Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Архива у Републици Србији има 39. [1] Сви сем три (Архив Србије у Београду и два покрајинска: Архив Војводине и Архив Косова и Метохије) се називају ИСТОРИЈСКИМ. То име је оснивач додељивао, што би се подразумевало да је овај посао тесно повезан са историјом, а самим тим и познавањем историје или пак специјализоване историје, односно њеног неког дела или епохе. 

Дакле, запослени у историјским архивима, виђени очима оних који долазе у архив ради истраживања или других услуга, требали би бити врсни познаваоци историје. Како опште, још више националне историје. Док на посебан пиједастал знања се ставља завичајна историја, коју, поред запослених са високом стручном спремом чак и манипулант би требао да зна у најмању руку на таквом нивоу колико и други специјализовани стручњаци у својим пословима. Бар тако би требало да буде. [2]

 

Историјска белешка у сумарном инвенатару као део посебних информативни средстава

Архивистика у ужем смислу предвиђа да се приликом обраде архивског материјала, и у поступку израде информативних средстава, као део сумарног инвентара сачињава тј. пише историјска белешка.

Архивиста који је, кроз свој приправнички стаж, а потом кроз похађање течаја за полагање стручног испита, био је у прилици да се упозна се са елементима процеса рада, а потом да део свог стеченог знања током обуке искаже на стучном испиту. По окончању стучног испита у прилици је да самостално обавља радње на обради и сређивању архивске грађе фондова и збирки, што подразумева да на почетку, у току и по завршетку посла израђује сумарни инвентар чији је саставни део историјска белешка.

Историјски архиви су јавне установе које стоје на услузи, како грађанству које је у прилици преко секретаријата да дође до докумената којим остварује своја права, тако и истраживачима који самостално путем претраге по архивској грађи фондова и збирки, који се налазе у архивским депоима, долазе до жељених података. [3]

Водич и Сумарни инвентар са историјском белешком као саставним делом је прва степеница сваком истраживачу који је укорачио у архивску установу ношен мишљу да отпочне истраживање. [4] Уколико добије у руке ваљани сумарни инвентар, дабоме са ваљаном историјском белешком, његов посао ће увелико бити на прагу успеха, јер ће добити ваљану информацију те ће за кратко време доћи до циљ, тј. до траженог податка. Уколико добије у руке лош сумарни инвентар, са лошом историјском белешком утрошиће много времена да би стигао до свог циља, или пак залутао у непрегледном мору докумената који га воде, уместо луке, на пучину без обала, што није задатак ни једног историјског архива, напротив. [5]

* * *

У најновијем приручнику Архивистике, који се појавио пре три године из пера нашег угледног архивског стручњака Богдана Лекића [6] у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Београда за историјску белешку каже да: представља значајно својеврсно помоћно информативно средство за истраживаче и друге кориснике. За истраживаче је веома важно сазнање о статусу, делокругу, функцијама и делатностима, положају и друштвеном утицају на догађаје и збивања, месту у хијерархијској структури државних и других институција и другим подацима који указују на значај архивске грађе. Веома је значајна и унутрашња организациона структура и начин на који је грађа фонда сређена. Ти подаци знатно олакшавају сналажење и усмеравање корисника на коришћење оних делова фонда-збирке који по својој организационој структури функцијом и делатностима указују на тематику садржаја. [7]

Историјска белешка, је саставни део сваког Сумарног инвентара без којег се ниједан архивски фонд или збирка не сматрају архивистички сређеним нити би се могли давати заинтересованим истраживачима на коришћење. [8] Управо из разлога што би, између осталог, и у добро написаној историјској белешки, онај ко је издвојио своје време за претраживање, могао да нађе или не, полазну основу за своју радњу. А да ли историјске белешке, које су настајале у времену транзиције пружају довољно квалификованих информација да би задовољиле истраживаче и друге кориснике? Да ли постоје поред квалификованих и довољно оспособљених кадрова да овај посао обаве на начин како то струка захтева? Да ли се за израду научно-информативних средстава одваја довољно пажње (и времена) у домицијалним архивима и да ли архивиста има довољно времена да се бави истаживачким радом да би ли дошао до тражених сазнања о фонду који обрађује? [9] Али да пођемо испочетка.

У доскорашњим приручницима и уџбеницима за полагање стручних испита, као и у стручним и „стручним“ архивистичким часописима, [10] за историјску белешку остављено је простора баш толико у јој писци приручника или уџбеника и наменили – најмањи могућ простор, као да ово питање спада у ред оних мање важних да не кажемо неважних (пример из најновијег приручника смо дали у горњем делу текста). Да ли је такав однос према историјској белешки, а што је по нама кључна појава, проузруковала да се под појмом историјска белешка доведе у ред споредних послова те скоро у исту раван са историјом ставраоца фонда.[11] Односно да ли је скрајнути положај историјске белешке могао довести  до њеног претварања у оно што није? Отуда је и исправност питања у овогодишњем саветовању.

Историјска белешка и историја

Ако се полази од тврдње да је први посао који се обавља при сређивању неког фонда или збирке проучавање историје ствараоца архивског фонда и историје архивског фонда да би се сачинила прелиминарна историјска белешка, онда се логично намеће питање везе познавања опште историје са посебним тежиштем на националну историју [12] и локалне тј. завичајне историје, [13] јер без тога посао архивисте се претвара у ноћну мору, односно неразумевање и неспособност да се квалитетно изнесу подаци о месту фонда у друштвеном систему, његова унутрашња организација, функција, хронолошки оквири у којем је деловао.[14] У пракси често се дешава да се историјска белешка све више приближује историјату ствараоца фонда. Из практичних разлога, да треба одустати од те праксе, те да се историјска белешка израђује на онај начин како се по њеној дефиницији захтева. Ако је треба проширивати онда свакако подацима о историјату фонда јер ће тиме бити од веће користи истраживачима. Ако у установи има кадровског потенцијала и могућности за научно-истраживачки рад, сачинити процену и план за које фондове и збирке, поред оних од изузетног и великог значаја, треба вршити истраживања у циљу проширивања сазнања, ради употпуњавања историјске белешке Такође, с друге стране, постоји и реална претпоставка за неразумевање архивске грађе (какао то обично бива код школских фондова услед некомплетности сачуваних књига, и углавном без сачуваних  списа и деловодника из којих би се видело канцеларијско пословање и утврдио редослед списа) те неспособност да се квалитетно изнесу подаци о фонда па са тим се не могу одредити врсте и обим послова који предстоје. [15]

Отуда је нужно да се повезивањем елемената (знања) историје и архивистике омогућује проучавање постављених питања и израда прелиминарне историјске белешке о творцу фонда и о самом фонду, на основу којег се израђује класификациони план и методолошко упуство за сређивање фонда које се током сређивања може допуњавати, мењати и исправљати. У ствари оно се једино тако и може посматрати: дакле уз константно допуњавање новим квалитетним подацима.

Сређивање архивске грађе и израда информативних средстава

У току припрема, односно обраде архивске грађе од посебног значаја је истраживање и проучавање историјата творца фонда за одређено друштвено уређење или област делатности; израда прелиминарних историјских белешки и израда научно-информативних средстава. Због теме рада усресредити ћемо се само на израду историјске белешке:

Израда прелиминарних историјских белешки, барем би тако требало да буде, основни је предуслов да би се могло приступити сређивању грађе једног фонда. Оне су посебно значајне за оне фондове за које нису сачуване основне евиденције канцеларијског пословања или се ствараоци грађе нису придржавали прописа о канцеларијском пословању, као и у случајевима где је грађа дефицитарна.

Да би прелиминарна историјска белешка одговарала својој намени, а на првом месту размаглила самом архивисти бројна питања у вези творца фонда и архивске грађе, неопходно је истраживати и проучавати све релевантне изворе (архивски грађу, прописе, литературу) и на основу њих утврдити историјат творца фонда (оснивање, статус, функције и задатке, делокруг, организацију, престанак са радом) као и канцеларијско пословање, степен сачуваности грађе и класификациони план са методолошки упуством за сређивање грађе. Из ових основних елемената прелиминарне историјске белешке јасно се уочава да је пре приступа техничким пословима сређивања грађе, веома важно обавити одређени поступак за прикупљање података о фонду који је предмет рада. У којој мери се такав поступак може сврстати у научно-истраживачки рад зависи од доступности података и литературе, те дубине рада. Али у сваком случају у највећој мери од жеље и упорности архивисте који ради на сређивању фонда. [16]

Из претходног можемо лако закључити да је сређивање архивске грађе фонда без претходно урађене прелиминарне историјске белешке није могуће, ако се не жели инпровизовати. То се нарочито односи на грађу фондова послератног периода код којих нису поштовани прописи о канцеларијском пословању, нису сачувана основна средства евиденције канцеларијског пословања, није грађа сређена (и у несређеном стању се преузимала) и код којих је често грађа делимично сачувана. Да би се грађа довела у поредак који ће најбоље одразити делатност ставараоца грађе и потребе њеног коришћења нужно је проучити и утврдити структуру, систем класификације и систематизације грађе, што је основна функција прелиминарне историјске белешке пре сређивања, а након сређивања да са извесним допунама и изменама поуздано основно научно-информативно  средставо, као део сумарног инвентара. [17] Такође, што је веома важно, никада не изгубити из вида потребу да се историјска белешка као информативно средтво које је подложно променама и изменама, мора периодично исправљати, мењати и допуњавати новим сазнањима.

Карактеристика научно-информативних средстава је да дају информацију, и то јасну и поуздану. Зато израда научно-информативних средстава захтева од аутора не само комплексно понирање у садржај грађе, већ и што је могуће више познавање потреба науке за одређене врсте и облике информација  

* * *

Због теме, специфичности школства уопште, великог броја промена и реформи које је, кроз свој развој, пролазило, до промена у државама и системима у којима је деловало скоро пуна три столећа, школство у Северној Бачкој, захтева да пажљив прилаз, припрему  и реализацију. [18] Припрема би се односила у првом реду на прикупљање релевантне историографске литературе, док с друге стране захтева прикупљање педагошке литературе.

Под историографском литературом, с обзиром да је деловало три столећа и у неколико држава и система мора се обратити пажња на специфичности школства у свакој од држава. Такође, и у сваком од система. При том нарочито пазити, што се иначе често дешава у историјским белешкама па и другим научно-информативим средствима, да се школство у северној Бачкој било у Малом Иђошу, Бачкој Тополи или Суботици, посматра као издвојенa кап у мору, које чини школу саму за себе. Док је стварност сасвим другачија те треба посматрати школе у овим варошима као део једног већег, општег, система у држави, било да је царство, краљевство, република или покрајина. [19] Стога треба прешчешљати, барем у основним цртама, школство и историју школства у Аустријском царству, Угарском краљевству, Војводству Србије и Тамишком Банату, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929 Краљевини Југославији), окупационом периоду 1941-1945, ФНР Југославији, СФР Југославији, (од 1974, САП Војводини), СР Југославији, Србији и Црној Гори, Републици Србији (АП Војводини).

Под педагошком литературом подразумевамо да теба поћи од  најзначајнијег бечког школског реформатора Јонхана Игнаца Фелбигера и његове Allgemeine Schulordnung, Теодор Јанковић–Миријевски  и  „Ручне књиге“ па  Ratio educationis totiusque rei literariae per regnum Hungariae из 1777. године, и тако редом преко „Апоњијевог закона“ и „Шуварица“до најновије школске реформе у Србији „Нова школа“ и Закона о основама система образовања и васпитања  из најновијих времена. [20]

Тек након упознавања и исчитавања поменуте литературе, као други степеник, може се приступити архивистичкој литератури, упознавањима са упуствима и праксом сређивањем школских фондова, на специфичности канцеларијског пословања и вођењем администрације у епохама и државама.

И тек као трећи степеник почиње са радом на обради и сређивању самог фонда.

Без основних сазнања о поменутој литератури посао око школских фондова претвориће се у ноћну мору, неразумевање докумената те пуко механичко превртање прашњаве хартије на којој ће се исписивати сигнатура.

Историјска белешка и школски фондови у Историјском архиву Суботица

Каква су искуства са научно-информативним средствима, односно историјском белешком као помоћним информативним средством у Историјском архиву Суботица. Овом приликом указаћемо на једну тематску групу - групу школских фондова. Има их укупно педесетак (односно 45). По категоризацији једанаест спадају у фондове од великог значаја: Правни факултет у Суботици, Виша педагошка школа (Су), Учитељска школа (Су), Школа за васпитаче (Су), Школско надзорништво (Су), пет гимназија од којих су четири у Суботици и по једна Бачкој Тополи и Бајмоку,[21] и Школа за лекарске помоћнике (Су), док су остали фондови од општег значаја. [22] Међу њима, нама најинтересантнији су: Државна основна школа „Свети Сава“ VIII  круга код православне цркве (Су), ОШ „Јован Јовановић Змај“ (Су), ОШ „Кизур Иштван“ (Су), ОШ „Карађорђе“ (Су), ОШ „Свети Сава“ у Александрову... [23]

На евидентирању, прикупљању и обради школских фондова радили су од самог оснивања архива као установе у Суботици Служба заштите архивске грађе ван архива и Служба заштите архивске грађе унутар архива. Самим тим у њиховој обради је мање или више учествовао већи број запослених који су били различитог степена образованости, стручног звања и способности. Готово да је идентичан број високообразованих са оним а са средњом стручном спремом, дакле архивиста и архивских помоћника.[24] У 90% случајева архивска грађа, што је диктирано временом, условима и незавидним положајем архивске установе у Суботици, [25] је преузета у несређеном стању. Приликом архивистичког сређивања архивске грађе, по утврђивању посебности издвајана је архивска грађа новоутврђених фондова јер су представљали засебне целине. У већем броју није могло да се утврди систем канцеларијског пословања јер списи, деловодници ни опште књиге нису сачувани или су фрагментарно сачувани. 

Без обзира на такву чињеницу, историјске белешке, у општем галијаматису настанку и распада држава, ратова и окупација, школских реформи, честим променама имена школа, по нашој процени у 60 % случајева, задовољавајуће урађено, док око 40 % по нашој оцени, можемо рећи штуро, у данашњем смислу превазиђено.

Међу историјским белешкама издваја се белешка фонда Правног факултета у Суботици, која даје историјски увод о настанку и циљевима факултета, наставном програму, студентским друштвима, те опис историјата школе и опис архивске грађе. На први поглед прегледна и јасна информација. Ипак, додали би да недостају информације о статусу, делокругу, положају и друштвеном утицају на догађаје и збивања, месту у хијерархијској структури, док у опису архивске грађе напомена о истакнутим професорима међу којима су били чувени Алекса Ивић, Лаза М. Костић, Федор Никић, Миодраг Аћимовић, као и професора из руске емиграције попут Сергеја Викторвича Троицког, Григориј В. Демченко, Михаил П. Чубрински, Петар Б. Струве...[26]

Супротно овом имамо историјску белешку фондова Гимназија „Моша Пијаде“ (Ф: 19 и Ф: 330) где се стручни радник, у овом случају са средњом стручном спремом, а потом и једна приправница, није баш најбоље снашао. У првом делу историјске белешке, има низ митолошких писанија па тако између осталог пише да је „гимназија почела да ради о овом граду као трогодишња граматичка школа 1747. године.“ (колика је овде несагласје са историјским чињеницама говори податак да у фонду први документ о раду гимназије, односно школски дневник, потиче тек из 1852. године). Даље следи мноштво неповезаних података али ни један који упућује на документе или историјску литературу која би потврдила изречено. Односно, како се до сада зна оваквих докумената нема, јер нису ни постојали. [27] Други део који упућује на грађу урађен је на сличан начин. Општа збирка неповезаних информација. [28] На крају историјске белешке наведена је „литература из стручне библиотеке архива“, што је потпуна небулоза, [29] и неколико „сигнатура предмета о гимназији који се налазе у фондовима Архива“. Наведена литература садржи четири наслова која су наведена потпуно ван свих методолошких правила за навођење литературе у стручним радовима. [30]

С обзиром на значај овог фонда, могли бисмо очекивати обиље информација које су на жалост изостале. [31] Али грешака је било и биће, и ту није крај архивистици, већ мисао да површност може да надвлада систематичност.

Управо због горе исказаног, мишљења смо, па и потпуно убеђени, да историјске белешке треба периодично мењати, допунити, те потпуније и прецизније написати. За то постоји пуно оправдање, и потреба. Такве радње нису никаква истрага грешака већ уобичајена радња при сређивању и ревизији фондова. Уосталом, на то упућује Архивско веће које је деловало при Архиву Србије у својим упуствима и препорукама за израду научно-информативних средства. [32] Исправке и допуне свакако начинити код фондова од великог значаја.

Треба тежити периодичним ревизијама фондова и научно-информативних средстава. Баш као што се тежи периодичној изради нових водича кроз архивске фондове и збирке такав став треба заузети и према другим научно-информативним средствима па и историјским белешкама, као помоћном средству.

Наилазили смо и на историјске белешке школских фондова у којима преовлађују набацани подаци који, такав се стиче утисак су ту само да би попунили страницу текста. Ређају се имена школа без утврђеног континуитета, по нека адреса, назив школе у појединој периоду, поједини директори, или професори, површно се избацују појединачни подаци. Такође, неколицина фондова у историјској белешки нема исписаног историјата школе који би обухватао све елементе њеног рада. Готово да ни у једној историјској белешки (како у фондовима од великог тако и у фондовима од значаја) нема наведене опште или барем наведене литературе. [33] Све то може довести до конфузије код мање спретног истраживача па чак довести и до потпуне заблуде да изван понуђеног непостоји ништа друго нити ништа валидно. Овакав став био је заступљен и код самих лица која су била запослена по архивским усановама, па се прибегавало промоцијама појединих издвојених докумената као да они сами за себе чине целину, доводећи у заблуду себе и јавност о коначној истини, што је свакако погрешно. [34] Јер сваки документ је део предмета и општих предмета који сви заједно чине целину и дешавање у процесу. И често понављена изрека „да од дрвета невидимо шуму“ овде долази до правог изражаја. Примера има у недоглед и одвео би нас на ону страну где нисмо желели да пођемо.

Дакле, шта се на основу исчитавања историјских белешки школских фондова може констатовати. Њихови аутори су се углавном ослањали на архивску грађу фонда и у свом уводу износили податке до којих се могло стићи у кутијама фонда. У исто време изостао је сваки други рад на прикупљању података о епохи и о фонду, пре свега оног што је написано у литератури и што је доступно по библиотекама: у првом реду у добро опремљеној Градској библиотеци у Суботици, али и у Народној библиотеци у Београду из које се може путем наруџбе обезбедити било који наслов. На основу приказаних напомена можемо устврдити да ниједно лице није у изради историјске белешке користио литературу из Народне библиотеке, или Матице српске.

Дакле, није се превише ишло у „ширину“, како смо раније описали, што због мањка времена, несналажења, што због немогућности набавке релевантне литературе у писању историјске белешке која би донела податке о месту фонда у друштвеном систему, његовој унутрашњој организацији, функцији, хронолошким оквирима у којем је деловао итд, већ су углавном коректно исказани подаци о архивској грађи која се налази у фонду. Највећи број историјских белешки је мање-више (не)прихватљив. Али данас, када се историјске белешке погледају са ове дистанце, сматрамо да је потребно направити исправке и допуне постојећих историјских белешки и тиме их још више приближити истраживачима-корисницима.  

Епилог

Свакако да истраживачу није потребна „сажвакана“ тема, а поготово не синтеза, јер нас крају крајева он сам полази на задатак писања. Такође, није му потребно „мишљење“ нити „сугерисање на мишљење“. Али веома је битно да му се представи тема у што јаснијем светлу у епохи као и у додирним тачкама са сродним теама.

Стога, за истраживача је веома важно, чак далеко важније од немуште синтезе која му се нуди у 90 % случајева, да када дође у додир са архивским фондом да добије што више информације о њему, о његовој организационој структури и садржају, језику грађе, да би на основу тога сачинио план истраживања. Даље је његов посао. Да истражи и повеже коцкице у целину, спроведе своја сазнања кроз постојећу историјску и другу литературу те састави историјску причу. Потпуно је ирелевантно очекивати да истраживач отвори сумарни инвентар и у њему пронађе текст који треба да прекуца. Стога историјска белешка никако не треба да тежи, иако има елементе научно-истраживачког рада,  научноистражувачком раду, већ да јасно исказано те поуздано пружи информацију истраживачу о фонду који се налази пред њим, дакле историјској белешки као помоћном информативним средством. За то су потребна три елемента: високо образовање, добра стручност и солидно искуство.

Стога, не само у оквиру реалних могућности већ крајње неопходно, ангажовати за рад у архивима што више стручних лица, пре свега, високообразованих заинтересова них особа (уз претходну проверу знања путем тестова) које би радиле на пословима сређивања архивске грађе. У исто време подстицати и омогућавати константно усавршавање стручних кадрова који ће бити у стању да одговоре захтевима струке.



[1]Решење о утврђивању територије архива, у: Службени гласник Републике Србије, број 7/1996; Архиви у Србији, књ. 2, Београд 2000; Мрежа архива у Републици Србији, у: Архивски преглед за 1996-1997, бр. 1-4, Београд 2000. 

[2] Милена Поповић-Субић, Анализа стања заштите архивске грађе на територији АП Војводине, у Архивски Анали, Часопис Друштва архивских радника Војводине, год. 3, број 3, Нови Сад 2006, стр. 253-292. После дугог низа година појавила се врло добра анализа стања заштите архивске грађе на територији АП Војводине. Она констатује да је кадровска структура на задовољавајућем нивоу, али да је број стручних лица недовољан у односу на количину архивске грађе, као и оних са знањем језика административног апарата у Хабсбуршкој Монархији (латински, немачки, мађарски, српски). Такође, поред недовољног броја запослених за стручне послове, приметан је проблем стручног усавршавања, јер непостоје одговарајуће специјалистичке студије архивистике. „У протеклих 15-година замрла је међународна и регионална сарадња. Струковно удружење – Друштво архивских радника Србије је скоро обуставило рад, тако да стручно усавршавање кроз саветовања архивских радника не постоји“.

Намећу се додатна питања: колика је заиста разлика од кадровског „задовољавајућег“ до стручне оспособљености када се зна да су стручни испити сведени на десет дана течаја који нису на оном нивоу какви су били пре распада СФРЈ. Такође, намеће се и питање у којој мери се стечено знање одржава или проширује када су за стицање виших звања архивиста довољне године стажа а не исказано знање на испиту или стручном тексту. Међународна сарадња је прича сама за себе. Прекинута је једнострано од влада наших суседа које су нам слале уместо стручне литературе бомбардере. Данас се  претвара више у полигон за стицање девизних дневница руководећег кадра него у могућност стручне едукације архивиста. Зашто је Друштво архивиста Србије (у даљем тексту ДАС), те његов часопис Архивски преглед пуштен низ воду? Питања без одговора додатно отежавају свакодневну „борбу“на заштити архивске грађе и положај архивиста у Србији.

[3] У Историјским архивима, истраживач-корисник, као и у градским библиотекама, упућује се на информативна средства: водиче или сумарне инвентаре из којих одабире жељену архивску грађу, односно архивску кутију, по којој потом самостално истражује. Веома ретко се догађа услужно, „по ценовнику“, ангажовање архивиста на обради неке теме.  

[4] Зоран Вељановић,Татјана Сегединчев, Skriptura de Archivo, у: Архивски гласник, Информативни билтен Друштва архивиста Србије, бр. 6,Београд 2009, стр. 22-24.

[5] Дежурна лица у читаоници, осим услужног опслуживања истраживача-корисника у виду водича, сумарног инвентара, архивских кутија и књига, не пружају, нити су оспособљена да пруже додатне  информације о самој архивској грађи фондова.  

[6] Др Богдан Лекић, као архивиста радио је у Архиву Србије, а потом у Архиву Југославије (1977-1992)

[7] Богдан Лекић, Архивистика, Београд 2006, стр. 178-179. На овај најновији приручник чекало се 29 година. Лекићевом приручнику претходили су свега два штампана приручника: из 1959, и 1977.  

[8] Међутим, у пракси постоји одомаћен израз „регистратурски сређен“ за фонд који је доступан истраживачима а да при том на њему нису извршене архивистичке радње сређивања нити нема израђена информативна средства (Сумарни инвенатар).  

[9] Средоје Лалић, Потребе и могућноти научноистраживачког рада на пољу архивистике и унапређења архивске службе СФРЈ, у: Архивист, бр. 1, Београд 1977; Богдан Лекић, Научноистраживачки рад у архивима, у: Архивски преглед, Часопис ДАРС, Београд 1992-1993, бр. 1-4, стр. 111-138. Дакле, није спорно да ли неко има папир о завршеној овој или оној школи, него да ли су запослени у архивима дорасли изазовима сруке, те да ли посао на сређивању архивске грађе обављају на задовољавајући начин. С друге стране могу да се поставе и питања у којој мери се то омогућава запосленима (норма, време, техника, помоћна средства, библиотека....), те колико су запослени стимулисани за радње преко основног нивоа (има ли других захтева осим одређеног броја предмета и кутија). Поврх свега тзв. „ураниловка“ је још увек присутна у домицијалним архивима.

[10] Јован Поповић, Часописи као медиј размене и унапређења стручних архивистичких знања, у: Архив, Часопис Архива Југославије, год. 1, бр. 1, Београд 2000, стр. 13-18. Неоспорно је да стручни часописи имају велику улогу у унапређењу струке. Међутим, недостатак квалитетне стручне литературе је приметано, иако је само у последњој декади покренуто десетине нових часописа у издањима регионалних Историјских архива, мали број их је стручних. То би подразумевало да су теме ауторске, а објављени радови прошли стручне рецензије (о уређивању и концепцијама неком другом приликом). Часописе у АП Војводини објављују: Друштва архивских радника Војводине (ДАРВ) „Архивски анали“, Часопис ДАРВ, (покренут 1992), ИА Суботица „Ex Pannonia“(од 1996), ИА Панчево „Informator“, ИА Ср. Митровица Споменица“(од 2001), ИА Кикинда „Attendite“ (од 2004), ИА Нови Сад Годишњак“(од 2004). Осим поменутих часописа, готово да сви архиви имају какву-такву издавачку делатност која углавном обрађује теме из региона, односно локала. ИАПа  се издваја по броју објављених наслова

[11] Зоран Вељановић, Транзицијом преко историјске белешке, у: Архивски гласник, бр. 2, Београд 2008, стр. 16.

[12] Међу запосленима у архивским утановама један и то мањи број је дипломираних са историјском студијском групом. Опште шаренило је код запослених са средњим школама. Отуда велика мука код писања историјских белешки те несналажења код писања радова из домена историографије. Писци се усресређују на описе издвојених документа са немогућношћу за сагледавањем целине и повезивања у општем историјском контесту. Констатација нам даје за право да искажемо тврдњу да је ниво историјског знања код запослених незадовољавајући

[13] Посматрати само завичајну историју и литературу, долазимо у опасност да ствари видимо пеуско без сагледавање целине и сагласја са целином и општим историјским токовима. 

[14] У пракси се, често (не)оправдано прескаче израда прелиминарне историјске белешке, што се одражава како на обраду архивске грађе тако и на израду информативних средстава. 

[15] Специфичност школства у севернобачком региону, између осталог, су тзв. салашарске школе. Сачуваност архивске грађе је веома мала. Тек по нека књига без списа. За утврђивање припадности којој матичнјој школи припадају поједине књиге често је вема дуг и мукотрпан посао и изискује, поред знања и пуно времена. Поставља се питање, у ситуацији када у депоима установе велика метража архивалија чека на сређивање, како наћи равнотежу овим пословима, односно које послове ставити у приоритет?

[16] Иако сваки рад са архивском грађом приликом њеног сређивања те израда обавештајних средстава о архивској грађи има елементе научноистраживачког рада, нисмо склони тврдњи да је он научноистраживачки рад у пуном и правом смислу. Научноистараживачки рад и његове елементе дефинише методологија научноистраживачког рада.

[17] Богдан Лекић, Научноистраживачки рад у архивима, у: Архивски преглед, Часопис ДАРС, Београд 1992-1993, бр. 1-4, стр. 111-138.

[18] Димитрије Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку, Ср. Карловци 1919, стр. 5; Зоран Вељановић, Школство Срба у Суботици-Алексанрову, у: Ex PANNONIA, Гласник Историјског архива, бр. 1, Суботица 1996, стр. 101-110; Зоран Вељановић, Неколико слика из историје суботичких Срба, у: ЛУЧА, часопис за културу, уметност и науку, год. V, бр. 2-3, Суботица 1996, стр. 54.Веома брзо по ослобођењу Суботице од Турака, било је организована школство. У вароши у коојој је било око хиљаду душавећ 1710. године забележан је рад Српске основне школе.

[19] Често можемо у историјским белешкама  прочитати, на пример, да је „на основу сачуване грађе“ школа почела да ради од 1892, године“, што би подразумевало да је на основу једног сачуваног дневника, не консултујући литературу, изведена тврдња. Али ако консултујемо историјску  литературу долазимо до података који говоре о основним школама које су се по налогу градских власти отварале у свим квартовима 1871. године. Такође, неможемо прихватити реченице да су школу похађала ова или она деца. Листајући литературу можемо видети да је школовање у Аустријском царству од 1777, године, било обавезно за сву децу, свих народа. Слично је и са предметима који су се у њима предавали итд.

[20] Службени гласник Републике Србије 72/2009, Закон о основама система образовања и васпитања.

[21] Гимназије у северно-бачком региону омеђене у у временски оквир 1795-1990. Архивски преглед, стручно гласило Архива Србије и архивске службе у Републици Србији, број 1-4 за 1998-1999, Београд 2003, стр. 129-183

[22] Исто,

[23] Ф:27 Држ. жен. грађ. Шк. Суботица (даље Су); Ф:33 Шк. уч. у привреди (Су), Ф:35. Муш. грађ. шк. (Су); Ф:186 Шк. за обр. пољопр. радника (Су), Ф: 239 ОШ „Петефи бригаде“Хајдуково, Ф:240 ОШ „И. Л. Рибар“ (Су), Ф:241 ОШ „Ђ. Салај“ (Су), Ф:242 Народна ош Бајмок (даље Ба), Ф:243 ОШ „Н. Тесла“ (Ба), Ф:244 ОШ „С. Марковић“ (Ба), Ф:246 Шк. уч. у привреди „Ђ. Зличић“ (Ба), Ф:247 Шк. за пољопр. произвођаче (Ба), Ф:248  Шк за опште обр. радника (Ба), Ф:253 Нижа медицинска шк – интернат. типа (Су), Ф:269, Виша тех-грађ. шк, Ф:333 Шк за опште обр. радника (Су), Ф:370 ОШ „С. Маринковић“ (Су), Ф:371 ОШ „М. Вуковић“ (Су), Ф:383 ОШ „А. Ендре“ (М.Иђош), Ф:384 ОШ „25. Мај“ (Су),Ф:386 Држ. грађ. шк. (БТ), Ф:399 ОШ „VIII Војв. уд. бригада“ (Су), Ф:400 ОШ “Народни хероји“ (Чантавир), Ф:405 ОШ “В. Назор“ (Палић), Ф:406 ОШ “И.  Милутиновић“ (Су), Ф:427 ОШ “Н. Тесла“ (БТ), Ф:439 Држ. ош „Св. Сава“ (Су), Ф:440 Римокат. жен. осн. и грађ. шк „Од наше Госпе“ (Су), Ф:441 Држ. ош „Карађорђе“ (Су), Ф:442 Струч. шк. за уч. у инд. и прив. (М.Иђош) Ф:443 Стр. шк. за уч. у инд. и прив. (Чантавир). Проучавање историјата школства у Суботици и региону постаје прави изазов за истраживаче. До сада су поједине школске установе (од предшколскихг до високошколских), у оквиру прослава годишњица или јубилеја, објављивале монографије својих установа. Такође постоји и одређена општа литература која је писана од 19-21 века. Стога предстоји рад на свеобухватном истраживању суботичког школства из ововремене перспективе и сазнања.   

[24] У најзначајнијим фондовима (Правни факултет, суботичка гимназија...) радили су  запослени са средњом стручном спремом.

[25] Zoran Veljanović, Pro Arhivo-de Arhivo, Rukovet, Časopis za književnost, umetnost i kulturu, Subotica 1997, br. 4-5-6, str. 41-46. Руководиоц архивског средишта у Суботици, Иван Рудић, водио је велику борбу за спас архивалија од пропадања и уништења. На том путу наилазио је на бројне препреке па и претње које му је стварала неука и осиона градска управа и бирократија.

[26] Татјана Петковић, Руска емиграција на суботичком Правном факултету (1921-1941), у: Ex Pannonia, Гласник Историјског архива Суботица, Суботица 1997/2, стр. 105-120; Миодраг Симић, Београдски и суботички Правни  факултет 1941-1945, Београд 1996, стр.101-118; Миодраг Симић, Историја суботичког Правног  факултета у Суботици, Београд 1999.

[27] Колико, наизглед безазлени, погрешно изнесени непроверени подаци могу да доведу до озбиљних последица очит је пример митоманије са суботичком гимназијом. Митоманија је ишла дотле да се припремала 250 годишњица ширих размера, довели до политичког па и националног питања, а махало се управо подацима, како смо већ рекли, нетачним, добијених од недовољно стручних радника Историјског архва.

[28] ИАСу, Ф: 19, Сумарни инвенатар, Увод, стр. I-IV...„Грађа гимназије је преузета неколико пута...На основу принципа провенијенције и стручне литературе (која се на наводи, прим. З.В.) целокупна грађа гимназија (Ф:19,Ф:44, Ф:330, Ф:331) је разврстана. Зато само гимназије које су у одређеном периоду радиле самостално поред Велике мушке гимназије (Ф:44 и Ф:331) чине посебан фонд, а приликом преузимања тих фондова 1988. године је раздвојена грађа Мушке гимназије на периоде, а сада је спојена, и од најраније сачуване књиге од 1852. године до 1977. чини један фонд (Ф:19).Језик грађе је латински, немачки, мађарски, буњевачки, српски, српскохрватски“. Књиге су, поготово ученичка евиденција, скоро у потпуности сачуване, а списи само делимично. На сређивању фонда се радило1990-1992“. Овај фонд има 227 књ. и 16 кут, укупно 11,25 м.

[29] Исто, стр. стр. IV. Држати се литературе која се налази само у малој и приручној библиотеци регионалног архива је више него бесмислено. На тај начин одбачена је бројна литература која се налази на само стотинак метара даље од Историјског архива Суботица, у Градској библиотеци, а о Матици српској у Новом Саду или Народној библиотеци у Београду да и не говоримо.

[30] Исто, стр. стр. IV. Неукост која је исказана овом приликом не би требала да буде присутна у институцијама културе. 

[31] Већ сам поглед на предметни каталог Градске библиотеке размагљује и развејава сумњу у неуспех на овом послу.

[32] Ахивско веће при Архиву Србије 1967-1973. Стручна упуства и препоруке Архивског већа, Архив Србије, Београд 1974. Такође и код: Даница Ј. Гавриловић, Историјска белешка, Архивски преглед бр. 1-2, Београд 1973.

[33] Податак говори да литература није консултована, а требала је. Литературе о школству, општем или завичајном, има у сасвим пристојном броју: И. Ивањи, К. Биро, С. Боровски, Д. Кириловић, К. Петровић, З. Вељановић,  М. Симић итд.

[34] LasloMađar, Subotica vekovima 1391-1991, (каталог за изложбу) Subotica 1991.У каталогу су издвојени, по ауторовом избору, предмети из државне управе, занатства, индустрије, трговине, културе итд, где се ишло са документима уз пратећи опис са: „најстарије досад“. То што аутор није имао прилике да се сретне са старијим документима или литературом не оправдава оне који су потом некритички преписивали такав погрешку. У једној полемици која се водила у локалним „Суботичким новинама“ аутор поментог каталога се правдао да није историчар већ само архивиста и да на тај начин посматра документе, што му свакако не даје за право. Овакав став је карактеристичан за архивисте који не владају историјом и историографијом као ни методологијом научно-истраживачког рада.

Напомена: Рад је у целини објављен  у: Зборник радова са саветовања Друштва архивских радника Војводине, Нови Сад, 17-18. децембар 2009, Нови Сад, 2010, стр. 110-125; Овде га објављујемо по дозволи аутора чланка.

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA