Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Рад је објављен у: Годишњак Историјског архива града Новог Сада, Година VIII, број 8, Петроварадин 2014, стр. 14-25.

Абстракт: Рад се бави проблематиком валоризације медицинске документације у Историјском архиву Пожаревац, али и валоризацијом медицинске документације уопште. Ова врста архивске грађе је специфична како по начину настајања, по масовности, по садржини, али и по значају и осетљивости података које садржи. У раду се износе проблеми, разматрају могућности и дају предлози за системско решавање заштите ове врсте документације.

Кључне речи: валоризација, медицинска документација, архивска грађа,

Историјски архив Пожаревац је 1985. године склопио са тада Сложеном  здравственом организацијом РО[1] Општа болница „Др Воја Дулић“ Пожаревац самоуправни споразум о заједничком извршавању послова и радних задатака у области пруезимања и заштите регистратурског материјала и архивске грађе која је настала радом РО Општа болница у Пожаревцу или се код ње налази по било ком основу.[2]  Архив се обавезао да Болници пружи помоћ у спровођењу и примени прописа који се односе на канцеларијско пословање и заштиту регистратурског материјала и архивске грађе  и то: да раднике који раде на канцеларијским пословима, пословима заштите регистратурског материјала и архивске грађе и архиваре упозна и тумачи им прописе из области архивистике, да са радницима Болнице учествује у изради и доношењу нормативног акта о канцеларијским и архиварским пословима и Листе категорија са роковима чувања документације која је настала радом Болнице; да Болници пружи стручну помоћ на заштити регистатурског материјала и архивске грађе за случај непосредне ратне опасности и у рату, да пружи непосредну стручну помоћ у циљу спровођења одредаба тада важећег Закона о заштити културних добара, Уредбе о вођењу архивске књиге и Упутства о поступку одабирања архивске грађе и излучивању безвредног регистратурског материјала и начину примопредаје архивске грађе, и то по питању евидентирања, класификације, означавања, архивирања и одабирања архивске грађе за трајно чување и излучивање безвредног регистратурског материјала ради уништавања; да од болнице преузме регистратурски материјал и архивску грађу која је настала од оснивања ове организације до 1975. године ради смештаја, чувања и одржавања у депоима архива, сређивања, евидентирања, означавања, архивирања, уписивања у архивску књигу, разграничења архивских фондова, излучивања безвредног регистатурског материјала, ради уништавања и одабирања архивске грађе за трајно чување; да преузети регистратурски материјал и архивску грађу чисти, одржава, обезбеђује од свих облика оштећења и уништења; да на захтев Болнице и трећих лица из преузете грађе и материјала издаје акте, предмете и документа ради даље обраде или задовољавања потреба грађана. Болница се обавезала да у смислу извршења ових обавеза помаже архиву у следећем: да се у свему придржава обавеза које произилазе из одредаба Закона о заштити културних добара и пратећих подзаконских аката, да на име услуга које архив обавља за болницу за сваки преузети метар дужни регистратурског материјала и архивске грађе сваке године уплати на жиро рачун архива износ од тадашњих 2170,00 динара; да Болница укупна средства уплаћује архиву до 31.12. текуће године у четири једнаке рате. Уговор је требало да се примењује док га једна од страна не откаже, а отказ је било могуће извршити на крају текуће године по извршавању обавеза од стране обе споразумне стране.  Неотказивањем се сматрало да је уговор продужен за наредну годину. 

У складу са Споразумом, у првом наврату 1988. године[3] преузет је документарни материјал овог ствараоца у количини од око 440 м/1 за период од 1962-1974. године. Преузети документарни материјал је био у несређеном стању, архивиран у фаскциклама, регистраторима и свежњевима, а архивске јединице нису биле исписане потребним подацима о документацији која је у њима архивирана. Знатан део је био у расутом стању. Архивска грађа није одабирана нити излучивана у регистратури. Утврђено је да знатан део архивске грађе недостаје. Предмет ове примопредаје је била углавном медицинска документација, дакле, историје болести и евиденције. Преузимања су потом вршена још једном током 1988, затим 1989, 1991, 1995. и 1996. Граничне године документације Пожаревачке болнице у архиву су 1929-1993. година, а укупна количина је око 640 м/1. Преузета је општа архива (мањи део) и историје болести и евиденције за одељења акушерско, гинеколошко, грудно, дерматовенеролошко, дечије, интерно, инфективно, за лабораторију, нервно, очно,  ортопедско, рентген, уролошко, ушно (ОРЛ), за физикалну медицину и хируршко одељење. Од преузимања у архив до данас извшено је разврставање документације по одељењима, у оквиру одељења је разврстана по годинама, затим на мушка и женска одељења, у оквиру година по месецима. Листа категорија са роковима чувања донета је 2004. по угледу на предлог оријентационих рокова чувања Милића Петровића.[4] Одабирање архивске грађе и излучивање безвредног регистратурског материјала у архиву није вршено због некомпетентности архивиста за оцену вредности пре свега историја болести које  и чине 90% документарног материјала који је у архиву према важећој Листи. Како је регистратура престала да извршава своје уговорне обавезе, током 2002. године од Службе депоа и тадашњег в.д. директора потекао је предлог да се грађа Опште болнице млађа од 30 година врати регистратури, али без резултата.[5]

Tоком 2007. године било је даљих покушаја заједничког решавања проблема заштите документарног материјала Болнице, како у регистратури, тако и у архиву, али опет без  конкретних резултата. Због недостатка простора у архиву, али и немогућности да се реши питање враћања, односно одабирања архивске грађе и излучивања безвредног регистратурског материјала у архиву, поново је 2011. сагледавано стање фонда и вођени преговори о враћању документације млађе од 30 година. Преговори о томе су и даље у току, а у плану је израда прецизније Листе категорија. Данас та документација чини готово 15% укупне количине архивске грађе и регистратурског материјала коју чувамо у архиву, дакле, наш најобимнији фонд. Иако не постоји правни основ, јер је преузета документација била млађа од 30 година и у тренутку преузимања, а и данас је то у знатној количини, без икакве накнаде, у депоима нашег архива чува се велика количина документације о којој би требало да брине стваралац. Архив је у овом случају стављен пред избор, или ће документацију вратити, са опасношћу да иста буде препуштена пропадању и потенцијалном уништењу (јер стваралац нема услове за чување) или је чувати у архиву. Ефикасног механизма против несавесног ствараоца у овом тренутку готово да нема. Историје болести чине главни проблем за архив због количине и масовности, а за архивисте представају непремостиву препреку у одабирању онога што би требало да се према важећој Листи чува као архивска грађа. Зато ћемо у овом раду скренути пажњу управо на историје болести – односно медицинску документацију стационарних здравствених установа и питање њихове валоризације, указати на различита решења, oдносно на неопходност системског решавања овог питања. 

Вредновање архивске грађе је „најзахтевнији посао архивиста“, а неки га пореде са „чином писања историје“[6]. Одабиром онога што ће се трајно чувати од стране архивиста, обликује се будуће виђење историјских догађаја, процеса и личности.  Вредновање је процес који започиње вредновањем стваралаца, односно проценом које институције су ствараоци архивске грађе, односно документације која је потенцијално значајна за историјску и друге науке.[7]

Након вредновања институције следи вредновање документарног материјала коју она ствара. У нашој пракси то се чини  израдом Листе категорија регистратурског материјала са роковима чувања којом се одређују рокови чувања целокупног документарног материјала једног ствараоца. Општи критеријуми за вредновање су значај документације за историјска и друга научна истраживања, али и оперативна вредност сваког документа.  Према Листи категорија, одобреној од стране надлежног архива врши се одабирање архивске грађе код ствараоца.

Пажњу архивиста у протеклом периоду углавном су заокупљале управне и судске регистратуре, док је здравственим установама посвећена релативно мања пажња. У прилог томе говори и Препорука критеријума за израду Листе приоритетних регистраутра из 1967. где се за управне и судске регистратуре предвиђа обилазак једном у две године, за  друштвено-политичке организације и удружења сваке године, док се за здравствене и социјалне установе препоручује обилазак једном у 3-5 година.[8]

 Здравствене установе стварају специфичну документацију, како по садржају тако и по значају. Она се може поделити на документација која настаје у здравству (архивистичком терминологијом речено „општа архива“)  и здравствену односно медицинску документацију.[9] Са развојем медицинске службе и све масовнијом продукцијом медицинске документације питање валоризације је постало кључно.

Прописи у здравству у прошлости се нису посебно бавили питањем трајне заштите и чувања медицинске документације, већ је њена заштита била регулисана прописима који су регулисали питање заштите архивске грађе уопште.[10] Такав је случај и данас.[11] Од мноштва прописа који се односе на одређена питања здравства ни један се посебно не односи на питање чувања, рокова чувања и заштите медицинске документације. Закон о здравствној заштити[12] у вези са документацијом коју стварају медицинске установе прописује право на увид у медицинску документацију (чл. 36) и право на тајност података (чл. 37); Закон о евиденцијама у области здравствене заштите[13]  (чл. 2)  говори о евиденцијама у области здравствене заштите и њиховој сврси[14] и набраја врсте медицинске документације (чл. 7).[15] Правилник о вођењу медицинске документације, начину уписивања података и састављања извештаја[16]  у погледу чувања (чл. 29) прописује да медицинску документацију, друга средства за вођење евиденције и извештаје које су здравствене организације водиле и достављале до ступања на снагу овог правилника, као и основну медицинску документацију, помоћна средства за вођење евиденција у области здравствене заштите и извештаје, које воде и достављају по овом правилнику, дужни су чувати у складу са прописма о заштити културних добара. Дакле, прописи из области здравства обавезују здравствене установе коју врсту документације су дужни да воде и чувају, а не прописују колико се иста има чувати. [17]

Питање вредновања и адекватне заштите медицинске документације већ је покренуто 70-их година прошлог века. Семинар у Среским Карловцима у организацији Архива Војводине одржан од 12-14. децембра 1973. године и публикација са рефератима под називом „Излучивање безвредног регистратурског материјала из архивских фондова школских, кулурних, социјалних и здравствених установа“, објављена 1974. дала је неколико предлога Листа категорија за медицинске установе и то: Улмера Гашпера за Дом здравља у Суботици, Октавијана Трифуа за Општу болницу у Панчеву и Љубише Сотировића за Општу болницу у Зрењанину.[18] На нивоу Републике 1988. је одржано саветовање на коме су архивисти представили тренутно стање и изнели неке предлоге за решавање проблема валоризације медицинске документације. Радови Милића Петровића, Бисерке Грубор и Годане Шаљић,  Мирољуба Арсића, објављени у часопису Архивски преглед за 1988. годину дају неки путоказ, али не и коначна решења.[19]

Почетком 90-их година 20. века  стручњаци Архива Србије и представници најзначајнијих медицинских институција у Београду радили су на решавању проблематике валоризације и заштите медицинске документације. Из тог рада проистекао је елаборат  аутора Милића Ф. Петровића, примаријуса др Славољуба Стојановића и мр сци. Љубинке Марчетић „Заштита и валоризација медицинске документације“, објављена од стране Архива Србије 1995. године са предлогом  оријентационих рокова чувања медицинске документације у здравственим установама.[20] Од тада, дакле у последњих готово 20 година, није било саветовања или тематских скупова на ту тему. У последње време проблематиком валоризације мединске документације бавио се Југослав Вељковски.[21] 

Као припрема за писање овог рада свим архивима су на мејл адресе послати упитници о стању и количини, као и о начину зашитите ове врсте документације. Одговоре на упитник послало је 7 архива (ИА Кикинда, МИА Чачак, ИА Пирот, ИА Ужице, ИА Суботица, ИА Бела Црква, ИА Крушевац). Медицинску документацију (историје болести и др.) није преузимало 5 од 7 архива, док су два архива преузела медицинску документацију, а укупна количина прузете грађе не прелази 20 метара дужних  по архиву. Један од архива је преузео само општу архиву здравствених установа, али не и медицинску. Један од архива је преузео медицинску документацију, али само евиденције (матичне књиге болесника) , али не и историје болести. „Проблем“ са том врстом документације  на основу расположивих података решава се углавном на терену, излучивањем код ствараоца.

Један од основних услова за вредновање медицинске документације на терену, али и у архиву (у случају ИА Пожаревац) јесте постојање што прецизније и детаљније Листе категорија. Оријентационих листа донетих од стране стручних архивских тела нема. У предлозима датим на поменутом саветовању из 1973. године предложено је да се све историје болести чувају трајно. Предлог Оријентационе листе Милића Петровића који данас углавном представља основ за израду Листа категорија здравствених установа у погледу рокова чувања историја болести[22] наводи да се трајно чувају историје болест специфичних случајева, болести непознате етиологије, тешке инфекције, историје болести пацијената лечених од последица ратних дејстава, значајне за научностираживачки рад, изабране методом случајног узорка, историје болести познатих личности. У оквиру историје болести напомиње се да се чувају отпусна листа са епикризом и документа специфична за одређена обољења – температурно-терапеутско- дијететска листа, значајни лабораторијски налази, лист анестезије, оперативни лист и сл.  Остале  историје болести чувају се 50, 30, 20, 15 или 10 година. Разматрајући Листе категорија са роковима чувања наших здравстених установа[23] запажа се разноврсност у решењима. Од здравстених установа у којима се према важећим Листама чувају све историје болести, до оних које су дефинисале рокове чувања за различите врсте историје болести према предлозима Милића Петровића.

Кључно је дакле, да ли ће се све историје чувати трајно или не, односно дефинисање критеријума и одабир историја болести за трајно чување. Уколико се чувају све историје болести трајно, проблем настаје по питању смештаја, како код ствараоца, тако и у архиву, с обзиром на масовност ове вресте документације. Ако се врши одабир историја болести за трајно чување, дакле, ако се не чувају све, отварају се нека друга питања која је неопходно решити. Прво питање је ко код стваралаца у том случају врши идентификацију тих историја болести и њихово означавање као архивске грађе, односно оних које су ограниченог рока чувања? Архиви се не упуштају превише у ту проблематику с обзиром да се одабирање врши код ствараоца, по систему „шта одабере, то остаје“. Углавном се за потребе одабирања и излучивања формирају „ад хок“ комисије од стране ствараоца којима се препушта одабир онога што ће се трајно чувати, односно онога што ће се чувати органичено и излучити. Још један проблем се јавља у том случају, јер по Закону о културним добрима архивска грађа доспева у архив протеком 30 година од њеног настанка.[24]  Доспећем те документације у архив архивисти се сусрећу са проблемом даљег одабира, јер се поједине историје болести чувају 50 година. Како ће архивисти, након 50 година од настанка, односно 20 година од преузимања извршити одабир  историја болести по критеријумима који су описно дати у Листама категорија? Још једно питање такође може да представља проблем с обзиром на специфичност самих историја болести  и података које садрже. С обзиром да је у питању садржај врло личне природе мора се водити рачуна и о заштити података о личности. Уколико архив преузме историје болести после 30 година, он је тај који мора водити рачуна о заштити података о личности и разрадити законске механизме који ће то и омогућити. Према важећем Закону о културним добрима архив је тај који одлучује о коришћењу, а стваралац само даје мишљење (чл. 39). Предлог Закона о архивској грађи и архивској служби[25] предвиђа (чл. 55, ст.1) дуже рокове доступности за коришћење одређене врсте „јавне архивске грађе“ које садрже податке о личности, а у оквиру које се помињу и историје болести, те прописује њихову доступност за јавно коришћење истеком 70 година од настанка, односно 100 година од смрти лица на које се односи. С обзиром да архиви издају ахривску грађу осим за научне и за приватно правне сврхе, неопходно је детаљније разрадити процедуре приликом подношења захтева странака за издавање оверених фотокопија ове врсте документације, тј. назначити ко може бити подносилац и под којим условима може исту добити на коришћење.[26]

Искуства других земаља о овом питању током 90-их обрадио је Милић Петровић у својој студији,  информишући нас да се у Немачкој историје болести чувају 40 година, у Француској 75, у Холандији 90. Петровић детаљније износи искуство Француске у којој постоји  централни медицински архив са медицинским архивистима у оквиру болница. Медицинска документација старија од 100 година се предаје надлежном државном архиву, микрофилмује се оно што је највредније, а коришћење је под надзором лекара. Рокови се пажљиво одређују, а за болничка досијеа крајњи рок за одређивање трајног чувања односно излучивања је 75 година. За трајно чување  узимају се и узорци, нпр. сваки 100, 250 и сл. У бишем СССР-у историје болести су се категорисале у оне за трајно чување и оне са ограниченим роком чувања, а по јасно дефинисаним критеријумима. Оно што је битно је да је лекар имао обавезу да при отпусту болесника на историју болести назначи да ли је за трајно чување, а без те напомене историје болести се не примају у медицинске архиве. У Хрватској је почетком 90-их формирано Повјереништво за израду оријентационих листа, а резултат јесте Оријентациона листа медицинске документације за болничке установе коју је објавио Дарко Рубчић.[27] Овом листом је предвиђено да се све историје болести чувају трајно.

Проблем у ИА Пожаревац, који је био мотив за размишљање на ову тему могуће је решити успостављањем тешње сарадње са рукодством Опште болнице Пожаревац, прецизирањем Листе категорија, ангажовањем медицинских стручњака по уговору који би извршили одабирање архивске грађе према Листи категорија, односно враћањем документације која је млађа од 30 година, као и инсистирањем да се све потребне радње на сређивању, одабирању и излучивању обаве и код ствараоца. Због тежине и значаја овог питање, ипак је неопходно системско решавање овог проблема на нивоу струке, како архивистичке, тако и медицинске.

Услов свих услова је уређење архивистичке струке новим, модернијим и прецизнијим законом којим ће се регулисати права и обавезе архива и стваралаца, односно ефикаснија и оштрија казнена политика према немарним ствараоцима архивске грађе, организованија и уређенија заштита на терену. На нивоу архивске струке по овом, али и по другим питањима  неопходно је формирање стручног тела које би приступило изради јединствених оријентационих листа за целу Србију за све области и све врсте стваралаца архивске грађе. Преко потребно је и интензивирање сарадње Архива Србије са надлежним републичким органима, министарствима, скупштинским одборима и сл. који учествују у изради и доношењу закона, ради инкорпорирања јасних и прецизних одредаба о чувању архивске грађе као културног добра у законодавство свих области рада и деловања. Непрецизно законодавство и прописи нужно повлаче за собом недоследност стваралаца на заштити архивске грађе, али и недоследност архива у њиховој примени. Селективан приступ и попустљив однос према регистратурама, претерана флексибилност, не може довести до уважавања архивских установа као озбиљног партнера. У том смилу је подршка Законодавца веома важна. Такође од огромне важности у том смислу је што чешћи и квалитетнији контакт са ствараоцима, стална едукација архивиста у архивима, али и одговорних лица-архивара по регистратурама.  

Са аспекта историјског, научног, медицинског, оперативног, јавно-правног значаја, са аспекта поверљивости и доступности садржаја медицинске документације, стручњаци медицинске и архивске струке морају се одредити и договорити по следећим питањима:

1.  Да ли се све историје болести и  здравствени картони као најмасовнији део медицинске документације, чувају трајно или  не?

2. Да ли их после 30 година преузимати у архив као архивску грађу или код ствараоца?

3. Уколико стручњаци процене да није неопходно, односно економски и правно оправдано чување свих историја болести, утврдити критеријуме за одабир оних које имају значај за историјску, медицинску и друге науке, односно оперативни значај у правном промету и остваривању грађанских права;

4. На основу критеријума што прецизније дефинисати које су то историје болести које треба чувати трајно, односно ограничено и утврдити рокове;

5. Дефинисати прецизно ко врши идентификацију историја болести за трајно чување, односно краће рокове чувања за поједине историје болести (лекар приликом настајања историје болест-отпуста боленсика, или комисија приликом одабирања/излучивања);

6. Дефинисати заштиту и начин чувања  медицинских записа којима је у физичком смислу рок трајања је ограничен (ренгентски снимци, ултразвучни снимци, дигитални записи и сл.);

7. Утврдити и прецизно доступност медицинске документације и начин доступности (рокове, ко може да истражује историје болести, здравствене картоне, у које сврхе.. исл.);

8. Донети јединствене Листе категорија за целу Србију, а по важности и значају односно положају установа у здравственој хијерархији;

9. Све одговоре инкорпорирати у медицинско законодавство и тако обезбедити њихову обавезност.  

У времену немаштине која траје неколико деценија архивске установе руководећи се краткотрајним финансијским ефектима затрпавају се непотребним материјалом и смањују простор за рационално коришћење и располагање сопственим потенцијалима. Уз то, недостатак јасних и прецизних прописа, недостатак јасних усмерења на нивоу архивске струке,  недоследност архива у примени већ постојећих прописа, ствара могућности за неадекватан однос према архивској грађи и регистратурском материјалу код стваралаца. Зато је у погледу њене заштите неопходно у свим областима, а посебно у области здравства што хитније и што јасније дефинисати  целокупну проблематику и законски  је регулисати. Без тога се не може обезбедити ваљана заштита архивске грађе уопште, па ни  архивске грађе здравствене провенијенције, како оне која је настала у претходном периоду тако оне која настаје данас.

 

 

РЕЗИМЕ

Питање заштите медицинске документације доводи нас до веома битног питања њене валоризације. Ова врста архивске грађе је специфична како по начину настајања, по масовности, по садржини, али и по значају и осетљивости података које садржи. У вези с тим питање њене валоризације је компликованије и осетљивије. У решавање ове проблематике морају се поред  архивиста интензивно укључити и медицински стручњаци. Услов за  валоризацију јесте усаглашавање и  доношење што прецизнијих јединствених листа категорија са роковима чувања за здравствене установе. Питање свих питање јесте да ли ће се све историје болести и здравствени картони као најмасовнији део медицинске документације чувати трајно или ограничено, какви ће бити критеријуми за њихово вредновање, колики ће бити рокови чувања, ко ће идентификовати историје болести које су од значаја за трајно чување. Не мање битно је и питање и начин доступности садржаја медицинске документације. Без  прецизног регулисања ових проблема не може се адекватно ни вредновати ни заштити заштити ова врста документације.



[1] РО – радна организација

[2] ИАП, дел .бр. 788/1 од 28.8.1985.

[3]ИАП, Записник о преузеузимању дел. бр. 554 од 17.5.1988

[4]Милић Ф. Петровић, прим. Др Славољуб Станојевић, мр сци. Љубинка Марчетић, Заштита и валоризација медицинске документације, Архив Србије, Београд, 2005, 65-97; Дата сагласност архива на Листу, дел. бр. 972(2 од 14.12.20104.)

[5]Досије фонда Општа Болница Пожаревац.

[6]Josip Kolanović, Vrednovanje arhivskoga gradiva u teoriji i praksi, Arhivski vjesnik, goidna 38, Zagreb, 1995, str. 7-22. Доступно на: http://hrcak.srce.hr/65432 (3.2.2014.)

[7]Препорука критеријума за израду Листе приоритетних регистраутра, Архивски преглед, 1-2, Београд, 1970, 42-47;

[8]Исто, 42-47;

[9]Милић Петровић, н.д. 17.

[10]М. Петровић и др, н.д, 22-29.

[11]О важности медицинске документације, њеног прописног вођења и чувања сведочи актуелни случај са бебама рођеним 1969,1978, и 1989. године које се сматрају несталим и за које су родитељи покренули поступак пред судовима.  Доступно на: http://www.ombudsman.rs/index.php/lang-sr_YU/izvestaji/posebnii-izvestaji/992-2010-08-03-12-03-30 (4.2.2014.)

[12]Службени гласник Р Србије, 107/2005, 72/2009... 45/2013.

[13]Службени гласник СРС (Р Србије),  бр 14/81... 101/2005.

[14]„Евиденције у области здравствене заштите (даље: евиденције) служе за праћење и проучавање здравственог стања становништва, за планирање и програмирање здравствене заштите, за праћење и оцењивање спровоођења планова и програма здравствене заштите, за статистичка и научна истраживања у области здравствене заштите и друге сврхе.“

[15]У основну медицинску документацију се убрајају здравствени картон, протокол болесника, протокол за регистровање резултата медицинског рада, оперисаних и умрлих, матична књига лица смештених у стационарној здравственој организацији, историја болести, температурно-терапијско-дијететска листа, отпусна листа са епикризом, лист анестезије, књига евиденције, картон о потрошњи лека. Помоћна средства за вођење евиденције су: регистар картотеке, дневна евиденција о посетама и раду, текућа евиденција о утврђеним обољењима и стањима, дневна евиденција о кретању болесника у болници – стационару.

[16]Службни гласник СРС (Р Србије) 40/81.... 30/2013.

[17]Jugoslav Veljkovski, Problem valorizacije, arhiviranja i čuvanja medicinske dokumentacije (Iskustva Istorijskog arhiva Grada Novog Sada), Arhivska praksa br. 13, Tuzla, 2010, 143.

[18] Izlučivanje bezvrednog registraturskog materijala iz arhivskih fondova školskih, kulturnih, socijalnih i zdravstvenih ustanova, Referati sa seminara za arhivske radnike održanog 12,13 i 14. decembra 1973. godine ,Arhiv Vojvodine, Sremski Karlovci, 197, 65-79; J. Veljkovski, n.d., 142, наводи и чланак  Kantona Pal, Liste kategorija reggistraturskog materijala zdravstvene delatnosti (medicinske dokumentacije) koji će se trajno čuvati kao ahrivska građa i Lista kategorija registraturskog materijala zdravstvene delatnosti (medicinske dokumentacije) sa rokom čuvanja, Sremski Karlovci, 1979, али за израду овог рада нисмо могли доћи до тог текста.

[19]Архивски преглед, 1988, бр. 1-2.

[20]Милић Ф. Петровића и др. н.д.  

[21]J. Veljkovski, n.d, 140-147;

[22]М. Петровић и др,  н.д, 72-73.

[23]Листе су добијене преко Архива односно пронађене на веб сајтовима здравствених установа ( Општа болница Прокупље, Општа болница Смедрево, Дом здравља Бачка Топола, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије,  Институт за неонатологију, Општа болница Пирот)

[24]Закон о културним добрима, чл. 39, Службени гласник Р Србије,  71/94;

[25]Предлог закона о архивској грађи и архивској служби, доступан на: http://www.parlament.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/3184-12.pdf (4.2.2014.)

[26]J. Čizmić, Pravo na pristup podacima u medicinskoj dokumentaciji, Zbornik Pravnog fakulteta Sveučiliša u rijeci, 1991, v. 30, br. 1, 91-134, 2009. Dostupno na: http://hrcak.srce.hr/52614 (4.2.2014)

[27]Darko Rupčić, Orijentacijska lista medicinske dokumentacije za bolničke ustanove, Arhivski vjesnik, god. 39, 1995, 103-115; 

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA