Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Proizvođači metalne opreme za arhive  

   

 

 Нацрт закона о изменама и допунама Закона о култури ушао је у јавну расправу.  Овом приликом желимo да скренемo пажњу на нека од предложених решења која су дата у Нацрту закона о изменама и допунама закона о култури.

Чланом 2. Нацрта предвиђена је измена и допуна члана 6. важећег Закона о култури где се између осталог после тачке 15. која гласи "изградња јединственог информационог система у области заштите културних добара" (мења се у културног наслеђа) додаје тачка 15а  која гласи "изградња и унапређење мреже установа у области заштите културног наслеђа". Мишљења смо да тачка 15а треба да иде пре тачке 15, јер нема логике изграђивати информациони ситем пре него што се изгради  и/или  унапреди мрежа установа у области зашптите културног наслеђа. Дакле, прво мрежа установа, па потом информациони систем.

            Чланом 3. Нацрта предвиђена је измена члана 8. важећег Закона о култури а која се односи на Културну делатност и области културне делатности. Примећујемо да је „откривање, истраживање, заштита и коришћење културног наслеђа“ стављено на 7. место, после књиге и књижевности, музике, ликовне и примењене уметности, извођачке уметности, аудио-визуелног стваралаштва, дигталног стваралаштва и мултимедија. Ако заштита онога што је наша прошлост није приоритет, онда не можемо адекватно говорити ни о култури у садашњости  и будућности....

Овим предлогом, чл. 6. Нацрта брише се чл. 14. важећег Закона који се односи на доделу националних признања, дакле, националних признања више неће бити.

Чланом 7. Нацрта предвиђене су измене и допуне чл. 16 Закона о култури, а које се тичу чланова Националног савета за културу. Примећујемо да  чланством нису адекватно обухваћене установе које се баве заштитом културног наслеђа, нпр. само један члан представља све установе (музеји, ахриви,  заводи за заштиту споменика културе), док, нпр.   библиотекарство представља један члан. Такође репрезентанитна удружења из области заштите културних добара или културног наслеђа нису обухваћена чланством. Став 2. тачка 4. важећег закона предвиђа једног члана на предлог свих осталих удружења у култури (осим  књижевног стваралаштва и преводилаштва, ликовне, примењене уметности, фотографија, музичког стваралаштва и драмског стваралаштва, који имају по једног представника).

            Чланом 8. Нацрта, мења се и допуњује чл. 17. а који се тиче надлежности Националног савета за културу и како се у образложењу предлога каже  "утврђује адекватнија улога" Национални Савет за културу је по важећем закону "учествовао у изради стратегије", односно "давао оцену извршења". Овим предложеним изменама речи "учествује у изради" замењују се речима: "разматра и даје мишљење о предлогу", дакле не учествује у изради. Питање је ко израђује предлог националне стратегије културе, ако у члану 19. важећег Закона се каже да стратегију доноси Народна Скупштина на предлог Владе. Значи Влада предлаже, а Савет дај мишљење и разматра. Мишљење Савета није обавезујуће. Савет не учествује у изради Предлога Стратегије у култури. Питање је онда ко ће у име Владе радити Предлог Стратегије и ко ће то боље урадити од емеинентих стручњака који су одређени да седе у Националном савету за културу? У образложењу стоји да се овим утврђује адекватнија улога Савета!!!

Чл. 35. важећег закона предвиђа да  се директор бира на четири године и може бити поново именован (прим. аут. дакле, неограничен број пута), док нпр. чл. 42. важећег закона предвиђа да се чланови УО из установе (из редова носилаца делатности) именују на период од четири године и могу бити именовани највише два пута. Како обезбедити напредак једне установе и прилив нових идеја, ако имамо могућност за неограничене директоре? Како радник установе може као члан  Управног одбора бити ограничен на два мандата, а број мандата директора може бити неограничен?

Члан 41. важећег Закона у вези са именовањем чланова УО из реда истакнутих стручњака и познавалаца културне делатности у пракси се не примењује. Политичке странке именују чланове Управног одбора не водећи рачуна о поштовању ове одредбе Закона о култури.

У члану 13 Нацрта, у члану 42. важећег закона речи:"Најмање једна половина" замењују се речју: "Најмање један од", а односе се на чланове Управног одобора установа који се именују из редова запослених у установи, односно носилаца програмске делатности установе. Дакле, уместо најмање једне половине, уводи се најмање један од чланова Управног одбора се бира из редова вршилаца програмске делатности у установи. То значи да се смањује број чланова Управног одбора који су стручни – носиоци стручне и програмске делатности.

Аутор ових редова није правник, већ историчар, запослен у установи која се бави заштитом културног наслеђа и са тог аспекта су наведене примедбе и дате. 

 

Абстракт: У чланку се анализира коришћењe архивске грађе у јавне и приватно-правне сврхе на примеру Историјског архива Пожаревац. Скреће се пажња на значај и улогу архива у друштву на том пољу и указује на проблеме који постоје у раду на поступању по захтевима странака.

 

Кључне речи: архив, архивска грађа, захтеви, уверења, доступност

 

Коришћење архивске грађе у архивима могуће је у истраживачке (научне, културне и друге сврхе), али и у јавне и приватно-правне сврхе, дакле ради решавања разних „животних“ проблема грађана, државних органа, привредних субјеката и других. Један од основних постулата савремног друштва јесте омогућавање што веће доступности информација свим грађанима. У том смислу архиви у демократском свету и процесима имају велику и важну улогу. Они не само да чувају „историју“ већ на активан начин могу помоћи у разрешавању неких дилема и „историјских неправди“. Право на доступност архивске грађе дефинисано је Етичким кодексом архивиста, Универзалном декларацијом о архивима, и Стратешким правцима Међународног архивског савета 2008-2018., Препоруком Р (2000)13 Одбора министара Савета Европе и другим међународним документима и прописима, односно законским прописима сваке од земаља појединачно. Овим документима у свету улога архива је оцењена као централна у заштити права појединаца и државе.[1]Код нас је право на доступност архивске грађе регулисано важећим Законом о културним добрима[2] и Законом о култури,[3] а очекује се доношење и Закона о архивској грађи и архивској служби.

Opširnije: Слободанка Цветковић, Коришћење архивске грађе у јавне и приватно-правне сврхе на примеру...

Nakon Drugog svetskog rata počev od 1945. godine svi propisi na nivou države DFJ i FNRJ bili su centralizovani. Od donošenja Ustava SFRJ iz 1963. godine dolazi do decentralizacije propisa u svim oblastima, pa i u oblasti arhivskog zakonodavstva. Decentralizacijom sistema ovi propisi su prešli  u nadležnost republika, a nešto kasnije i u nadležnost autonomnih pokrajina Kosova i Metohije i Vojvodine, osim za arhivsku građu organa i organizacija Federacije za koju je nadležna Savezna država. Tako je ovu oblast uređivalo devet zakonskih propisa i to: jedan savezni ( za Arhiv Jugoslavije i arhive i arhivska odeljenja na nivou Federacije), šest republičkih i dva pokrajinska. O tom mnoštvu propisa koji su bili dosta  neujednačeni autor ovog Priloga pisao je u više navrata. Tako je autor ovog priloga na predlog Saveta za naučno istraživački rad SARJ uradio knjigu „Zbirka propisa iz arhivske delatnosti“ koja je promovisana na Trećem Saveznom savetovanju arhivskih radnika Jugoslavije u Zadru 1987. godine, a  koja se i dan danas na autorovo zadovoljstvo koristi  kao izvor arhivskog zakonodavstva na celoj teritoriji bivše SFRJ, odnosno na teritoriji sadašnjih međusobno i međunarodno priznatih država.

Od 1987. godine do danas nije rađen pregled novih zakonskih i podzakonskih propisa, iako je od tada do „raspada SFRJ“ kao i nakon raspada SFRJ do danas prošlo dosta vremena i doneto je mnogo propisa.

Opširnije: Jovan P. Popović, Pregled propisa o zaštiti arhivske građe na prostorima bivše jugoslovenske...

   

ISSN (Online) 2683-3565  

   
© 2021 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA