Štampa 

Pre nekoliko dana mediji su objavili “epohalnu” vest da je Vlada Republike Srbije  usvojila Predlog zakona o arhivskoj građi i arhivskoj službi. (http://www.kultura.gov.rs/usvo-en-predlog-zakona-o-arhivsko-sluzbi-i-arhivsko-gra-i) Epohalno stvarno jeste, s obzirom da se na njegovo usvajanje, nakon sprovedene javne rasprave, čeka poprilično dugo, ako se ne varam više od dve godine. Većina bivših jugoslovenskih republika donela je svoje zakone u ovoj oblasti krajem 90-ih odnosno u prvim godinama ovog veka. Mi još uvek primenjujemo Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. godine. Zašto se toliko dugo čekalo? Razlog sigurno nije traganje za boljim rešenjima, jer boljeg trenutno nema. Razlog jedino može biti nezainteresovanost države za ovu oblast, tj. za kulturu uopšte. Pravno regulisanje i utemeljenje arhivske službe ne donosi političke poene i ne utiče na bolji standard građana Srbije, misle političari. To je tačno, ali samo delimično. Građani Srbije, iako u velikom procentu ne znaju za postojanje istorijskih arhiva, niti za svrhu njihovog postojanja, uveliko, svesno ili nesvesno, zavise od arhivske službe u Srbiji. Pored čuvanja blaga značajnog za istoriju naše države, arhivi čuvaju i dokumenta značajna za ostvarivanje privatnih prava pojedinaca. Mnogo građana Srbije se susrelo sa problemom ostvarivanja prava na penziju i poslednje utočište i spas im je bio lokalni istorijski arhiv. Ali, političari, kao i građani nisu svesni postojanja, uloge i značaja pojedinih institucija dok im ne zatrebaju. Iako se naši političari vrlo često pozivaju na istoriju slavnih nam predaka, na utvrđivanje “istorijske istine” itd. izgleda da svojim odnosom prema arhivima i arhivskoj službi upravo za takav susret sa istorijskom istinom nisu još dovoljno sazreli, odnosno nisu još dovoljno spremni. Političari u Srbiji istoriju vide kao igračku kojom zabavljaju narod po potrebi, ali, baš nepoznavanje funkcionisanja te igračke, njihovo poigravanje sa njom, dovošće ih u situaciju da im se ista otme kontroli.

 

Interesantno je i to što je uz vesti o usvajanju Predloga zakona dato i objašnjenje njegove “važnosti” koja se po autoru kratke vesti na sajtu Ministarstva kulture (i ostalog) sastoji samo i isključivo u regulisanju materije koja se odnosi na elektronski dokument. Ponovo “srpska posla” da istorija počinje od savremnog doba. A šta ćemo sa milionima “papirnih” dokumenata? Trebalo bi da nam njihova zaštita bude prioritet, jer je taj “papirni” dokument sačuvao informacije o prošlosti našeg naroda i države  stare  nekoliko vekova. Arhivi i arhivski radnici su opredeljeni da zaštite ovaj deo našeg kulturnog blaga, jer je upravo on ugrožen nebrigom države o položaju arhiva kao kulturnih i ustanova zaštite. Ali to ne znači da arhivisti čuvajući “starinu” ne gledaju u budućnost, u mogućnosti tehnologije. Naprotiv, većina arhiva u Srbiji  pokušava da prati korak sa savremenim svetom praveći izlete u digitalizaciji arhivskih dokumenata, u pokušajima primene međunarodnih arhivskih standarda, u izložbenoj delatnosti i drugim sferama rada arhiva. Iako neki od naših arhiva nemaju više slobodnog prostora da prime i zaštite arhivsku građu koja propada po tavanima i podrumima, jer država nema novca za izgradnju arhivskih zgrada i depoa za smeštaj građe, iako arhivski radnici nemaju ugled i status kakav im pripada kao čuvarima naše prošlosti, arhivisti se trude, ne posustaju… Kada naši političari, u predizbornoj kampanji koja je pred nama, pomenu svetlu nam istoriju treba da pomisle na ljude koji je čuvaju, ljude koji s ljubavlju i pažnjom čuvaju i brane svaki dokument kao da je baš on poslednji dokaz našeg postojanja. Bez arhivskih poslenika ne bi bilo ni istorije, one prave, naučno dokazane i proverljive. Možda takva istorija nije ni potrebna našoj političkoj eliti? Mitovi su uvek bili “lepši” i primamljiviji, korisniji za manipulisanje emocijama i mišljenjem.

Objavljeno: 19. januara 2012.