Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

 

Ове године треба да се сетимо још једног архивистичког јубилеја у Србији -  60 година од покретања часописа Архивски преглед.

Билтен Архивски преглед је покренуло Друштво архивских радника НР Србије на саветовању одржаном 6. маја 1955. године. Перо ap112Дамјановић је изнео став о нужности његовог покретања, с обзиром да највећи број архивских установа тек почиње са својим архивистичким радом и да су у развоју. Велику подршку Друштву архивских радника пружило је Друштво историчара НР Србије на чијем је челу био  др Васа Чубриловић. Архивски преглед је требало да у почетку служи за „интерна обавештења“ и излазио је тромесечно. Замишљен је  да третира све проблеме организационе и стручне природе у архивским установама Србије, указује на њих и помаже у њиховом решавању...да  буде у правом смислу гласник ових установа, а истовремено и орган кроз који ће деловати Друштво архивских радника.[1] 

Opširnije: Слободанка Цветковић, АРХИВСКИ ПРЕГЛЕД ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ (1955-2015)

Српска архивистика и архивска служба обележили су 2000. године век постојања, од дана када је Државна архива у Београду, данашњи Архив Србије,  започела са радом 1. јануара 1900. године.[1] До Другог светског рата поред Државне архиве у Београду постојала је и Државна архива у Новом Саду, основана 1926. године.[2]

Први и Други светски рат, поред људских и материјалних жртава донели су и велико страдање архивске грађе на просторима Србије,[3] али је само у другом облику, уништавање архивске грађе настављено и по завршетку Другог светског рата.[4] Ради заштите од неконтролисаног уништавања држава је донела одлуку о формирању архивских центара који ће се бавити прикупљањем и заштитом архивске грађе. Почев од 1945. а интензивније од 1948. године, формирано је више архивских средишта у значајнијим градовима, Београду, у градовима на територији Војводине, Крушевцу, Нишу, Пожаревцу, Сремској Митровици, Ужицу, Чачку, Шапцу, Зајечару, Светозареву (Јагодина). Архивска средишта од 1951. године добијају статус државних архива. Педесетих година формирају се архиви у Ваљеву, Крагујевцу, Неготину, Лесковцу, Пироту, током 60-их у Врању, Призрену, Прокупљу, Пећи, Смедеревској Паланци и Приштини, 1970. у Косовској Митровици, следеће године у Гњилану, 1980. у Новом Пазару, а последњи је формиран1992. архив у Смедереву.[5]

 

Друштво архивских радника Србије од оснивања до доношења Закона о архивској грађи и архивској служби 1967. године

 

Савезно друштво – Савез архивских радника ФНРЈ, формирано је 25.11.1953. године, а у циљу заштите архивске грађе и даље изградње архивске службе, архивски радници у Србији на оснивачкој скупштини одржаној 20. новембра 1954. године формирају своје струковно удружење - Друштво архивских радника НР Србије.[6] Основни задаци рада Друштва, били су унапређење архивистике и архивске службе, рад на стручном уздизању архивских радника, развијању свести о важности архивске грађе и чувању архивалија, борби за правилно решење положаја архивских радника, за хигијеско техничку заштиту, рад на размени стечених искустава у архивистици и архивској служби у земљи и иностранству и представљање архивских радника НР Србије у Савезу архивских радника ФНРЈ.[7] За првог председника Друштва архивских радника НР Србије изабран је Лазар Ћелап. Основне организационе јединице Друштва биле су подружнице архивских радника у локалним архивима. Члан Друштва је могао бити сваки службеник архивске установе као и стручњаци који се баве архивистиком.

Opširnije: Слободанка Цветковић, ДРУШТВО АРХИВСКИХ РАДНИКА СРБИЈЕ (1954-2014)

 

 Нацрт закона о изменама и допунама Закона о култури ушао је у јавну расправу.  Овом приликом желимo да скренемo пажњу на нека од предложених решења која су дата у Нацрту закона о изменама и допунама закона о култури.

Чланом 2. Нацрта предвиђена је измена и допуна члана 6. важећег Закона о култури где се између осталог после тачке 15. која гласи "изградња јединственог информационог система у области заштите културних добара" (мења се у културног наслеђа) додаје тачка 15а  која гласи "изградња и унапређење мреже установа у области заштите културног наслеђа". Мишљења смо да тачка 15а треба да иде пре тачке 15, јер нема логике изграђивати информациони ситем пре него што се изгради  и/или  унапреди мрежа установа у области зашптите културног наслеђа. Дакле, прво мрежа установа, па потом информациони систем.

            Чланом 3. Нацрта предвиђена је измена члана 8. важећег Закона о култури а која се односи на Културну делатност и области културне делатности. Примећујемо да је „откривање, истраживање, заштита и коришћење културног наслеђа“ стављено на 7. место, после књиге и књижевности, музике, ликовне и примењене уметности, извођачке уметности, аудио-визуелног стваралаштва, дигталног стваралаштва и мултимедија. Ако заштита онога што је наша прошлост није приоритет, онда не можемо адекватно говорити ни о култури у садашњости  и будућности....

Овим предлогом, чл. 6. Нацрта брише се чл. 14. важећег Закона који се односи на доделу националних признања, дакле, националних признања више неће бити.

Чланом 7. Нацрта предвиђене су измене и допуне чл. 16 Закона о култури, а које се тичу чланова Националног савета за културу. Примећујемо да  чланством нису адекватно обухваћене установе које се баве заштитом културног наслеђа, нпр. само један члан представља све установе (музеји, ахриви,  заводи за заштиту споменика културе), док, нпр.   библиотекарство представља један члан. Такође репрезентанитна удружења из области заштите културних добара или културног наслеђа нису обухваћена чланством. Став 2. тачка 4. важећег закона предвиђа једног члана на предлог свих осталих удружења у култури (осим  књижевног стваралаштва и преводилаштва, ликовне, примењене уметности, фотографија, музичког стваралаштва и драмског стваралаштва, који имају по једног представника).

            Чланом 8. Нацрта, мења се и допуњује чл. 17. а који се тиче надлежности Националног савета за културу и како се у образложењу предлога каже  "утврђује адекватнија улога" Национални Савет за културу је по важећем закону "учествовао у изради стратегије", односно "давао оцену извршења". Овим предложеним изменама речи "учествује у изради" замењују се речима: "разматра и даје мишљење о предлогу", дакле не учествује у изради. Питање је ко израђује предлог националне стратегије културе, ако у члану 19. важећег Закона се каже да стратегију доноси Народна Скупштина на предлог Владе. Значи Влада предлаже, а Савет дај мишљење и разматра. Мишљење Савета није обавезујуће. Савет не учествује у изради Предлога Стратегије у култури. Питање је онда ко ће у име Владе радити Предлог Стратегије и ко ће то боље урадити од емеинентих стручњака који су одређени да седе у Националном савету за културу? У образложењу стоји да се овим утврђује адекватнија улога Савета!!!

Чл. 35. важећег закона предвиђа да  се директор бира на четири године и може бити поново именован (прим. аут. дакле, неограничен број пута), док нпр. чл. 42. важећег закона предвиђа да се чланови УО из установе (из редова носилаца делатности) именују на период од четири године и могу бити именовани највише два пута. Како обезбедити напредак једне установе и прилив нових идеја, ако имамо могућност за неограничене директоре? Како радник установе може као члан  Управног одбора бити ограничен на два мандата, а број мандата директора може бити неограничен?

Члан 41. важећег Закона у вези са именовањем чланова УО из реда истакнутих стручњака и познавалаца културне делатности у пракси се не примењује. Политичке странке именују чланове Управног одбора не водећи рачуна о поштовању ове одредбе Закона о култури.

У члану 13 Нацрта, у члану 42. важећег закона речи:"Најмање једна половина" замењују се речју: "Најмање један од", а односе се на чланове Управног одобора установа који се именују из редова запослених у установи, односно носилаца програмске делатности установе. Дакле, уместо најмање једне половине, уводи се најмање један од чланова Управног одбора се бира из редова вршилаца програмске делатности у установи. То значи да се смањује број чланова Управног одбора који су стручни – носиоци стручне и програмске делатности.

Аутор ових редова није правник, већ историчар, запослен у установи која се бави заштитом културног наслеђа и са тог аспекта су наведене примедбе и дате. 

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA