Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

 

Апстрактум: Рад је настао на основу Историјске белешке о фонду Савезна комисија за културне везе са иностранством, који се чува у Архиву Југославије под бројем 559. Приказани су историјат творца фонда, његова организациона структура, стање и значај архивске грађе.

 

Кључне речи: Савезна комисија за културне везе са иностранством, спољна политика Југославије, Архив Југославије, архивска грађа

ПОЛАЗИШТЕ

Постоје различита средства којима државе спроводе своју спољну политику: понекад примењују огољену силу, а понекад се опредељују за бројне суптилније методе којима неретко врло ефикасно обезбеђују своју доминацију над неком другом државом или територијом.[1]

Комунистичка партија Југославије је, изашавши 1945. године из ослободилачког, револуционарног и грађанског рата као неприкосновени победник, везала спољну политику земље за СССР и „народне демократије“. СССР је, будући доминантна војна сила у Источној и Средњој Европи, била у позицији да намеће своју спољну политику Југославији и то је чинила преко различитих партијских, привредих и културно-просветних институција.[2] Југословенска држава и Партија настојали су да одржавају равноправан однос са Совјетима, позивајући се на властито револуционарно искуство, али су истовремено настојали и да успоставе сличан патерналистички однос према Албанији, шаљући у њу стручњаке различитих профила како би покренули рад културно-просветних институција, шаљући омладину да гради инфраструктурне објекте или школујући албанске ученике и студенте у стручним школама и факултетима ФНРЈ.[3]

 

Сукоб са Информбироом 1948. представља преломни догађај у историји социјалистичке Југославије. КПЈ је настојала у почетку да докаже неистинитост оптужби заоштравајући стаљинистички политички курс, чије су главне манифестације насилна колективизација пољопривреде („социјалистички преображај села“), наметање социјалистичког реализма у стваралаштву ипојачана антизападна пропаганда. Сукоб је ипак био непомирљив. Земља се нашла у потпуној изолацији и планирана изградња социјалистичке привреде и друштва, кроз серију петогодишњих планова, била је доведена у питање. Врх КПЈ је схватио да је за опстанак државе и Партије било неопходно да се изврше корените промене на унутрашњем и спољном плану, али такве промене које неће угрозити неприкосновену улогу Партије у свим сегментима друштва. Одатле потиче теорија и пракса социјалистичког самоуправљања и спољнополитички заокрет, у форми отварања према капиталистичком Западу и, касније, у форми политике еквидистанце према војнополитичким блоковима и стварању покрета несврстаних.

Спољнополитичи заокрет ФНРЈ можемо да пратимо од краја 1949. почетка 1950. када је држава почела да шаље фолклорне ансамбле и културно-уметничка друштва на турнеје по земљама Западне Европе и када је Паризу отворена озбиљно припремана изложба југословенске средњовековне уметности.[4] Југославија, сиромашна земља која није залечила ратне ране, чији је привредни опоравак био значајно успорен сукобом са Информбироом, није могла да понуди Западу ни робу ни капитал. Још мање је могла да очекује да ће на западном тржишту идеја моћи да пласира своју идеологију. Тако је око 1950. култура постала „ослонац, претходница и састани део спољне политике“ Југославије. Југословенски уметници и ансамбли постали су редовни учесници међународних фестивала и изложби, а Југославија је постала домаћин истакнутим уметницима и ансамблима са Запада. Интензивно су превођене књиге водећих домаћих писаца на светске језике, а стидљиво су почела да се преводе на језике народа Југославије дела до тада проскрибованих западних аутора. Држава је помагала сарадњу катедри за јужнословенске језике при универзитетима у ФНРЈ са славистичким семинарима у иностранству, оснивала је и помагала рад лектората јужнословенских језика при страним универзитетима. Редовно је слала студенте и научне раднике на студије и стручно усавршавање у иностранство и широм је отворила врата студентима и научницима из иностранства. Посветила је нарочиту пажњу школовању студената из тзв. земаља у развоју, односно бивших афричких и азијских колонија, постављајући тако темеље будућој лидерској позицији у покрету несврстаних. Средином 50-их година XX века започео је процес отопљавања односа између ФНРЈ и СССР и осталих народних демократија, који се на пољу културе и просвете манифестовао све интензивнијом разменом уметника, изложби, студената и научних радника.[5]

ИНСТИТУЦИЈА – ЊЕН ПОСТАНАК И РАЗВОЈ

Успостављање и одржавање културно-просветних веза са иностранством спадало је у ресор свих органа ФНРЈ којима су основне надлежности биле просвета и култура. Министарство просвете ФНРЈ (1945–1946), Комитет за културу и уметност при Влади ФНРЈ и Комитет за школе и науку при Влади ФНРЈ (1946–1948), Министарство за науку и културу ФНРЈ (1949) и Савет за науку и културу ФНРЈ (1950–1953) имали су своје одсеке, одељења и/или секторе који су били задужени, било за пласирање југословенског уметничког стваралаштва у иностранству, односно иностраног у ФНРЈ, било за размену студената и научних радника са иностранством.[6] Нове, далеко веће спољнополитичке амбиције владајуће партијске бирократије, произашле из сукоба са Информбироом, утицале су на одлуку да се ови послови обједине под кровом једне специјализоване институције и 12. марта 1953. основана је Комисија за културне везе са иностранством (како се институција звала до маја 1967. године)са циљем да помаже одржавање и развијање културних веза ФНРЈ са иностранством.[7] Њен задатак био је да упознаје институције и појединце из иностранства са достигнућима ФНРЈ на пољу културе и да на тај начин допринесе упознавању иностране јавности са историјом и културом југословенских народа (и да се инострана јавност упозна са достигнућима земље у изградњи социјализма). Комисија је имала задатак да омогући упознавање југословенских народа са културним стремљењима и достигнућима других народа, да успоставља и развија сарадњу са установама и организацијама из иностранства које делују на подручју културне пропаганде, даје потребне информације о свом раду Савезном извршном већу, јавности и појединим заинтересованим установама и појединцима.[8] Надзор над радом Комисије вршило је непосредно Савезно извршно веће.

Према Уредби о Комисији за културне везе са иностранством од 31. марта 1960. Комисија је била дефинисана као орган друштвеног самоуправљања у области културних, просветних и научних веза са иностранством. Поред онога што је било прописано Уредбом и Статутом из 1953. Комисија је добила следеће задатке: да разматра у целини и предлаже СИВ-у и надлежним органима управе мере за успостављање и развијање културне, просветне и научне сарадње са иностранством; да учествује у закључивању конвенција и др. уговора о сарадњи са другим земљама и да на основу њих утврђује годишње програме културне сарадње са иностранством; да организује конкретне облике културно-просветно-научне сарадње (организује изложбе југословенске уметности у иностранству, односно иностране у Југославији, пласира југословенску књижевност, односно помаже иностраним установама у пласирању иностране књижевности у Југославији, организује турнеје југословенских уметника и ансамбала, односно иностраних у Југославији, организује размену научних радника и студената стипендиста, утврђује годишње планове издавања публикација о културном животу ФНРЈ намењене иностранству, одлучује о учешћу југословенских културних и научних радника на међународним фестивалима и научним скуповима. Сви програми културне, просветне и научне сарадње које је састављала Комисија били су прослеђивани Државном секретаријату за иностране послове на одобрење.[9]

На основу Закона о савезним органима управе из фебруара 1965. Комисија је постала орган за послове од интереса за федерацију са својством правног лица.[10]

Маја 1967. донет је Закон о савезним органима управе, савезним саветима и савезним организацијама. Овим правним актом биле су образоване савезне комисије, у циљу обављања стручних послова које су вршила колективна тела или која су била од интереса за два или више савезна органа управе. Комисија за културне везе са иностранством била је преименована у Савезну комисију за културне везе са иностранством. Задржала је својства правног лица и вршила следеће послове: координирала је рад државних органа и организација у области културно-просветне сарадње са иностранством, предлагала је мере за њено унапређење, учествовала у закључивању програма културне и просветне сарадње СФРЈ са другим земљама.[11]

Савезна комисија за културне везе са иностранством била је укинута Законом о организацији и делокругу савезних органа управе и савезних организација и престала је да ради 1. октобра 1971. Њене послове преузео је Савезни завод за међународну научну, просветно-културну и техничку сарадњу.[12]

УНУТРАШЊА ОРГАНИЗАЦИЈА

Унутрашња организација Савезне комисије за културне везе са иностранством може да се реконструише анализом грађе самог фонда. Комисију су чинили председник, секретар и чланови. Председника и секретара именовало је Савезно извршно веће, док су чланови били делегати републичких савета за просвету, науку и културу и одређених културних установа и организација. Функције предедника и чланова биле су почасне, а секретара плаћена. Председник је руководио седницама и заступао установу пред другим институцијама у земљи и иностранству. Први председник био је Родољуб Чолаковић, који је ту дужност преузео након укидања Савета за науку и културу Владе ФНРЈ, којим је претходно руководио. Његов наследник, већ од 1953. био је Марко Ристић. Секретар је руководио текућим пословима. Први секретар био је Иво Фрол, који је ту дужност обављао још у укинутом Савету за науку и културу Владе ФНРЈ. Мандат чланова Комисије трајао је годину дана – од 1. новембра једне до 31. октобра наредне године. Представници републичких влада у првом сазиву Комисије били су: Никола Вученов (Србија), Јосип Лукатела (Хрватска), Лав Модрич (Словенија), Митар Папић (Босна и Херцеговина), Вељко Милатовић (Црна Гора) и Методије Соколовски (Македонија). Следеће установе су делегирале своје представнике у Комисију: Српска академија наука (у првом сазиву Комисије – Милутин Миланковић), Југославенска академија знаности и умјетности (Марко Костренчић), Словенска академија знаности и умјетности (Божидар Јакац), Савез књижевника Југославије (Александар Вучо), Савез композитора Југославије (Станојло Рајичић), Савез музичких уметника Југославије (Живојин Здравковић), Савез драмских уметника Југославије (Хуго Клајн) и Савез филмских уметника Југославије (Жорж Скригин). Чланови Комисије у првом сазиву били су још Митра Митровић, Борис Зихерл и Маријан Стилиновић, као угледни „културни и јавни радници“.[13]

Свакодневне послове обављали су плаћени службеници Комисије на челу са секретаром, који је координирао рад свих сектора. Текући послови Комисије били су подељени по рефератима, што је приказано на схеми бр. 1.[14]

tab 1

Схема бр. 1

У раду Комисије су се временом показали извесни недостаци. Пре свега, представници републичких влада и установа културе су се сувише често мењали и, како би се то савременим речником рекло, били су често у сукобу интереса, јер су се више понашали као представници установа из којих су делегирани, него као чланови колективног тела – Комисије за културне везе са иностранством. И тако разједињени, ретко су се састајали, најчешће ради утврђивања буџета и плана рада за наредну годину. Такође, испоставило се да присуство представника академија наука у Комисији није неопходно, јер у њеном делокругу није био научни рад, већ више културна пропаганда. Најзад, закључено је да би рад Комисије био далеко оперативнији када би се од њених чланова створило једно уже тело које би се састајало чешће и решавало бројна текућа питања.[15] Тако је крајем 1955. донет нови Статут према коме је Комисија образовала из својих редова Управни савет, који је чинило најмање 5 лица и који се састајао једанпут у два месеца. Његови обавезни чланови били су председник и секретар.[16]

Крупније промене у организационој структури Комисије извршене су 1956. године. На челу Комисије за културне везе са инострансвом се и даље налазио председник (у то време Марко Ристић) и њему је, у вршењу текућих послова, најближи сарадник био секретар (и даље Иво Фрол). Чланови Комисије били су, у име република, секретари републичких Савета за културу и науку. У име Савезног извршног већа, били су представници Секретаријата за просвету и културу, Секретаријата за информисање и Државног секретаријата за иностране послове. Следили су: по један представник савезних организација (за књижевнике, ликовне уметнике, композиторе, музичке уметнике, примењене уметнике, драмске уметнике и архитекте), по један представник музејско-конзерваторских друштава, културно-уметничких друштава, Академског савета, Савезног института за заштиту културно-историјских споменика, Библиографског института и појединачни јавни и културни радници, које је, због својих заслуга одређивало Савезно извршно веће. Нова организациона структура приказана је на схеми бр. 2.[17]

 

tab 2 copy

Схема бр. 2

Године 1960. донета је нова Уредба о Комисији за културне везе са иностранством.[18] Овим правним актом унете су измене у организационој структури. Као и раније, Комисију су чинили председник, секретар и чланови, али састав ових последњих је знатно проширен у односу на претходни период и, својом гломазношћу, одражавао је бирократску суштину теорије и праксе социјалистичког самоуправљања. Следеће установе су делегирале своје представнике у Комисију: републички секретаријати за просвету и културу, Савезни секретаријат за просвету и културу, Савезни секретаријат за информације, Секретаријат СИВ за народно здравље, Државни секретаријат за иностране послове, Југословенска национална комисија за Унеско, Културно-просветно веће Народне скупштине Југославије, Савезни одбор социјалистичког савеза радног народа Југославије, Централни одбор савеза синдиката Југославије, Синдикат просветних и научних радника Југославије, Централни комитет Савеза омладине Југославије, Српска академија наука и уметности, Југославенска академија знаности и умјетности, Словенска академија знаности и уметности, универзитети у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву и Скопљу, савези ликовних, драмских, музичких, примењених уметника, књижевника, композитора и филмских радника, Удружење филских произвођача,Удружење издавачких предузећа и издавачких установа Југославије и Југословенско удружење радиодифузије.[19] Исте године именован је нови председник комисије Крсте Црвенковски, до тада Секретар за просвету и културу Владе ФНРЈ.[20]

Након што је маја 1967. донет Закон о савезним органима управе, савезним саветима и савезним организацијама,[21] према коме је дотадашња Комисија делимично проширила своје надлежности и била преименована у Савезну комисију за културне везе са иностранством, донет је нови Правилник о организацији и раду и утврђена је нова систематизација радних места. На челу установе је остао председник, тада др Душан Вејновић (који је на тој функцији остао до укидања Комисије), који организује вршење стручних послова, поставља раднике и највиши је дисциплински старешина. Нова организациона структура представљена је на схеми бр. 3.

 

tab 3 copy

Схема бр. 3

Правилник је предвиђао да се при Комисији оснује Колегијум, као саветодавно тело председника. У његов састав су ушли председник, оба помоћника и стручни сарадник за правне послове, а по потреби, у његовом раду могли су да учествују и други стручни сарадници. Правилник је предвиђао и да се ради лакшег извршења појединих задатака формирају тимови, који би били расформирани по обављеном послу.[22]

Организациона структура утврђена правилником из 1967. важила је до укидања Комисије 1. октобра 1971.

СТАЊЕ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ

Архив Југославије је преузео фонд Савезна комисија за културне везе са иностранством од Сервиса за административне и рачуноводствене послове Савезног извршног већа 21. јула 1971. Укупна количина предате грађе износила је 64,00m – 720 фасцикли укупне дужине 62,40m, 46 административних књига укупне дужине 1,60m и 27 картотечких кутија.[23] Након што је озвршена архивистичка обрада фонда, коначна количина архивске грађе је 21,5m смештених у 217 фасцикли, односно 450 јединица описа.

Распон година грађе у фонду је шири од распона година самог фонда. Он се протеже од 1946. до 1971. Разлог за то лежи у чињеници да је Комисија наследила послове Одељења за културне везе са иностранством Савета за науку и културу Владе ФНРЈ (укинутог 1953, чија се архивска грађа у Архиву Југославије води под редним бројем 317). Део аката насталих радом ранијег Одељења био је потребан за несметано обављање послова Комисије (тј. био је оперативан) и она га је преузела и спојила у предмете и досијее са грађом новијег датума.

У Фонду су сачувана акта различите врсте: извештаји, нформације, забелешке, реферати, елаборати, стенографске белешке, брошуре, каталози, исечци из новина и др. Највећи број докумената писан је српскохрватским језиком, у обе варијанте. Део докумената написан је словеначким и македонским језиком. Од страних језика, најзаступљенији су енглески, француски, немачки, италијански и руски, а појединачна акта писана су и другим језицима.

Физичко стање грађе је у целини добро. Хартија је добро очувана и нису је напали различити паразити.

            Грађа фонда је класификована по принципу слободне провенијенције – облик функција и делатности ствараоца фонда. Формиране су следеће основне класификационе групе:

$11)      Општи материјали

$12)      Култура и уметност

$13)      Просвета и наука

$14)      Књиге евиденције

$15)      Картотека.

Гра­ђа кла­си­фи­ко­ва­на на ове три основ­не кла­си­фи­ка­ци­о­не гру­пе да­ље је кла­си­фи­ко­ва­на и си­сте­ма­ти­зо­ва­на на под­гру­пе и је­ди­ни­це опи­са по раз­ли­чи­тим прин­ци­пи­ма, као што су ге­о­граф­ски, те­мат­ски, хро­но­ло­шки и др. Књи­ге евиденци­је су раз­вр­ста­не по вр­ста­ма (де­ло­вод­ник, ре­ги­стар), а у ови­ру то­га хроно­ло­шки.

Као информативно средство о архивској грађи фонда Савезна комисија за културне везе са иностранством састављен је сумарно-аналитички инвентар са именским, географским и тематским индексом.

ЗНАЧАЈ

 

Архивска грађа фонда покрива (ако изузмемо заиста малобројне документе из периода 1946–1949) раздобље од двадесет и нешто година, почев од првих, стидљивих корака југословенске диломатије да, повезујући се са љутим идеолошким противницима – земљама Запада, изађе из изолације коју су јој наметнуле СССР и „народне демократије“, па све до времена када је Југославија суверено стајала на челу покрета несврстаних и радо играла улогу посредника између два сукобљена војнополитичка савеза. Ова еволуција може лако да се прати кроз документа.

На крају 40-их, у првој половини 50-их година XX века преовлађује грађа о настојањима ФНРЈ да се представи на међународној сцени као земља сиромашна у материјалном погледу, али богата културним наслеђем (које је западној интелектуалној елити тога времена деловало унеколико егзотично):слањем фолклорних ансамбала на престижни Ајстедвед (Eisteddfodd) фестивал у Хлангохлену (Llangollen), у Велсу,[24] извођењем „Дунда Мароја“ Марина Држића на угледном фестивалу у Единбургу и другим европским позорницама под геслом „и ми имамо ренесансу“,[25] организовањем монументалне изложбе југословенске средњовековне уметности која је након отварања у Паризу обишла водеће светске метрополе, организовањем атрактивне изложбе „Човек, природа и предмети на фрескама Богородице Љевишке у Призрену“,[26] слањем Петра Лубарде, Војина Бакића и других истакнутих савремених ликовних уметника на Бијенале у Венецији и друге велике периодичне ликовне манифестације.[27] Југословенска партијска бирократија није заборавила књижевост, интензивно преводећи и пласирајући дела два водећа писца епохе – Иве Андрића и Мирслава Крлеже.[28] Кроз грађу из 50-их година провејава и настојање државе да се мањак стручњака различитих профила надомести слањем стипендиста на студије и стручно усавршавање у иностранство, превасходно у Велику Британију и Француску,[29] а од краја деценије све интензивније у САД.[30]

Грађа фонда прати отопљавање односа Југославије и СССР, почев од друге поливине 50-их година. Југословенски стручњаци су у значајном броју одлазили на стручно усавршавање у СССР и „народне демократије“,[31] као што су и стручњаци из ових земаља боравили извесно време на југословенским универзитетима и институтима.[32] Обновљена је културна размена у форми гостовања уметника и ансамбала, размене изложби, филмских премијера и др.[33]

Грађи, почев од краја 50-их година, па све до укидања Савезне комисије за културне везе са иностранством у јесен 1971, тон дају документа о страним држављанима на студијама и специјализацији у ФНРЈ/СФРЈ. Пред читаоцима дефилују млади људи из доскорашњих колонија и мандатних територија широм Африке и Азије, неки одлучни да стекну знања неопходна за напредак својих домовина, неки жељни да уживају у могућностима које им пружа боравак у Југославији, земљи која је, из њихове перспективе, представљала прозор у свет Запада (коме су жудели и поред тога што су се њихове домовине ослободиле власти метропола, а владе које су их послале одбацивале колонијално наслеђе). Та иста архивска грађа приказује нам и наличје живота студената из земаља тзв. трећег света у Југославији. Наилазили су на стереотипе и предрасуде о њима због боје коже, трпели су због климе и хране на коју нису навикли. Некима су се због неповољних услова живота погоршале болести које су понели са собом из домовине, неки су се одали различитим пороцима и криминалу.[34]

У грађи од краја 50-их година XX века значајан простор заузимају још и документа о настојању државе да пласира југословенску кинематографију у свету.[35]

Сусрети Јосипа Броза Тита и других највиших руководиоца Југославије са Џавархарлалом Нехруом, Гамалом Абделом Насером, Џоном Кенедијем, Леонидом Брежњевим, Тодором Живковим и бројним другим шефовима држава и влада, забелешке и стенографске белешке са разговора, потписани споразуми и уговори између влада дају нам само оквир за комплексну слику о југословенској спољној политици и месту и улози ФНРЈ/СФРЈ у епохи Хладног рата. Забелешке су обично пуне општих места и лепих жеља; у званичним билатералним уговорима дефинисана су, додуше, хтења држава потписница, али нам ти документи не казују како су договори и одлуке спровођени у пракси, да ли су уопште спроведени или су остали, како се то популарно каже, мртво слово на папиру. Управо ту недореченост, ту празнину званичних аката попуњава грађа фонда Савезне комисије за културне везе са иностранством. Она нас спушта на ниво обичног, малог човека, који „трпи историју“. Читајући извештаје о турнејама извођачких уметника и ансамбала, о проблемима на које су наилазили југословенски стручњаци и стипендисти у додиру са домаћинима мање или више спремним на сарадњу, поготово о искушењима кроз која су пролазили млади људи из земаља Африке и Блиског Истока док су студирали у Југославији, ми читаоци из XXI века уз мало маште постајемо путници кроз време, сведоци и учесници епохе. Управо у тој сугестивној моћи архивских докумената налази се највећа вредност фонда Савезне комисије за културне везе са иностранством.

РЕЗИМЕ:

Иван Хофман, Савезна комисија за културне везе са иностранством 1953–1971 (1946–1971) – установа и њена архивска грађа

Партијски и државни врх социјалистичке Југославије посматрао је културу као важно средство спољне политике. У том циљу је 1953. године основана при Влади ФНРЈ Комисија за културне везе са иностранством, чији је задатак био да осмишљава и спроводи све видове културне и просветне размене Југославије са другим земљама. Комисија (касније Савезна комисија) је систематски пласирала југословенску културу и уметничко стваралаштво у иностранству и организовала је стране културне манифестације у Југославији; старала се о слању југословенских студената и научних радника на високошколске установе у иностранству, односноо животу и раду стипендиста из иностранства, нарочито оних из несврстаних земаља, у Југославији.

Архивистички обрађена документа ове установе чувају се у Архиву Југославије, под бројем 559. Она представљају значајну допуну фондовима као што су Кабинет председника републике, Савез комуниста Југославије и грађа Савезног секретаријата за иностране послове, јер ови фондови, чија документа прате сусрете Јосипа Броза Тита и др. званичника са највишим представницима других земаља, дају само оквир за слику о спољној политици Југославије и њеној билатералној сарадњи са другим земљама. Грађа фонда Савезна комисија за културне везе са иностранством спушта се на ниво „малог“ човека, југословенског уметника, студента, професора универзитета, који је боравио у иностранству или истог таквог страног држављанина који је боравио у Југославији на основу неког међудржавног споразума. Без увида у грађу фонда Савезне комисије за културне везе са иностранством не може се стећи целовита слика о спољној политици Југославије у периоду 1950–1971.



[1] Сетимо се чувене изреке која се приписује цару Максимилијану Хабсбуршком: Нека други ратују, а ти срећна Аустријо жени се!“ (Д. Живојиновић, Успон Европе (1450–1789), Београд, 2003. стр. 95).

[2] Б. Петрановић, Југославија на размеђу 1945-1950, Подгорица, 1998, стр. 451–467.

[3] АЈ, Комитет за културу и уметност Владе ФНРЈ (314)-4-15, грађа о југословенским музичким уметницима који су послати у Албанију ради формирања њених оркестара и музичких школа (1946–1948). АЈ, Савез социјалистичке омладине Југославије (114)-125, Дневник Радне бригаде НОЈ на изградњи аутопута Кукс-Пишкопеја, 1946 АЈ, Комитет за школе и науку Владе ФНРЈ (315)-6-15, Албански студенти у ФНРЈ, 1946–1948.

[4]М. Перишић, Велики заокрет 1950: Југославија у трагању за властитим путем. Култура – ослонац, претходница и саставни део спољне политике, Писати историју Југославије: виђење српског фактора, Београд, 2007.

[5]М. Перишић, Од Стаљина ка Сартру. Формирање југословенске интелигенције на европским универзитетима 1945–1958, Београд, 2008; Д. Бонџић, Мисао без пасоша. Међународна сарадња Београдског универзитета 1945–1960, Београд, 2011; М. Гаталовић, Дарована слобода. Партија и култура у Србији 1952–1958, Београд, 2010; I. Hofman, UlogamuzičkogfolklorauspoljnojpoliticisocijalističkeJugoslavije 1950-1952. Spoljna politika Jugoslavije 1950–1961. Zbornik radova, Beograd, 2008, str. 437– 456.

[6] И. Хофман, Комитет за културу и уметност при Влади ФНРЈ (Установа и њена архивска грађа), Архив, часопис Архива Југославије, год II, бр. 2, Београд, 2001, стр. 42–48. Исти, Савет за науку и културу Владе ФНРЈ 1950–1953: установа и њена архивска грађа, Архив, часопис Архива Југославије, год. 7. бр. ½ (2006), Београд, 2006. стр. 21–29.

[7]Уредба о оснивању Комисије за културне везе са иностранством, Службени лист ФНРЈ 12, 18. 3. 1953, такође и у АЈ, Савезна комисија за културне везе са иностранством (559), фасцикла 8, јединица описа 19.

[8]АЈ, 559-8-19, Статут Комисије за културне везе са иностранством, 28. 4. 1953.

[9]Уредба о Комисији за културне везе са иностранством, Службени лист ФНРЈ 12, 23. 3. 1960.

[10] Закон о савезној управи, Службени лист СФРЈ, 7, 17. 2. 1965; Lj. Korać, Orgnizacija federacije u socijalističkoj Jugoslaviji 1943–1978, Zagreb, 1981. стр. 358.

[11] Службени лист СФРЈ, 21, 13. 5. 1967.

[12] Службени лист СФРЈ, 32, 28. 7. 1971.

[13] АЈ, 559-8-19, Статут Комисије за културне везе са иностранством, Београд, 28. 4. 1953.

[14]Исто, Опис радних места Комисије за културне везе са иностранством, 30. 10. 1953.

[15]АЈ, 559-9-22, Предлог измене организационе структуре Комисије за културне везе са иностранством, октобар 1955.

[16]Исто, Статут Комисије за културне везе са иностранством, октобар 1955.

[17]АЈ, 559-10-24, Уредба о Комисији за културне везе са иностранством, 1956.

[18]Уредба о Комисији за културне везе са иностранством, Службени лист ФНРЈ 12, 23. 3. 1960.

[19] АЈ, 559-20-40, Уредба о Комисији за културне везе са иностранством, март 1960.

[20]Исто, Решење о именовању председника Комисије за културне везе са иностранством и чланова које именује савезно извршно веће, Београд, 12. 12. 1960.

[21] Службени лист СФРЈ, 21, 13. 5. 1967.

[22]АЈ, 559-24-49, Правилник о организацији и раду Савезне комисије за културне везе са иностранством, Београд, 16. 9. 1967.

[23]В. досије о фонду.

[24] АЈ, 559-109-241, Поверљиво о извођачким уметностима; АЈ, 559-109-242, Општи материјали о извођачким уметностима 1950–1958; АЈ, 122-260, Музички фолклор и аматеризам 1953–1955; АЈ, 559-125-266, Асамбл „Коло“ и др.

[25] АЈ, 559-127-271, Позорште, опера и балет 1951–1954.

[26] АЈ, 559-91-203, Изложба југословенске средњовековне умтности; АЈ, 559-91-204, Изложба фресака цркве Богородица Љевишка;

[27] АЈ, 559-92-206, Бијенале у Венецији; АЈ, 559-92-207, Бијенале у Сао Паолу; АЈ, 559-93-208, Бијенале у Александрији и др.

[28]AJ, 559-71-160, Поверљиво о књижевности и издаваштву.

[29] АЈ, 559-181-376, Студије и специјализације у Француској I; АЈ, 559-183-380, Стипендсти Британског савета и др.

[30] АЈ, 559-193-402, Фордова фондација и др.

[31]АЈ, 559-189-392, Студије и специјализације у СССР; АЈ, 599-190-395, Студије и специјаизације у Демократској Републици Немачкој и др.

[32] АЈ, 559-213-439, Стипендисти и специјализанти из Чехословачке; АЈ, 559-214-441, Стипендисти и специјализанти из Пољске и др.

[33] АЈ, 559-81-182, Изложба југословенске књиге у СССР, односно совјетске у ФНРЈ 1961.

[34] АЈ, 559-177-367, Поверљива грађа о стипендијама и стипендистима I; АЈ, 559-177-368, Поверљива грађа о стипендијама и стипендистима II; и др.

[35] АЈ, 559-141-300, Кинематографија 1967; АЈ, 559-143-305, Филм „Битка на Неретви“ и др.

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA