предњег картона са отвором, заштитне фолије, документа, друге заштитне фолије и задњег картона.

Плакати и мапе које се чешће излажу прво се каширају на јапанску хартију, а затим постављају на заштитни картон.Велике мапе често стоје на зиду па се каширају на платно.

Албуми се постављају у витрине као књиге. Документи са  са вертикалним печатима излажу се у хоризонталном положају или нагнути на постољу. Пергаментне листове треба излагати у вертикалном положају, заштићене у полиетилентерефталатној фолији, са по мери обликованим лежиштем за печат. Сфрагистичку грађу (печате, металне печате, папске буле), уколико се не излаже са документима, треба излагати у хоризонталном положају на инертној подлози.

Оригиналне фотографије се припремају за излагање као документи, док копије каширамо директно на картон.

„ Добро физички припремљена документа могу да се излажу и слободни у простору, вертикалним витринана .Ако се кроз рупице у уугловима заштитног картона или рама провуче танак најлонски конац, а овај се причврсти за свод и дно витрине ,документи могу да буду постављени под било којим углом који одговара замисли аутора. Посебан случај представља докумењнт који се чита са обе стране.Он се излаже ван витрине и паноа ,слободан у простору између плоча од плексигласа.

Експонат се,без заштитног картона или рама ,причврсти између плоча помоћу шрафова провучених кроз рупице у угловима,а све се монтира на одговарајуће постоље.Овакав поступак се препоручује само за привремене изложбе.“ [3]

При излагању фотографија потребно је испоштовати мере посебних светлосних и климатских параметара. Фотографије треба прекрити ефикасним УВ филтерима. Излагање колор фотографског материјала није препоручљиво.

Промене микроклиматских услова у изложбеним просторијама често су узрок оштећења докумената. Пропадање је кумулативан, прогресиван и неповратан процес. Материјали временом губе отпорност на микроклиматске промене. Оштећења настају као последица промене концентрације влаге, собне температуре или енергије која долази у облику видљивих светлосних зрака и инфрацрвеног зрачења.

Климатски параметри у изложбеним просторијама морају бити без великих флуктуација док траје излагање. Температуру и влагу треба редовно контролисати. Према постојећим стандардима препоручљиво је да релативна влажност ваздуха у изложбеним просторијама буде сталне вредности око 50% са највећим одступањима ±5%, док температура треба да износи 180С са одступањима ±20С.

Често је тешко одржати константну релативну влажност, посебно када је кишовито време и када је велики број посетилаца изложбе. Тада треба ограничити број посетилаца у изложбеним просторијама, а влажне одевне предмете одлагати у гардеробу.

Сви наведени параметри и услови се не могу увек обезбедити, али дужност нам је да уз помоћ конкретних сазнања из датих области одредимо најбоље услове излагања, као и ограничења трајања изложбе када је то потребно.

Светло представља озбиљaн проблем за изложене предмете, јер може проузроковати тамњење папира, блеђење корица и оштећење емулзија фотографија. Утицај светлости је кумулативног карактера, а како се посебно атрактиван архивски материјал излаже чешће, потребно је знати количину светлосне енергије коју је материјал апсорбовао у прошлости. Тај податак треба употребити уколико се одлучимо за поновно излагање.

Ултраљубичасти зраци имају већу моћ проласка кроз тела или заштитне материје (као што су заштитна стакла на изложбама), и стога више од осталих зрачења доприносе пропадању органских предмета. Трајање и интензитет видљивог зрачења могу се смањити употребом cool beam рефлектора или неонских лампи, чиме се може поништити или смањити инфрацрвено зрачење (бар оно природног порекла), које подразумева и неизбежан пораст температуре.

Прозоре у изложбеној сали треба покрити ролетнама, завесама или осенчити колико год је то могуће. Једна од заштитних мера против невидљивог зрачења јесу ултраљубичасти (УВ) и инфрацрвени (ИЦ) филтери, који се данас могу набавити и у форми самолепљиве фолије која се поставља на прозоре или заштитна стакла на изложбама. Доступни су и пластичне облоге и крути панели.

У изложбеним просторијама треба избегавати дневну светлост јер је штетнија од вештачке (14 пута од сијалице са ужареним влакном). Када се користи вештачко осветљење, при чему се очекује да је УВ зрачење из извора филтрирано, треба користити лампе које отпуштају мало или нимало УВ зрака.

Ризик оштећења или нестанка предмета треба свести на минимум пре, у току и после изложбе. У ту сврху су неопходни аларм и противпожарна заштита, као и адекватна заштита од крађе и пожара.

Све већи број предмета путује широм света ради представљања широј јавности. За ову намену примењују се одређени стандарди и препоруке. За позајмице предмета институције морају поштовати правила паковања, транспорта и осигурања.

IFLA је публиковала препоруке за излагање докумената, а AFNOR (француска асоцијација) за стандардизацију.

UNINORMAL 10969 су италијански стандарди за излагање архивске грађе.

NISO – National Information Standards Organization – / –NISO Committee MM, University of Texas at Austin/ се неколико година бавила одређивањем стандарда за излагање библиотечког и архивског материјала. У извештајима ове комисије, који су  доступни од 1999. године, наведени су критеријуми за: максималну дозвољеност излагања светлу, релативну влажност, температуру и загађења, као и за материјале који се користе у конструкцији изложбених витрина. 

 

 

Заштита током транспорта

 

Приликом транспорта архивске грађе уколико се нису примениле све мере превентивне заштите постоји велики ризик од оштећења,односно уништења архивске грађе.

Постоје разне ситуације и поводи због којих се архивска грађа транспортује : приликом преузимања из регистратура, пресељење у нов архивски простор или адаптација старог ,изношење  због потреба излагања, као и евакуација у случају елементарних непогода и ратних разарања.

Да би се обавио безбедан транспорт грађе у било којем случају треба имати обучено особље које ће припремити грађу за транспорт ,који раде на утовару и истовару грађе, на безбедности заштите транспорта, као и адекватну опрему и транспортна срества.

Сведоци смо да се архивска грађа најчешће  транспортује спакована у обичне картонске кутије фасцикле , док су књиге увезане канапом који се усеца у повез.

Да би се обезбедила сигурна заштита приликом транспорта  архивске грађе,посебно у случајевима евакуације у ванредним условима, нењопходно је имати специјалне преносне сандуке од алуминијума или челичног лима, који се херметички затварају и отпорни на ватру и воду.Уз херметички затвореним сандуцима може доћи до пронмене релативне влажности па се практикује да се стави силика гел као пуфер који стабилизује атмосферу.

У циљу  адекватне превентивне заштите грађу треба превозити у затвореним камионима или контејнерима Сваки камион који превози архивску грађу треба да има пратиоца који је задужен за његову безбедност.

Приликом транспорта архивскеграђе услед ратних разарања и оружаних сукоба постоји могућност специјалне заштите транспорта под међународном контролом.

 

Политика и стратегија превентивне заштите на међународном нивоу

 

У последње две деценије дошло је до значајног развоја политике и стратегије превентивне заштите писаних културних споменика на међународном нивоу. Ради обезбеђења и заштите значајног архивског и библиотечког материјала уложен је велики напор у планирање стандарда и oбјављено много публикација у којима су дати стандарди и смернице за превентивну заштиту класичних носилаца записа: папира, пергамента, фотографије и филма, као и за услове чувања најновијих носилаца информација (дигиталних). Ови стандарди односе се на мере тзв. пасивне конзервације: правилно руковање, коришћење, транспорт, смештај и излагање докумената, а настали су на основу опсежних истраживања и искустава великог броја стручњака из разних земаља.

Основни циљеви издавања ове врсте публикација су да:

– упозоре на осетљивост грађе

– прошире знања о трајности и постојаности грађе

– подстичу одговарајуће чување грађе и одговарајуће руковање њоме

– помажу запосленима у решавању проблема превентивне заштите грађе

– подстичу комуникацију међу особљем и другим запосленим са намером да сви заједно учествују у заштити повереног наслеђа.

Препоруке и стандарде који су релевантни и који се користе у циљу превентивне заштите и конзервације објавиле су следеће организације за стандардизацију:

International Organization for Standardization (ISO)

American National Standards Institute (ANSI)

British Standards Institute – BS5454

IFLA Standards

AFNOR (француска асоцијација за стандардизацију)

UNINORMAL 10969 – италијански стандарди

NISO – National Information Standards Organization NISO Comittee MM, University of Texas at Austin      

                 

ЗАКЉУЧАК

 

Како у архивима постоји велика количина архивских докумената и књига који су из објективних разлога изложени процесу девастирања, намеће се потреба пажљивог планирања превентивне заштите на начин да та делатност има посебно место у организационим шемама институција и да буде дефинисана одговарајућим законским регулативама.

Развијање свести о значају очувања писаног културног наслеђа и креирање и спровођење јасне стратегије превентивне заштите представљају приоритет и захтевају максимално залагање сваког појединца и целе институције.

Несумњив значај превентивне заштите потврђује и велики италијански теоретичар 20. века и утемељивач модерне конзервације Чезаре Бранди, за кога је заштита културног наслеђа „морални императив“.


ЛИТЕРАТУРА

DrVera Radosavljević i Radmila Petrović Konzervacija i restauracija arhivske i bibliotečke građe i muzejskih predmeta od tekstila i kože,Arhiv Srbije i Arhiv Vojvodine Beograd, 2000.

Antonio Đardulo, Zaštita i konzervacija knjiga, Materijali,tehnike i infrastruktura , Clio, Beograd, 2005. 

Radmila Petrović,Zoran Pekić i Miodrag Koljević, Arhivi i biblioteke u poplavama posle poplava protiv poplava, Beograd, 1990.

IFLA načela za harambo knjižničnega gradiva in za ravnanje z njim;BiblioThecaria 7, prevodi Filozofska Fakulteta v Ljubljani Odelek za bibliotekarstvo in Arhiv Republike Slovenije, Ljubljana, 2006.

Jedert Vodopivec, Minimalni standardi za materialno varovanje gradiva, ki ima znacaj arhivske dedistine, Tehnicni in vsebinski problemi klasicnega in elektronskega arhiviranja, ,Pokrainski arhiv Maribor, Maribor,2008.

Marijeta Cernic, Dokumentarno gradivo na papirju – specifikacija lastnosti zastitne embalaze, Tehnicni in vsebinski problemi klasicnega in elektronskega arhiviranja, Pokrainski arhiv Maribor Maribor, 2008.

Jozef Hanus, Marieta Mináriková, Zuzana Szabóvá, Emilia Hanusová, Vladimir Bukovský, Preventive Conservation – Significant Role in Preservation of Archives and Libraries, Tehnicni in vsebinski problemi klasicnega in elektronskega arhiviranja,Pokrajinski Arhiv Maribor, Maribor, 2007.

Aneta Blažic, Jana Kolar, Špela Habicht,Matija Šterlič, Propadanje papirja 19. in 20. stoletja, Tehnicni in vsebinski problemi klasicnega in elektronskega arhiviranja,Pokrajinski ArhivMaribor, Maribor, 2007.

The Basic Principles of Preventive Conservation by Fran Werry;SCAA Conservator March 1988, (Soskatchewan Council for Archives and ArchivistsSCCA)

Bath Lindblom Patkus, Preservation Consultant Walpole, MA: Monitoring temperature and relative humidity  – Technical Leaflet – The environment – Section 2, Leaflet 2 – Northeast Document Conservation Center, 1999.

Henk J. Porck and Rene Teygeler, Preservation Science SurveyAn Overview of Recent Developments in Research on the Conservation of Selected Analog Library and Archival Materials, Council on Library and Information Resources, Washington, DC.

European Commision on Preservation and Access, Amsterdam 2001.

Proceedings, Exibiting Archival and Library Material and Works of Art on Paper,Standards in preservation, Arhiv Republike Slovenije, Ljubljana, 2004.

Helena Forde ,Preservation Poliices,Book and Paper Conservation,Proceedings, Arhiv Republike Slovenije, Ljubljana, 1997

www.nedc.org /resources/leaflets.list.php



[1] Др.Вера Радосављевић ,Радмила Петровић,“Конзервација и рестаурација архивске ибиблиотечке грађе и музејских предмета од текстила и коже“ ,Архив Србије,Архив Војводине,Београд,2000 ,стр.160

[2] Антонио Ђардуло „Заштита и конзервација књига –Матерријали,технике и инфраструктура ,Клио,Београд 2005,стр.166

[3] Др.Вера Радосављевић ,Радмила Петровић,“Конзервација и рестаурација архивске ибиблиотечке грађе и музејских предмета од текстила и коже“ ,Архив Србије,Архив Војводине,Београд,2000 ,стр.160


 [RP1]Код сваке публикације, после наслова додати назив издавача.

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA