Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

 Рад је у целини објављен у часопису "Архивска пракса", бр. 19, Тузла 2016, 218-234.

Погледај презентацију.

Абстракт:У раду се промишља о Етичком кодексу архивиста донетом 1996. године на Међународном конгресу aрхивиста.Наводе се неке од етичких дилема које се могу јавити у вези са архивском струком. У раду се представљајурезултати анкете међу архивистима у Србији о познавању Етичког кодекса архивиста и његових одредби и на основу исте изводе закључци. Кроз разматрање односа према Етичком кодексу архивиста разматра се и положај архивиста у друштву у транзицији и изазови са којима се у свакодневном раду суочавају, као и однос према етичким дилемама које искрсавају током рада. Чланак нема претензије научног истраживања и утврђивања научних истина, нити критике струке, већ је пре свега „разговор са професијом“ и самим собом.

 

Кључне речи: етички кодекс, архиви, архивска етика, архивистика, архивисти.

 

 

THE CODE OF ETHICS FOR ARCHIVISTS IN SERBIA

Knowledge, Problems, Application

 

Abstract: In this work the Code of Ethics for Archivist that was instituted at the International Congress of Archivists in 1996 is being considered. Some of the ethical dilemmas that can occur in connection to the archival profession are stated. In this work the results of the questionnaire conducted to the archivists in Serbia about their knowledge of the Code of Ethics for Archivists and its articles are presented and based on that questionnaire the conclusions are made. Through the consideration of the relation towards the Code of Ethics for Archivists it is also considered the position of the archivists in the society in transition and the challenges the archivists face in their everyday work, so as the relation towards ethical dilemmas that can occur in their work. This work does not intend to be scientific and to assert scientific truths, nor does it intend to criticize the profession, above all it a conversation with the profession and with oneself.

 

Key words: The Code of Ethics, Archives, Archival Ethics, Archivists, Archival Profession

 

 

 

Увод

Дешавања на трусном балканском подручју, релативизација свега, па и историје, оправдавање свега, па и злочина, проблеми друштава у транзицији, економска и политичка несигурност, стање у коме моралне стеге често попуштају и уступају простора компромисима, одражавају се на све сфере друштва, на културу, науку и институције па и архиве. У вези с тим искрсавају и намећу се разна питања о улози архива и архивиста у таквом времену и друштву. Да ли су архиви и архивисти[1] у служби своје заједнице, државе, народа, своје професије, историје или је довољно да буду у служби истине? Да ли треба правити компромисе са политиком, државом, послодавцима, народом или се држати основног начела – истине? Да ли „служба“ народу, држави, заједници негира служење истини? Да ли и у којој мери примена етичких норми зависи само до нас као професионалаца, колико од услова споља, државе, друштва, политике, историјског тренутка? Да ли глобализација, захтеви за „отварањем“ руше принципе индивидуалитета једне заједнице онемогућавајући им тиме опстанак? Да ли архивисти у томе помажу или одмажу? Да ли је етика човека, као дела једног народа и заједнице, и етика архивисте у сукобу?[2] Да ли су архивисти владари сећања и заборава? Шта је најзначајнији посао архивиста? Зашто га он ради? Да ли је то само посао као и сваки други којим се обезбеђује егзистениција или овај посао подразумева једно дубље и значајније осећање? Колико смо свесни чињенице да својим деловањем, вредновањем, као архивисти ми пишемо историју, а не историчари? Да ли смо свесни да чувамо прошлост, али дефинишемо и будућност? Речи Џорџа Орвела у роману 1984.да онај ко контролише прошлост, контролише и будућност, а да онај ко контролише садашњост, контролише прошлост, треба да нас подсете, али и све друге, на то колику моћ управо ми као архивисти имамо у својим рукама. Велика моћ носи са собом и посебну врсту одговорности. Управо о њој, о „тежини ланаца“ које архивисти носе у свом раду, свесно или несвесно, о дилемама које могу да се јаве током одговорних послова на којима радимо, говорићемо између осталог у овом чланку.

 

Када добар архивист постане лош

Посао архивисте је врло комплексан, од евидентирања потенцијалних стваралаца архивске грађе, преко валоризације истих, до превентивне заштите, заштите у регистратурама, заштите у архивима, вредновања, сређивања, обраде, чињења доступним корисницима.... Комплексност не произилази само из сложености посла у смислу квантитета, већ можда више због квалитативне сложености која укључује и процене сваког појединца запосленог у архиву, а за које често неће наћи децидно упутство нити у законским прописима, нити у стручним упутствима. То нас уводи у поље једног другог вредновања архивске струке, вредновања у смислу етике, морала, у смислу доброг или лошег. Закони и прописи су основа и они ће нам у највећем броју случајева дати усмерења, али постоји одређени број ситуација, посебно када су закони застарели или пружају простора произвољним тумачењима, у тренуцима „слабости“ друштва, када је на појединцу – архивисти терет избора, избора који не зависи од тога „да ли смем“ или „не смем“ због санкција које ми прете, већ да ли је то морално или не према струци и послу који обављам и истини којој треба да служим? Сваки посао, у мањој или већој мери, па и посао у архиву изроди с времена на време понеку етичку дилему.Њу неки дефинишу као ситуацију до које долази када се чини да су две или вишеморалних вредности једнако валидне, а контрадикторне, а одпојединца се захтева да направи најбољи могући избор.[3]


Мотив за разматрање ове теме, за преиспитивање и самоиспитивање, за „разговор са професијом“ била су бројна питања и поводи за разговоре, како са колегама из струке тако и са заинтересованим за архивску грађу у својству истраживача и других корисника услуга архива, ствараоцима и онима који брину о архивској грађи на терену, архивистима, стечајним управницима и другим правним и физичким лицима које су имале одређени интерес у поступку заштите, како у Србији, тако и у земљама у окружењу. Илустрације ради навешћемо неке од њих: случај истраживача у једном архиву коме није било допуштено копирање комплетне коју је тражио, иако је имао уредно поднет захтев. Образложење за одбијање дато је усмено, да је таква политика куће. Касније се показало да је за ту архивску грађу био заинтересован један од запослених у архиву; случај истраживача који је истраживао у једном од специјализованих архива грађу старију од 30 година уз претходно добијену дозволу, али му није било дозвољено објављивање, чак ни цензурисано, уз усмено образложење да одговорни мисле да је рок доступности за ту врсту грађе од 30 година превише кратак; случајеви око коришћења за истраживање или издавања осетљиве документације која садржи податке о личности; случајеви забране истраживања под изговором сређивања и обраде; давање на коришћење само делова фондова, а не комплетне грађе; случајеви неодговарања на захтеве истраживача или других корисника услуга архива – ћутање администрације; случај сукоба између стечајног управника и архива због висине надокнаде коју архив потражује за преузимање архивске грађе предузећа у стечају; случај архивисте коме је понуђено од стечајног управника предузећа у стечају да за новчану надокнаду среди архивску грађу за предају архиву у слободно време; рад архивиста из архива у регистратурама на сређивању архивске грађе за новчану надокнаду, истичући да је приоритет сачувати архивску грађу; случајеви пропадања архивске грађе због неажурности архивиста и незаинтересованости регистратура; случајеви „откривања“ грађе у сопственим архивским депоима; случајеви различитог поступања према различитим регистратурама, „гледање кроз прсте“ у зависности да ли се ради о утицајним и мање утицајним (судови, тужилаштва, градске управе и „обичне“ регистратуре)...само су неки од бројних примера са којима можемо у пракси да се сусретнемо и као запослени и као корисници услуга архива.

За сваку од ових дилема, први и најлогичнији корак је потражити за одговоре у важећем законодавству. Ипак, многа од ових питања нису и не могу бити регулисана архивским законодавством. Не могу бити регулисана јер често нису правна питања, већ често етичка питања – питања схватања струке којој припадамо и посла који радимо. [4] Управо зато ту постоји могућност манипулације, могућност свесног или несвесног крешења добрих норми понашања.

 

Етика – морал-етичка дилема

Етика према Милану Вујаклији[5] потиче од грчке речи етхос која значи обичај, а представља део филозофије који проучава и процењује моралне вредности (шта једобро или шта је рђаво, шта треба да буде или шта не треба да буде), порекло и начела моралности.Етикаје дакле наука о моралу, наука о проучавању и процењивању моралних вредности. Има и оних филозофа који реч етхос преводе као карактер, као асоцијацију на морални карактер.[6] Посебна област етике је пословнаетикакојасе може одредити као скуп моралних норми о понашању према социокултурној и пословној средини, према другим људима са којима се ступа у пословни контакт и према одлучивању, дужностима, обавезама, праву и одговорностима, у свим аспектима и сферама пословања. Пословна етика подразумева обавезу обављања неког посла на одговарајући начин и одговрност за његово не(обављање). Одговорност може бити лична, када се крше етичке норме и појединац стиче личну корист на рачун општих интереса, а може бити икорпоративнадруштвена одговорност, која се односи на понашање организација према друштву. Под пословном етиком се подразумевају ивредности и норме етичког понашања,преточене у кодекс професионалног или пословног понашања, тзв.пословни бонтон.[7] Управо заједничка професионална култура, приписи, вредности, терминологија, и етика, упоредо са посебним образовањем, посебним пољем деловања важним за друштво, професионалним удружењем, чини једну професију професијом.[8]Поред пословне постоји и професионална етика која се бави вредностима које одговарају одређеним врстама занимања.[9] З. Стевановић је дефинише „као скуп моралних вредности и правила који се обликује и устаљује током вршења неког признатог занимања, а који доприноси да се ова делатност обавља аутономно и на друштвено прихватљив и пожељан начин“.[10] Постојање норми понашања у једној струци и могућност да се те норме наметну како члановима струке, тако и друштву у целини чини једну професију аутономном. То у пракси значи да се припадник те струке у свом стручном раду доноси самостално одлуке, без утицаја са стране, а да су му једино мерило вредности и стандарди струке.[11] Норме понашања у једној професији формализоване су кроз етичке кодексе понашања. З. Семлич Рајхнапомиње да етички кодекси професија штите јавност од самовоље, злостављања и неправилности у раду, повећавају друштвени углед занимања и осећај припадности професији.[12]

 

Етички кодекс архивиста

Први архивистички кодекс донет је 1955. године у Сједињеним америчким државама за Национални архив САД. Након тога етички кодекси донети су у више земаља, Канади, Аустралији, Новом Зеланду, Јужноафричкој Републици, а од европских земаља у Француској.[13] Аутономија архивске струке кроз идентификовање и разматрање етичких дилема, према мишљењу Тио Томасена, исказана је тек на Конгресу у Монтреалу 1992. године[14]. Тада започета прича резултирала је доношењем Етичког кодекса архивиста на Тринаестом конгресу Међународног архивског савета[15] у Пекингу, 6. септембра 1996. године. Кодекс је тренутно доступан на сајту Међународног архивског савета на 23 језика, међу којима и на српском.[16]

Одредбе Етичког кодекса архивиста поново су разматране након састанка ЦИТРА-е[17] 2006. године када је једном од резолуција тражена ревизија Етичког кодекса архивиста као полазнe референцe за усмеравање сваког појединца у архивској делатности. Првобитни циљ те одлуке био je утврђивање како je Кодекс примењен и поштован у архивима. У ту сврху послат је у јуну 2008. године упитник на енглеском, француском и шпанском језику од стране МАС-ове Секције за управљање записима и удружења архива[18] огранцима Међународног архивског савета из целог света.[19] На адресу Секције стигло је око 150 одговора, од којих је њих 66% од стране организација у оквиру ЕУРБИЦА[20], а остатак од осталих огранака из света. Од њих 150, 120 је било упознато са постојањем Етичког кодекса архивиста, а највећи број „свесних“ био је управо из европског огранка МАС-а. Закључак тог испитивања био је да Кодекс не треба мењати, да су етички принципи на којима Кодекс почива и даље релевантни, али да би био употребљивији, мора бити више илустративан и „покривати“ што више реалних ситуација. Дата је препорука да се одржава што више тренинга-обука о начину примене Кодекса у одређеним ситуацијима.

Етички кодекс архивиста састоји се од преамбуле и 10 чланова са коментарима и као такав представља основ за деловање архивиста. Он дефинише углавном све односе који се јављају у свим фазама руковања архивском грађом.[21] Кодексом је обухваћена већина основних постулата архивске струке, циљ и сврха њеног постојања, заштита грађе као сведочанства прошлости, заштита истине, очување контекста у ком је грађа настала као извора по себи, очување аутентичности, обезбеђивање доступности, обезбеђивање „пута“ који документација пређе од стваралаца ка архиву и унутар архива, једнаке услуге за све и доступност, право на приступ и приватност, схватање значаја и улоге ахривисте као кројача историје за добробит свих, а не за сопствену или добробит других група, захтев за сталном едукацијом, захтев за сарадњом у оквиру струке и сродних струка. Тиме је постављен темељ ефикасног и етичног рада у архивима.

Етички кодекс и његови чланови дефинишу архивску професију као професију без политизације и било каквог уплива критеријума за вредновање архивске грађе са стране, дефинишу вредновање архивске грађе у контексту историје права и администрације, уз поштовање принципа провенијенције, дефинишу је као непристрасну, са циљем да сачувају аутентичност докумената, дефинишу је као отворену, подједнако за све заинтересоване у смислу доступности, али уз поштовање основних људских права, дефинишу је као високо професионлану, јер о свом раду са архивском грађом мора остављати одговарајуће записе, дефинишу је као непрофитну, од ширег друштвеног интереса у чему лични интерес архивисте, установе или било ког друго појединца не сме бити приоритет, дефинишу је као дисциплину која захтева стално усавршавање од свих запослених, унапређење и као професију која у очувању културне баштине треба да сарађује са другим установама.

 

Етички кодекс архивиста – ситуација у земљама бивше СФРЈ

 

У разматрању примене и познавања Етичког кодекса архивиста у Србији позабавили смо се и односом према етичким питањима и Етичком кодексу архивиста у земљама у окружењу.

Тако је у Македонији на сајту Државног архива доступан Етички кодекс ахривиста из 1996. године.[22]На нивоу македонске архивске службе то питање није даље разрађивано, односно није донет посебан документ, односно формирано неко етичко тело.

У Словенији је слична ситуација. На сајту Државног архива Словеније доступан је Кодекс етике објављен у часопису Архиви 1997. године.[23] У Словенији, такође није установљено посебно етичко тело на нивоу државе и струке.

У Босни и Херцеговини се примењује међународни Етички кодекс архивиста, који је званично децембра 2003. године усвојен на оснивачкој скупштини тадашњег Савеза архивистичких удружења у Босни и Херцеговини и штампан у облику брошуре. Детаљније помињање етичких питања присутно је и у Статуту Архивистичког удружења Босне и Херцеговине,[24] где се у чл. 16. став 2. везаним за права, обавезе и одговoрности члaнова Удружења, између осталог наводи, да су права обавезе и одговорности чланова да преко Суда части Удружења, износе случајеве повреде добрих обичаја у Удружењу. У члану 40. везаним за Суд части се каже да Удружење може формирати Суд части који суди члановима Удружења. Одређен је и његов састав од три члана који се бирају између чланова Удружења, као и надлежност. Суд одлучује о повредама Етичког кодекса архивиста. Према информацијама које смо добили, Суд части се није састајао.

У истраживању ситуације у Хрватској дошли смо до Етичког кодекса запосленика Хрватског државног архива, од 22. децембра 2013, који је доступан на сајту Хрватског државног архива.[25] Поред овог и остали Државни архиви у Хрватској имају идентичан усвојен текст Етичког кодекса архивиста. Кодекс садржи неколико поглавља: опште одредбе, етичка начела, одговорност надређених у примени етичких начела, повереник за етику, права и обавезе повереника за етику, начин подношења притужби на понашање запосленика, заштита повереника за етику, етичко повереништво, јавност Етичког кодекса, прелазне и завршене одредбе и ступање на снагу. За примену и надзор над применом Етичког кодекса архивиста формирано је Етичко повјеренство, орган са седиштем у Хрватском државном архиву. Председник тог тела је запослени ХДА, а чланови су из других државних архива. Састоји се од три члана, председника и два члана, који морају бити запослени од угледа и поверења. Председник и чланови имају право на новчану надокнаду за рад у Етичком повјеренству, а средства обезбеђује Хрватски државни архив. На основу статута државних архива у сваком од архива именује се повереник за етику за тај архив. Његов је задатак, између осталог, да прати примену Етичког кодекса у свом архиву, решава по притужбама на кршење и да упознаје новозапослене са одредбама Кодекса итд. У спорним случајевима Етичко повјеренство је другостепени орган.

 

 

Етички кодекс архивиста – ситуација у Србији

 

У архивима у Србији, Етички кодекс архивиста, по доношењу на конференцији у Пекингу, објављен је у Архиву Југославије, а потом и у часопису Архивски преглед који је у том тренутку издавао Архив Србије и архиви у Србији. Тренутно је текст Етичког кодекса архивиста на сајтовима архива у Србији доступан, осим сајта Архива Југославије, на сајту Архива Војводине[26], Историјског архива Београда[27], Друштва архивских радника Војводине[28] и Архивистичког друштва Србије.[29]

Свесни проблема са којима се суочавају између осталог и архивисти у Србији, бројних етичких дилема о којима многи не желе да говоре, односно затварају очи пред њима, уздајући се у „чисту ситуацију“ након дугоочекиваног, али и даље неизвесног доношења Закона о архивској грађи и архивској служби,[30] поставили смо српским архивистима питања о Етичком кодексу архивиста. У овом неформалном анкетирању информативног карактера, методом случајног узорка, на адресе архива и архивиста послат је упитник. Постављеним питањима желели смо да се информишемо о познавању Етичког кодекса архивиста међу српским архивистима. Такође, покушали да се информишемо и о њиховом ставу према професији, тренутном стању и ономе шта чинити по питању професионалне етике у архивима. У истраживању је учествовало 45 архивиста, од тога 32 са високим образовањем (архивисти, виши архивисти, архивски саветници, конзерватори), 3 виша архивска помоћника (висока стручна спрема) и 10 архивских помоћника и архивских помоћника прве врсте (средња стручна спрема).

Упитник се састојао од 9 питања. Пет питања су била директна, са „да“ и „не“ одговорима, док су четири питања нудила више одговора. Одговори анкетираних су следећи:

          На питање да ли сте упознати са постојањем и садржином Етичког кодекса архивиста, њих 34 (75,5%) је одговорило позитивно, а 11 (24,5%) негативно.

На питање о начину на који су упознати са Етичким кодексом (од стране архива, самостално или током упитника), њих 8 (17,8%) је одговорило од стране Архива у коме раде (директор, Стручно веће, остале колеге) 25 (55,6%) се упознало самостално (интернет, литература), њих 10 (22,2%) су навели да су упознати током попуњавања овог упитника, док се двоје (4,4%) није изјаснило ни за један понуђени одговор.


На питање да ли сте у току рада у Архиву имали етичке дилеме, њих 24 (53%) је одговорило са „да“, а 21 (47%) са „не“.

Четврто питање односило се на евентуалне притужбе на кршење архивске етике у архивима, које су поднете од корисника. Њих 13 (29%) је одговорило да су имали, 28 (62,2%) да нису, 2 одговора (4,4%) поред заокруженог „не“ имају и напомену „колико је мени познато“ или „није ми познато“. Један испитаник није попунио одговор на ово питање, а један је одговорио са „не знам“.

У одговору на пето питање везано за дефинисање врсте притужби на кршење етике у архивима учесници анкете су одговарали на пет понуђених одговора „ускраћена доступног архивске грађе“ – одговор је заокружило 8 анкетираних, „уништавање архивске грађе“ – 1 анкетирани, „недовољна заштита архивске грађе“ - њих 9, „наплаћивање услуга архива“ (за преузимање, за доставу документације) - њих 11, док је у опцији „друго“ један одговор је навео притужбу због селективног приступа истраживачиме (за поједине кориснике се одобрава фотокопирање грађе, док се другима захтеви одбијају са образложењем да се штити грађа), док је један одговор навео постојање притужби због непрецизности или непостојања информативних средстава о архивској грађи. Двоје анкетираних није одговорило на ово питање.

У одговору на шесто питање: „коме се обраћате када имате етичке дилеме и недоумице“, њих 11 је одговорило директору, њих 10 стручном већу, њих 8 је одговорило да се обраћа надређеном, њих 10 решава само, а њих 16 је заокружило одговор да се ослањају на важеће законске и стручне прописе. Један одговор је био додат да се обраћа колегама. У овом питању неки су заокружили више одговора.

У одговору на седмо питање да ли треба транспарентније истаћи постојање Етичког кодекса архивиста – њих 42 (93,3%) је одговорило са „да“, а само 3 (6,7%) са „не“.

На питање да ли треба формирати посебан орган који ће се бавити етичким питањима њих 31 (69%) је одговорило позитивно, а њих 14 (31%) негативно.

Последње питање о приоритетима у професији архивистике, такође је давало могућност избора више различитих одговора. Понуђени одговори су били: „оданост документима“ (њих 14 се определило за овај одговор), „оданост држави и народу“ (њих 4 је изабрало ову опцију), „оданост прoписима“ (изабрало 7), „оданост професији“ (избор је 23 анкетираних), „оданост послодавцу“ (5 заокружених одговора), „оданост историји“ (7 је изабрало ову опцију) и „оданост истини, без обзира каква је и чијим интересима одговара“, њих 24, док један испитаник није дао ни један одговор на ово питање.[31]

 

Прилог 1: Изглед анкетног листа-упитника послатог архивистима у Србији

 

ПИТАЊА О ЕТИЧКОМ КОДЕКСУ АРХИВИСТА*

  1. Да ли сте упознати са постојањем и садржином Етичког кодекса архивиста?

- ДА

        - НЕ

  1. На који начин сте упознати, ако јесте?

- од стране Архива у ком радим (директор, Стручно веће, остале колеге)

- упознао/ла сам се самостално (интернет, литература)

- упознат сам током овог упитника

  1. Да ли сте у току рада у Архиву имали етичке дилеме?

- Да

        - Не

4. Да ли сте у архиву имали притужбе на кршење архивске етике од стране корисника услуга архива?

- Да

         - Не

  1. Ако је било притужби на кршење етике у архивима, на шта су се те притужбе односиле?

-          ускраћена доступност архивске грађе

-          уништавање архивске грађе

-          недовољна заштита архивске грађе

-          наплаћивање услуга архива (преузимање, достава документације)

-          друго ___________________________________________________

  1. Коме се обраћате када имате етичке дилеме и недоумице?

- директору

     - стручном већу

     - надређеном

     - сам решавам

     - ослањам се на важеће законске и стручне прописе

        7. Да ли треба транспарентније истаћи постојање Етичког кодекса архивиста у Србији?

- Да

       - Не

  1. Да ли треба формирати посебан орган који ће се бавити етичким питањима?

- Да

     - Не

  1. Шта су за Вас приоритети у професији архивисте?

-          оданост документима

-          оданост држави и народу

-          оданост прописима

-          оданост професији

-          оданост послодавцу – установи

-          оданост историји

-          оданост истини, без обзира каква је и чијим интересима одговара

Радно место: __________________________

Стручно звање: ________________________

 

 

Закључци

На основу ове неформалне информативне анкете међу српским архивистима намећу се и неки закључци који се не могу узети као научно релевантни, али свакако могу бити путоказ за неко даље деловање Архива Србије, локалних архива, али и Архивистичког друштва Србије.

Из приложеног закључујемо да Етички кодекс архивиста и његове одредбе нису у довољној мери познати међу архивистима у Србији. Требало би наћи начине, пре свега кроз образовање на стручном испиту (до увођења академског образовања за архивисте у склопу Универзитета), а затим и кроз разне врсте стручних саветовања, радионица, састанака подружница, затим преко стручних већа у архивима подстицати бављење етичким питањима. Томе у прилог говори и чињеница да се највећи број архивиста са постојањем Етичког кодекса архивиста упознао самостално, преко интернета и литературе, а не у својим установама, односно од матичне установе или струковног удружења. Забрињава и релативно висок проценат оних који нису упознати са Кодексом.

Чињеница је да етичких дилема у архивима има, да их архивисти имају (могући проблем одлуке да ли се има или нема представља и недостатак дефиниције етичке дилеме, што овим упитником није могло бити учињено, али је солидан број оних који су тај термин препознали). Чињеница је и релативно мали број притужби на кршење архивске етике, што не значи да их нема, односно да нема примедби на рад архива и архивиста, већ може да значи и недовољну „архивску просвећеност“ потенцијалних подносилаца (корисника услуга архива), односно непостојање органа или адресе на коју би се притужбе упутиле. (На Балкану још увек важи правило да је чиновник представник државе и увек у праву и да је боље не замерати му се).

О веома битној, улози директора или надређеног у установи, говори и релативно висок број оних који адресу за појашњење етичких дилема виде у њиховој личности или функцији. Охрабрује улога стручног већа и релативно висок проценат оних који у стручном већу као колективном стручном телу у установи виде место за решавање етичких дилема и проблема. То може да говори и о томе да су архивисти спремни да своје дилеме поделе са другима. Међутим, релативно висок је број оних који самостално решавају, односно оних који се уздају искључиво у прописе, иако су прописи често недоречени, застарели и не могу да дефинишу суптилну границу између незабрањеног, дозвољеног и моралног.[32]

Чињеница да се висок проценат колега изјаснио да је потребно транспарентније истаћи Етички кодекс архивиста у Србији говори о томе да су свесни бројних дилема и свесни потребе за њихово дефинисање и решавање. Томе у прилог говори и број оних који сматрају да је потребно формирати посебно тело које ће се бавити етичким питањима.

Оно што је такође занимљиво тумачити у одговорима јесте последње питање о виђењу сопствене професије, где се оданост професији и оданост истини ма каква она била и ма чијим интересима одговарала подједнако високо котира код српских архивиста. То нам говори о високом нивоу свести и етичности међу њима. Онај ко цени истину као основни постулат не може донети погрешне одлуке када је пред њим етичка дилема, као и онај ко оданост професији ставаља на прво место.

Ово истраживање, иако неформално може да послужи као смерница архивима, њиховим руководиоцима, пре свега Архиву Србије и Архивистичком друштву Србије, у ком правцу треба деловати и радити и попуњавати празнине у образовању српских архивиста, унапређењу рада и унапређењу достојанства професије. Уосталом и сам Етички кодекс архивиста у преамбули наводи да имплементација Етичког кодекса зависи од архивских установа и удружења архивиста.

 

Резиме

Етика представља саставни део сваке професије, па и архивске. Друштва у транзицији, посебно после распада СФРЈ, после оружаних сукоба, политичких превирања, због недостатка, застарелости и непрецизности законске регулативе, економског стања и других разлога, представљају плодно тло за бројне етичке дилеме и у најгорем случају појаву кршења етике у свим професијама, па и у архивској. Неравномерно регулисано питање етике и Етичког кодекса архивиста присутно је и међу архивским струкама у окружењу. У Србији питање етике међу архивистима и Етичког кодекса архивиста нису у довољној мери истакнути. Анкетирањем међу српским архивистима дошли смо до илустративних података да сами архивисти сматрају битним и потребним да Етички кодекс архивиста буде транспарентније истакнут, као и да се установи посебно тело к ће се је ће се у име професије бавити етичким питањима и кршењем архивске етике. На крају треба истаћи и податак да српски архивисти врло високо вреднују оданост професији и оданост истини, што говори о професионално усађеној етици међу архивским професионалцима у Србији. Бити архивист није само посао и звање већ пре свега опредељење за истину.

 

 

 

 

Summary

 

            The ethics is an integral part of every profession, so as the archival profession. The societies in transition, especially after the disintegration of SFRY, after armed conflict, political turmoil, because of the lack of legislation or because the legislation was outdated or imprecise, because of the general economic condition and other reasons, are a fertile ground for numerous ethical dilemmas and, in the worst case, for the occurrences of the violation of the ethics in every profession, so as in the archival profession. Unevenly regulated question of ethics and the Code of Ethics for Archivists is also present in the archival profession in the surrounding countries. In Serbia the question of ethics among the archivists and the Code of Ethics for Archivist are not emphasized enough. By conducting the questionnaire to the archivists in Serbia we have obtained illustrative data that the archivists consider important that the Code of Ethics for Archivists be emphasized transparently, also, they consider that a special agency should be established that will deal with ethical issues and the violations of the archival ethics. At the end, it should be stressed that Serbian archivists value highly loyalty to their profession and to the truth, which speaks for itself about professionally inherent ethics among the archival professionals in Serbia. Being an archivist is not only a profession or occupation but above all it means orientation to the truth.



Термин архивист користимо уопштено, као назив за запосленог у архиву, без озбира на пол, стручно звање и степен образовања. Све што се односи на запослене у архивима, исто тако се може и мора односити и на запослене у архивама регистратура, односно како и сам Етички кодекс архивиста каже на све оне који рукују архивском грађом. У овом чланку ми се у највећој мери бавимо питањима архивске етике запослених у архивима као установама заштите.

  1. Tomislav Škrbić, O ethosu arhivista, Arhivski vjesnik, Godina 52 (2009), 9-24.
  2. https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0#cite_note-1 (20.5.2016)
  3. Живана Хеђбели сматра да етика није истоветна с правом (законима), као и да се етика не бави поштовањем закона, јер се поштовање закона подразумева, већ да се етика бави врлином. Видети: Živana Heđbeli, Arhivi i etika, Zbornik referatov z dopolnilnega izobraževanja „Tehnični in vsebinski problemi klasičnega in elektronskega arhiviranja“, br. 7/2008, Maribor, 2008, 125-132.
  4. Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд, 1991.4
  5. Зоран Стевановић, Архивска и хакерска етика, Гласник архива и Архивистичког удружења Босне и Херцеговине , XLIII/2013, Сарајево 2013, 23.
  6. https://nastavapreduzetnistva.wordpress.com/2012/03/01/moral-etika-i-poslovna-etika/ (20.5.2016.)
  7. Josip Kolanović, Identitet arhivista: od zanimanja do profesije, Arhivski vjesnik, god. 40, Zagreb 1997, 13.
  8. Зоран Стевановић, нав. дело, 24.
  9. Исто.
  10. Theo Thomassen, Archivists between knowledge and power. On the independance and autonomy of archival science and the archival profession, Arhivski vjesnik, God. 42 (1999), 146-167. Доступно на: http://hrcak.srce.hr/10590 (21.05.2016)
  11. Mag. Zdenka Semlič Rajh, Arhivi i etika: zašto nam ona treba više nego ikad?, Glasnik arhiva i Arhivističkog udruženja bosne i Hercegovine XLIII/2013, Sarajevo 2013, 15.
  12. Зоран Стевановић, нав дело, 25-26.
  13. Theo Thomassen, Archivists between knowledge and power. On the independance and autonomy of archival science and the archival profession, Arhivski vjesnik, God. 42 (1999), 146-167. Доступно на: http://hrcak.srce.hr/10590 (21.05.2016)
  14. International Council on Archives (ICA)
  15. http://www.ica.org/en/ica-code-ethics (20.5.2016.)
  16. Међународна конференција округлог стола Архива – International Conference of the Round Table on Archiveshttp://ica.org/en/about-citra (20.05.2016.)
  17. Section of Records Management and Archives Associations
  18. http://www.ica.org/en/questionnaire-ica-code-ethics-results-and-recommendations-0 (20.05.2016.)
  19. Европски регионални огранак МАС-а
  20. Mag. Zdenka Semlič Rajh, nav. delo, 17.
  21. http://www.arhiv.gov.mk/materijali/mk-4-4-1_kodeks_na_arhivisti.pdf (20.5.2016.)
  22. http://www.arhiv.gov.si/fileadmin/arhiv.gov.si/pageuploads/zakonodaja/kodeks.pdf(20.5.2016.); Kodeks etike, Arhivi, ХХ, 1997, 14-17, prevod Marija Vera-Erjavec
  23. Статут Архивистичког удружења Босне и Херцеговине усвојен на Скупштини АУ БиХ одржаној 01.12.2004. у Травнику. Измене и допуне усвојене 19.03.2009. године на Скупштини Удружења у Бања Луци. http://www.arhubih.ba/statut/ (20.05.2016.)
  24. http://www.arhiv.hr/arhiv2/Onama/Adresari/Etickopovjerenstvo/WEB2HDARHIVLOC024403 (20.5.2016.)
  25. http://www.arhivvojvodine.org.rs/pdf/eticki%20cir.pdf (20.5.2016.)
  26. http://www.arhiv-beograda.org/index.php/rs/fondovi-i-zbirke/standardi/19-2013-11-28-09-37-03/2013-11-28-09-54-36/120-eticki-kodeks (20.5.2016.)
  27. http://www.darv.org.rs/cir/eticki-kodeks.html (20.05.2016.)
  28. http://www.arhivistika.edu.rs/images/eticki_kodeks_arhivista1.pdf (20.05.2016.)
  29. http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/3184-12.pdf (20.5.2016.) Њиме би се заменио постојећи Закон о културним добрима ("Службени гласник Републике Србије", број 71/94.)
  30. С обзиром да архивисти тесно сарађују са конзерваторима, поменућемо овде да је у Друштву конзерватора Србије на Скупштини ДКС која је планирана за 11. јун 2016. предвиђено доношење Кодекса Друштва конзерватора Србије и Правилника о раду Суда части. Детаљније: http://www.dks.org.rs/skup_dks.html(29.05.2016.)
  31. Етички кодекс архивиста, усвојен од Међународног архивског савета 1996. године.
  32. Тио Томасен сматра да је питање односа између етичког кодекса и законских прописа, који оцртава и однос између струке и државе, архивиста као стручњака и државних службеника, једноод најосетљивијих питања аутономије струке. Закон и етика су, сматра он, различите категорије. Архивисти су као сви грађани дужни да поштују и спроводе закон, али су као архивисти дужни да се придржавају Етичког кодекса. У Етичком кодексу архивиста тај сукоб закона и етике струке је делимично избегнут јер Кодекс изричито наводи поштовање закона као једно од етичких начела струке. Theo Thomassen, нав. дело, Сажетак, Јозо Ивановићу: Arhivski vjesnik, God. 42 (1999), 146-167. Доступно на: http://hrcak.srce.hr/10590 (21.05.2016)
   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA