Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Proizvođači metalne opreme za arhive  

   

Abstrakt: U radu se govori o zaštiti arhivske građe kod privatizovanih preduzeća u vreme tranzicije, zaštiti arhivske građe koja nastaje radom nevladinih organizacija u Srbiji, o potrebi održavanja prvog kongresa srpskih arhivista i osnivanju katedre za arhivistiku na jednom od univerziteta u Srbiji.                                                      
            Ključne reči: arhivska građa, tranzicija, nevladine organizacije, arhivistika, kongres.


            Pitanje  zaštite arhivske građe ustanova i privatizovanih preduzeća u Srbiji, u periodu tranzicije, predstavlja  veoma aktuelno  pitanje, koje traži odgovor od arhivstike. Činjenica je neosporna i nesporena da ovo pitanje u arhivskoj teoriji i praksi nije dovoljno izučeno. U Srbiji koja je eklantantan primer zemlje u tranziciji ovo pitanje ima poseban značaj zbog toga što velika količina arhivske gradje dospeva za preuzimanje a postojeće arhivske institucije nisu u stanju da je preuzmu zbog nedostatka prostora. Tako velike količine arhivskog materijala ostaju kod privatnih vlasnika koji su kupili preduzeća u Srbiji.Rešavanje pitanja ove gradje nameće se kao prioritetan zadatak arhiva u Srbiji.

 

            Tranzicija je proces koji podrazumeva transformaciju državnog u privatno vlasništvo, ali i sveobuhvatnu promenu političkog, institucionalnog, ekonomskog i socijalnog sistema. Kako je tranzicija sveobuhvatni set promena veoma je teško definisati trenutak kada te promene počinju i trenutak kada se one završavaju.  Tranzicija se ogleda u uvođenju višepartijskog sistema, demokratizaciji izbornog sistema i promenama političkih, ekonomskih i ukupnih odnosa kao i menjanju vlasničke strukture (privatizacija, reprivatizacija,, denacionalizacija, dokapitalizacija, likvidacija, stečaj, restitucija, sukcesija) u nedovoljno razvijenim i razrađenim odnosima, imao je, i ima, nesumnjivo velikog uticaja na zaštitu arhivske građe i registraturskog materijala. Nas će ovde zanimati kakva je uloga arhiva u Srbiji na zaštiti arhivske građe ustanova i privatizovanih preduzeće u periodu tranzicije.     Iako su arhivi u Srbiji ulagali napore da se zatečeno stanje prevaziđe i uspešno reše nagomilani problemi, koji su nastajali u tranzicionom periodu, oni su se teško otklanjali zbog činjenice da nije pravno regulisan položaj arhiva u novim uslovima. Ulazak u tranzicioni period ogleda se u nedostatku iskustva od strane arhiva da se uhvate u koštac sa nastalim promenama. Pojava novih političkih odnosa i organizacione promenama u društvu koje se karakteriše višepartijskim sistemom i novim organima vlasti, imali su za posledicu narušavanje uspostavljenog sistema  zaštite arhivske građe. Razloge treba tražiti u nedostatku sredstava i kadrova za ovo, kao i slaba zainteresovanost rukovodstava da se krene sa mrtve tačke. Ovome je svakako doprinosila i činjenica da nije donet novi Zakon o zaštiti kulturnih dobara u kome je ova oblast trebala da nađe svoje mesto u tranzicionim promenama. Pokazalo se da je najcelishodnije rešenje doneti poseban zakon o arhivima i arhivskoj delatnosti čime bi se ova oblast definisala kao državna služba od posebnog društvenog interesa za kulturu našeg naroda.                      

Opštim uvidomu u stalje arhivske građe i registraturskog materijala organa uprave u periodu pre tranzicionih promena, vidi se da ono nije bilo zadovoljavajuće. Samo jedan broj registratura ispunjavao je redovno svoje zakonske obaveze. Kod većine registratura u Republici nije vršeno redovno odabiranje arhivske građe i izlučivanje bezvrednog registraturskog materijala, nije evidntirana arhivska građa u arhivsku knjigu i nije bio dostavljen prepis iste arhivu. Većina registratura nije imala odgovarajući prostor za smeštaj arhivske građe, a nedostajala je i adekvatna arhivska oprema. Slično stanje arhivske građe i registraturskog materijala, zateklo je i preduzeća koja su u periodu tranzicije privatizovana. Stanje arhivske i registraturske građe najviše je zavisilo od stručno osposobljenih radnika koji su radili na ovim poslovima a ovakvom stanju doprinele su simbolične sankcije za prekršioce odredbi o zaštiti arhivske građe u Zakonu o zaštiti kulturnih dobara.                                                    

Razlog zašto pitanje arhivske i registraturske građe u nastajanju nije pokretano leži i u činjenici da su stare strukture vlasti procenjivale da ono nije politički profitabilno, a nove strukture vlasti formirane u tranziciji zbog „prečeg posla” ostavljaju ovaj segment nedirnutim.                                                                                   

 Svi arhivi u Srbiji obavljaju nadzor nad čuvanjem i odabiranjem arhivske građe preko redovnih i vanrednih pregleda, da bi posle utvrđivanja činjeničnog stanja na terenu bio sačinjen zapisnik, koji sadrži sve relevantne podatke o zaštiti građe registrature. Drugi korak je izdavanje pismenog rešenja i kontrola mera određenih u rešenju da bi na kraju arhiv izvršio nadzor nad odabiranjem i izlučivanjem građe Završna faza zaštite arhivske građe van arhiva je njena primopredaja. To je “produkt prethodno ispravno obavljenih oblika zaštite“
Tranziciske promene koje su zahvatile sve segmente društva u Srbiji nisu mimoišle ni arhivsku delatnost. Na stanje arhivske građe u Srbiji najviše su uticale političke promene, potom          nezainteresovanost vlasti za arhivsku delatnost, nedostatak ardekvatnog arhivskog prostora, nedostatak pozitivnih propisa i nedostatak stručno osposobljenih kadrova da se uhvate u koštac sa izazovima koje nosi tranzicija.    Kada je upitanju zaštita arhivske građe u ustanovama i privatizovanim preduzećima ovo pitanje možemo posmatrati iz tri različita ugla. Prvo, stanje očuvanosti i sređenosti arhivske i regastarturske građe pre tranzicionih promena u ustanovama i privatizovanim preduzećima( zatečeno stanje). Drugo, stanje arhivske građe i njena zaštita u vreme tranzicionih promena i treće, odnos arhiva prema ovoj građi u vreme tranzicije.                                                                                                      
            Kako je rad na zaštiti arhivske građe u periodu duge tranzicije nije bio dovoljno sinhronizovan od strane različitih subjekata koji su bili dužni da se brinu o arhivskoj građi u vreme tranzicionog perioda koji još traje izbili su na površinu mnogi problemi koji još traju.U vreme tranzicije oni se mogu ovako identifikovati:
1 .nepoštovanje propisa iz arhivske delatnosti od strane stvaralaca i imalaca
2.nedovoljno praćenje tranzicionih promena od strane stvaralaca imalaca i arhiva
3.nedovoljna briga novih vlasnika na zaštiti arhivske i registraturske građe ustanova i preduzeća                                                                                                                   4.neadekvatni smeštajni uslovi.                                                  
            Kako nisu postojali materijalni i kadrovski uslovi a mnoga pitanja nisu bila pravno regulisana stanje se veoma sporo menjalo. Tako su se problemi vezani za arhivsku građu ustanova i privatizovanih preduzeća u Srbiji iz godine u godinu gomilali.
            Jedan od najvećih problema arhiva u Srbiji, s kojim se oni suočavaju od svog osnivanja, predstavlja činjenica da oni nemaju adekvatan arhivski prostor gde bi mogli pohraniti velike količine arhivske građe, dospele za preuzimanje. Kakvo je stanje u Srbiji sa prostorom govori činjenica da malo arhiva ima nasmenski prostor za smeštaj arhivske građe. Uglavnom se radi o starim adaptiranim objektima koji su naknadno adaptirani za potrebe arhivske službe.                              
            Drugo je pitanje bila je sudbina građe koja se našla u posedu ustanova i privatizovanih preduzeća. Nepovoljan ambijent je stvoren samim odnosom stvaralaca prema građi. Arhivi su sa svoje strane, mada nisu postojali pravni okviri kojim je ovo pitanje regulisano, ulagali napore kako bi se zaustavio dalji proces propadanja ovog kulturno—  istorijskog nasleđa.                                                                                                                
            Posebno pitanjfilajje arhivska građa koja je procesu tranzicije nastala na novim nošocima informacija koja nije bila stavljena pod nadzor arhiva.Imajući u vidu da o elektronskim zapisimau nas nema još izgrađenog stava, ova građa nije uopšte uzimana u obzir.                                                                                                                                                                                                    
            Zbog veoma složenog stanja u kome se našla arhivska građa i registraturski materijal ustanova i privatizovanih preduzeća u Srbiji u vreme tranzicije arhivi su uvideli da je jedino moguće i racionalno rešenje, zaustavljanje daljeg procesa uništavanja građe ovih subjekata i konzerviranje u stanju u kom  se ona našla na određeno vreme dok se ne steknu uslovi da se ona preuzme. Međutim i ovo su zbog nedostatka sredstava pratile brojne teškoće. Kako se radi o veoma vrednoj, raznovrsnoj i obimnoj građi značajnih stvaralaca i imalaca bez koje nije moguće rekonstruisati istorijski period na koji se ova građa odnosi, odstupajući od međunarodnih standarda i konvencija, arhivi su sami onako kako su znali i umeli spasavali arhivsku građu registratura u Srbiji.                                                                
            Arhivi u Srbiji su uviđajući ovo preduzimali određene mere kako bi se bar koliko toliko uticalo na sudbinu građe u nastajanju. Tako su od strane arhiva uspostavljeni odnosi sa Agencijama za privatizaciju u cilju saradnje sa istim ciljem.

            Međutim sam proces privatizacije namentnuo je arhivima u Srbiji mnogo problema vezanih za zaštitu arhivske građe preduzeća koja su privatizovana. Nakon kupovine preduzeća, ulaskom u posed novih vlasnika zatečena arhivska građa postala im je balast. Na samom startu oni su se oglušavali o zakonske propise izmeštajući zatečenu arhivsku građu iz postojećih „uslovnih” u neuslovne prostorije čime su je izložili uništavanju. Imamo primer A.D.” Knjaz Miloš”-a iz Aranđelovca, kadaje 2005. godine novi vlasnik izmestio arhivsku građu i registrturski materijal u neuslovne prostorije magacina gotove robe, a od prostora u kome se do tada nalazila arhivska građa stvorio informativni centar.                                  
            U toku tranzicije i proverene privatizacije najbolje stanje i sačuvanost građe bilo je u registraturama koja su poštovale uputstva arhiva a nisu menjale delatnost. Ovo semože odnositi na ustanove koje su se pridržavale upustava arhiva i koje su štitile arhivsku građu adekvatno.                                                                                                                                  
            Drugo aktuelno pitanje savremene arhivistike, posebno u zemljama u tranziciji je zaštita arhivske građe nevladinih oranizacija. Nas je ovde zanimalo kako se štiti ta građa u Srbiji.                                                                                                             
            Danas u Srbiji  deluju 553 nevladine organizacije koje se dele u nekoliko podgrupa, a od 2003. godine sve one su uključene u mrežu nevladinih organizacija koja predstavlja legitimno telo ovih organizacija. To je snažan nevladin sektor koji utiče na mnoge događaje i procese savremenog društva.       Mada se posle oktobarskih promena 2000. godine u Srbiji verovalo da su se društveno-političke okolnosti promenile i da će most saradnje između državnog i civilnog sektora konačno biti uspostavljen, to se nije desilo. Šta više, ne samo da položaj i status nevladinih organizacija nije ostao isti, već se njihov broj iz godine u godinu povećavao, a obim poslova proširivao. Obično vlada mišljenje da su to marginalne organizacije koje nemaju vidnog uticaja na društveni život, zbog čega se ovim stvaraocima arhivske građe posvećivalo malo pažnje. Zbog specifičnih uslova nastanka nevladinih organizacija u Srbiji, kada su one bile prisiljene da se, usled stava zvaniče državne politike, bave same sobom i preživljavaju bazirajući se isključivo na pisanje projekata, pa čak i izmišljanjem problema da bi opravdale svoje postojanje, do modernog razvoja civilnog angažmana, one su sa promenjivim uspehom uticale na politički život u nas.                                                                           
            Tako posle niza godina rada na uspostavljanju demokratije, nevladine organizacije nisu dobile jasan zakonski okvir u kome rade, kao ni jasnu finansijsku i institucionalnu podršku, a na polju predstavljanja nevladinih organizacija u jasnosti nije napravljen nikakav pomak. Kako u ovom sektoru nastaje velika količina arhivske građe koja je važna za našu prošlost, potrebno je iznaći zakonske mogućnosti da se ona tretira kao kulturno dobro. Činjenica je da arhivska građa koja nastaje radom nevladinih organizacija nije zakonski regulisana i da nije adekvatno zaštićena, i da društvo nema jasan uvid i kontrolu nad ovom vrstom građe. Značaj ovih dokumenata je veliki, a neki od njih su od krucijalne važnosti za prošlost našeg društva, posebno ako se uzme u obzir činjenica da nevladin sektor vidi mogućnost da kroz zajedničko delovanje utiče na našu državnu politiku. Stoga, zaštita arhivske građe koja nastaje u nevladinom sektoru predstavlja prioritetan zadatak arhivske službe u nas.                                        
            Ako uzmemo u obzir činjenicu da njihova delatnost, koja je veoma raznorodna, proizvodi različitu arhivsku građu, teško je dati kratku definiciju nevladinih organizacija. Možemo reći da su to organizacije koje su nezavisne od države, oformljene kao neprofitna udruženja građana okupljenih oko ostvarivanja određenog cilja. Sve one postoje kako bi zagovarale univerzalne ljudske i demokratske vrednosti u društvu, a njihovo delovanje vrši se u saradnji sa vladom. Finansijsku pomoć nevladine organizacije obično primaju od pojedinačnih subjekata i vlada raznih država.                                                                                 
            Zakon o kulturnim dobrima u stvaraoce arhivske građe ne ubraja nevladine organizacije, tako da je čitav jedan sektor stvaralaca ostao van domašaja ovog zakona. U čl.24 Zakona o kulturnim dobrima iz 1994. godine (Sl. Glasnik RS, br.71/94) stoji da „arhivsku građu čini izvorni i reprodukovani pisani, crtani, kompjuterizovani, štampani, fotografisani, filmovani, mikrofilmovani, fonografisani ili na drugi način zabeleženi dokumentarni materijal od posebnog značaja za nauku i kulturu koji je nastao u radu državnih organa i organizacija, organa jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, političkih organizacija i njihovih organa, ustanova i drugih organizacija, verskih zajednica, kao i pojedinaca, bez obzira na to kad je i gde nastao i da li se nalazi u ustanovama zaštite ili van njih”. Imajući u vidu da građa nevladinih sektora ne potpada pod udar Zakona o zaštiti kulturnih dobara u nas, novim zakonom o arhivskoj građi treba predvideti da se ona u sistemu zaštite tretira kao kulturno dobro. Ovo je u skladu sa preporukama Međunarodnog arhivskog saveta koji se zalaže za to da se stručne proporuke koje on donosi implementiraju u državne kako bi uticale na poboljšanje stanja u oblasti arhiva.                                                                         
            Međutim, istorija nevladinih organizacija, čiji broj u Srbiji danas nije mali, zaslužuje da bude javno predstavljena, a njihova prošlost uklopljena u istoriju srpskog društva u drugoj polovini XX i prvoj polovini XXI veka, kao ustanova civilnog društva .                                                                               
            Imajući u vidu da se arhivska građa ovih organizacija u mnogim zemljama tranzicije ne tretira na odgovarajući način, Međunarodni arhivski savet je u okviru sekcije za arhive međunarodnih organizacija pripremio jedan „Vodič” čiji je autor Armella Le Goff, viši kustos u Istorijskom centru državnog arhiva Francuske u Parizu. „Vodič” predstavlja uputstvo za zaštitu arhivske građe nevladinih organizacija, kako bi se ta građa upotrebila kao naučna baza za rekonstrukciju prošlosti. „Vodič” je namenjen prvenstveno nevladinim organizacijama i ljudima koji rade u tim organizacijama, ali i arhivistima koji rade na poslovima zaštite arhivske građe van arhiva. Hrvatski prevod ovog „Vodiča”, pod nazivom „Zapisi nevladinih organizacija; zajedničko pamćenje-praktičan vodič u 30 pitanja” (prevod Živana Heđbeli), dostupan je od ove godine i našim arhivistima pošto je objavljen u „Šumadijskim analima” koje izdaje Istorijski arhiv Šumadije u Kragujevcu.
            Treće aktuelno pitanje koje arhivisti u Srbiji treba da reše je sazivanje kongresa arhivista. Razlozi za to su višestruki.Arhivistima Srbije u periodu koji je pored nama predstoji trasiranje smernica budućeg razvoja, rešavanje institucionalnog statusa arhiva i stručnih pitanja koje je nametnula informatička tehnologija, donošenje novog zakona i pokretanje drugih važnih pitanja iz ove oblasti. Imajući u vidu da su to najvažniji koraci arhivske struke u budućnosti, potrebno je da se okupe svi arhivisti i da Arhiv Srbije, Društvo arhivista Srbije, Ministarstvo kulture i medija Republike Srbije i regionalna arhivska društva i arhivi u svojim programskim aktivnostima planiraju održavanje prvog kongresa arhivista Srbije, na kome bi se na dnevni red stavila sva pitanja arhivske struke. Ovo je tim više potrebno, jer je pored donošenja zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi, potrebno trasirati smernice budućeg razvoja i odrediti budući status arhiva u našoj društvenoj zajednici.                                        

            Dosadašnji razvoj arhivske struke u Srbiji omogućio je da se arhivska građa u Srbiji zaštiti do stepena upotrebljivosti za javne i naučne svrhe. Moderan sistem zaštite arhivske građe u Srbiji zahteva uređenje arhivske službe tako da se stvori zajednička uprava koja će objediniti zakonodavne, stručne, naučne i nadzorne funkcije ove delatnosti, kako bi se delovanjem arhivske službe i stvaralaca omogućilo praćenje dokumenta od njegovog nastanka kroz čitav njegov „životni tok”, sve do predaje nadležnom arhivu i njegove zaštite kao kulturnog dobra. Moderni sistem zaštite arhivske građe i donošenje novih propisa iz ove oblasti kojim bi se u sistem zaštite uvrstile i elektonski dokumenti koji sve više nastaju u registraturama.
            Na kongresu posebno treba razmotriti pitanje uloge i mesta arhiva u društvenoj zajednici, mrežu arhiva kao i to kako dalje organizovati arhive u kojima se čuva specifična vrsta arhivske građe, koja je u dosadašnjem sistemu zaštite i mreži arhivskih ustanova opšteg tipa zanemarena (arhitektonski, parlamentarni, poštanski itd.). Jedno od važnih pitanja arhivske struke u Srbiji je pitanje arhivskog prostora i smeštaj velike količine arhivske građe kao i pitanje arhivističkog kadra.
            Kongres arhivista treba da odgovori i na pitanje zaštite i prebacivanja dokumenata u digitalni oblik kao i zaštitu drugih oblika arhivske građe. Elektronski dokumenti su postali deo modernog života tako da su se arhivi suočili sa novom vrstom izazova. Sa povećanjem broja elektronskih dokumenata kod nas i u svetu nameće se potreba izrade sistema za njihovu zaštitu i čuvanje. Ovo bi mogla biti posebna tema na kongresu arhivista, imajući u vidu da su se o zaštiti ove vrste građe pojavili i prvi priručnici (Electronic records-a Workbook for Archivists, International Council on Archives, 2005). U tom cilju arhivi treba da izrade svoje zahteve, posebno oni koje rade sa elektronskim dokumentima radi njihovog nadzora i njihove zaštite. Na kongresu ovo treba posebno razmotriti kao i upotrebu informatičke tehnologije i trajno čuvanje elektronske građe. Arhivi bi trebalo da izrade standarde kojima bi obavezivali stvaraoce ove vrste građe na njihovu primenu.                                                                                                                
            Pitanje publikovanja arhivske građe i školovanja arhivističkog kadra je samo jedna od tema kojima može da se bavi kongres.Kao što se vidi potrebno je da se sva pitanja arhivistike Srbije otvore i na jednom kongresu razmotre, kako bi se ona unapredila, a mi dobili novi zakon i moderan sistem zaštite arhivske građe.
Četvrto aktuelno pitanje arhivistike u Srbiji je osnivanje katedre za arhivistiku na jednom od naših univerziteta. Da se podsetimo samo da je u drugoj polovini XX veka  pokušaj jedne grupe uglednih arhivista i istoričara da na Filozofskon fakultetu u Beogradu osnuju studij za arhivistiku, radi stvaranja arhivističkog kadra kod nas.   Umesto toga, nađeno je palijativno rešenje da se pri Arhivu Srbije u Beogradu organizuje šestomesečni arhivistički tečaj, na kome bi se teorijski i praktično radnici zaposleni u arhivima u Srbiji edukovali za rad na zaštiti arhivske građe. Kroz ovaj tečaj prošli su manje više svi kadrovi u arhivima u Srbiji.
Danas, kada je arhivistika postala posebna naučna disciplina i uspela da se izbori u sistemu društvenih nauka za samostalan status, nameće se potreba osnivanja posebne katedre za arhivistiku na jednom od univerziteta u Srbiji. Arhivistika danas svojim predmetom istraživanja i specifičnim metodom rada spada u krug modernih društvenih nauka, koje se u svetu izučavaju na zasebnim katedrama, a postoje i posebne institucije gde se prati njen razvoj. Kako je predmet rada arhivistike zaštita arhivske građe u svim njenim pojavnim oblicima, kao prvorazrednog izvora saznanja, nameće se potreba izučavanja njenih metoda. Kako ona od pedesetih godina prošlog veka sve više koristi specifičan naučni metod i metodologiju naučnog istraživanja da bi došla do novih saznanja u arhivistici, potrebno je arhivističke studije organizovati tako da se na njima izučavaju moderni sistemi zaštite arhivske građe                                                                                                 .
            Ako nauku shvatimo kao objektivan, sistematičan, proverljiv i logičan način racionalnog i iskustvenog prikupljanja, opisivanja, klasifikovanja, objašnjavanja, razumevanja i predviđanja, kontrole i vrednovanja činjenica, s pravom možemo tvrditi da je arhivistika ispunila sve te zadatke.                                                               
            Moglo bi se reći da arhivistika kod nas ispunjava sve potrebne kriterijume da se može izučavati kao samostalna naučna disciplina na univerzitetima. Arhivistiku kao zasebnu nauku izdvajaju sve savremene enciklopedije, a postoje i specijalni udžbenici arhivistike napisani za studente ove mlade nauke. Nedavno se i kod nas pojavio jedan priručnik iz arhivistike, čiji je autor ugledni arhivista Bogdan Lekić, koji je čitav radni vek proveo u radu na zaštiti arhivske građe. Osnivanje posebne katedre za arhivistiku u vreme kada se donosi zakon o zaštiti arhivske građe i delatnosti arhiva kao ustanova koji se tom zaštitom bave, omogućilo bi da se izučavanju arhivistike i stvaranju arhivističkog kadra pristupi na odgovarajući način, kako se to radi u zemljama gde je zaštita arhivske građe na višem nivou. Na ovom studiju izučavale bi se, pored arhivistike, nacionalna i opšta istorija, pomoćne istorijske nauke (diplomatika, paleografija, sfragistika, numizmatika, genealogija i dr.) i arheografija. Možemo reći da imamo i mlad arhivistički kadar, koji se bavi arhivistikom kao naukom, a ima i pedagoškog iskustva za preuzimanje ove uloge.                                                                       
            Ovakve katedre već postoje na univerzitetima u Zagrebu i Tuzli. Njihovo iskustvo je svakako dragoceno za organizovanje studija arhivistike kod nas.
                                                                       

                                                                       

                                                       S u m m a r y

            U cilju poboljšanja efikasnosti zaštite arhivske građe i registraturskog materijala ustanova i privatizovanih preduzeća u periodu tranzicije u Srbiji neophodno je pozitivnim arhivskim zakonodavstvom preciznije odrediti obaveze i odgovornost imalaca i novih vlasnika arhivske građe i registaraturskog materijala        Imajući u vidu da se arhivska građa nevladinih organizacija u mnogim zemljama tranzicije ne tretira na odgovarajući način, mi smo pokušali da skrenemo pažnju na        ovaj važan segment društva u tranziciji.                    
            Budući razvoj arhiva u Srbiji i trasiranje smernica kao i rešavanje institucionalnog statusa i druga stručna pitanja koje je nametnula informatička tehnologija, uz donošenje novog zakona iz ove oblasti. predstavljaju dobru bazu za održavanje prvog kongresa arhivista u Srbiji.    Arhivistika je danas svojim predmetom istraživanja I specifičnim metodom rada kao posebna naučna disciplina postala. Moderna  društvena  nauka, koje se u svetu izučavaju na zasebnim katedrama, a postoje i posebne institucije gde se prati njen razvoj. Stoga se nameće  potreba za njenim osnivanjem na jednom od univerziteta u Srbiji, čime bi se ova nauka unapredila i svrstala u red sličnih naučnih disciplina.                                                                                            

Objavljeno u  časopisu; “Arhivski glasnik” br.2, “Katedra za arhivistiku”, Beograd,april 2008, str.6. ;“O potrebi održavanja prvog kongresa srpskih          arhivista”, Arhivski glasnik, br. 4,    Beograd, septermbar 2008, str. 7  i “Zaštita arhivske gradje nevladinih organizacija u Srbiji”, Arhivski glasnik br.5,  Društvo arhivista  Srbije, Beograd, decembar 2008, str. 6. i kao saopštenje na Savetovanju arhivskih radnika Srbije u Arhivu Srbije, Beogradu, 14. decembra 2006.godine;   “Arhivska gradja ustanova i privatizovanih   preduzeća u periodu tranzicije u Srbiji”.

U celini objavljeno u: 

B. Radovanović, Ogledi iz arhivistike, Kragujevac, 2010, 247-254.     

Оbjavljeno: 29. septembar 2011.                                                                                                                                                                                                   

 

   

ISSN (Online) 2683-3565  

   
© 2019 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA