Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Proizvođači metalne opreme za arhive  

   

Привредна и друштвена кретања у Србији последњих десет година  обележиле су, поред осталог, и значајне економске промене. Оне се састоје у суштинским променама својинско-правних односа са циљем оживљавања привредних процеса по основу  приватизације друштвеног  и државног капитала, што доводи до образовања нових облика привредних друштава и другачијег начина организовања  производње.

У времену,  транспарентно промовисаном као транзиција, архивска струка оправдано поставља питање заштите архивске грађе као културног добра и регистратурског материјала као добра које ужива претходну заштиту. Питање је посебно актуелно када се као ствараоци, правни наследници или по било ком другом основу имаоци архивске грађе појављују правни субјекти привредне делатности.

 

Предмет нашег занимања у конкретном случају јесте заштита архивске грађе и регистратурског материјала привредних субјеката који се налазе у поступку стечаја. Добро организована заштита архивске грађе, у конкретном случају, условљена је адекватном правном регулативом.

Правни оквири овог питања су веома скромни. Актуелни Закон о културним добрима (Сл.гл. РС, бр. 71/94)[1] је, у члану 41, предвидео да се архивска грађа и регистратурски материјал правних лица која су „укинута или су престала са радом, сматрају  доспелим  за преузимање, ако нико није преузео њихова права и обавезе“. Закон о културним добрима није прецизније регулисао заштиту архивске грађе у прелазном економском систему, што указује да су потребне озбиљне иновације законских прописа који регулишу заштиту архивске грађе као културне баштине.

Са друге стране, позитивни законски прописи који регулишу својинску трансформацију или престанак рада привредних субјеката, не третирају проблем заштите архивске грађе у целини. Правне празнине остављају учесницима наведених поступака могућност да неиспуњавају обавезе према заштите архивске грађе, у обиму и квалитету који предвиђа Закон о културним добрима.

Питање  престанка рада привредног субјекта, начелно је  регулисано Законом о привредним друштвима (Сл.гл.РС, бр. 125/04).Чланом 52. и 345. ст. 1. тачка 4. и 5. Закон је, као један од начина престанка привредног друштва (брисања предузетника из регистра) предвидео стечај (банкротство). Само једним чланом (342), Закон предвиђа обавезу чувања „пословне документације“. При томе је таксативно утврђено која се врста документације трајно чува, док се за ону чији је рок трајања ограничен, предвиђа обавеза чувања „најмање 5. година“.  По истеку наведеног рока, утврђена је начелна обавеза чувања пословне документације  (архивске грађе и регистратуског материјала) „у складу са прописима о архивској грађи“.[2]

Чињеница да је предметни Закон уважио прописе о архивској грађи, посредно стављајући привредним субјектима обавезу да се упознају и придржавају истих у третману своје пословне документације, охрабрује у настојању архивских установа да заштите архивску грађу и регистратурски материјал ових стваралаца пре него што дође до њеног евентуалног пропадања или уништења.

Стечајем привредних друштава детаљније се бави Закон о стечајном поступку (Сл.гл.РС, бр.84/04), који регулише услове, начин покретања, спровођење и закључење стечајног поступка. Поступање са архивском грађом и регистратурским материјалом привредног судбјекта у стечају (стечајног дужника) овим Законом није изричито регулисано. Аналогним тумачењем законских одредаба, пословна документација која настане радом привредног субјекта може  се  сматрати делом његове имовине. У том случају, мишљења смо да основ заштите архивске грађе ових стваралаца представљају одредбе Закона које се односе на имовину стечајног дужника, односно на обавезу стечајног управника да предузима „све неопходне мере за заштиту имовине стечајног дужника (чл. 17. Закона)“.[3]

У недостатку конкретнијих решења, значајан је члан 47. Закона о стечајном поступку, који предвиђа овлашћења стечајног управника да одреди меру обезбеђења решењем о покретању претходног  стечајног поступка, а ради „спречавања промене имовинског положаја стечајног дужника, односно уништавања пословне документације, ако постоји опасност да ће стечајни дужник отуђити имовину односно уништити документацију до покретања стечајног поступка“.

На основу Закона о стечајном поступку, а по предлогу Агенције за лиценцирање стечајних управника, Министар привреде је 2005. године донео Правилник о утврђивању националних стандарда за управљање стечајном масом (Сл.гл. РС, бр.43/05). Правилник садржи девет стандарда, од којих је девети посвећен чувању пословне документације стечајног дужника односно привредног друштва у стечају.

Према овом стандарду, стечајни управник има обавезу да пословну документацију стечајног дужника и стечајног поступка „чува односно не уништава“. После преузимања документације стечајног дужника, стечајни управник наставља да води уредну евиденцију документације и стара се о њој у складу са „законом, другим прописима и овим стандардом“, али и „чува пословну документацију“ истог у складу са „законом којим се уређује архивска грађа“ (тачка 5). По окончању стечајног поступка, стечајни управник је дужан да преда „државном архиву документацију која се чува у складу са законом којим се уређује ахивска грађа“ (тачка 6.).[4]

На основу претходне, кратке анализе правне регулативе, мишљења смо да важећи Закон о културним добрима, наведени специјализовани законски и подзаконски прописи пружају, скроман, али не и потпуно неефикасан, инструментариј за заштиту архивске грађе правних субјеката у стечају.

 Томе у прилог говори и право активне легитимације архива као установа заштите културних добара, предвиђено чланом 72. Закона о културним добрима.Право активне легитимације представља допунску меру заштите, која Архив ставља у положај коначне одговорности за покретање поступака против лица која су противнправно поступала са архивском грађом као културним добром, а да предходно против тих лица надлежни државни орган (јавни тужилац или правобранилац) није покренуо поступак.

            Обављајући своју надлежност сходно члану 76. ст. 1. тачка 1,2,3, Историјски Архив Пожаревац је, у оквиру своје територијалне надлежности, извршио заштиту у укупно 18 привредних регистратура у поступку стечаја. При томе је заштићено и преузето у депо Историјског архива Пожаревац око 1306 м/1.[5]

У поступку вршења надзора над стањем заштите архивске грађе и регистртурског материјала регистратура у стечају, стручни радници су уочили низ проблема: неадекватан смештај архивске грађе и регистратурског материјала, непостојање Листе категорија регистратурског материјала са роковима чувања, као ни архивара - стручног лица за рад са архивом, непостојање основне евиденције о архивској грађи и регистратурском материјалу,  недостатак архивске грађе у оквиру више година или чак деценија за поједине регистратуре, немаран однос стечајних управника према заштити архивске грађе стечајног дужника... Стиче се утисак да стечајни управници односно повереници стечајног управника, али и стечајне судије у пракси придају веома мали значај одредбама Закона о културним добрима, остварујући контакт са надлежним Архивом само по окончању стечајног поступка, са императивним захтевом за „преузимање архиве стечајног дужника“, без претходно испоштоване процедуре одабирања архивске грађе, излучивања безвредног регистратурског материјала и примопредаје архивске грађе.

 Постоје случајеви, када стечајне судије нису ни упознате са Законом о културним добрима у погледу заштите архивске грађе, или се односе према архивској установи као спремишту које је дужно да прими у своје депое несређену  и, за предају, неприпремљену архивску грађу. Изразито негативни су примери регистратура у којима је за време стечајног поступка уништавана архивска грађа и регистратурски материјал, што указује и на то да се стечајни управници према заштити овог покретног културног добра односе крајње неодговорно и супротно утврђеним им обавезама, према прописима и стандардима који регулишу третман архивске грађе у стечају.

На пример, у регистратуриПожаревачка банка АД Пожаревац, у стечају,[6] Одељење заштите ван Архива приликом стручног надзора је   констатовало да је недостаје велика количина значајне архивске грађе и регистратурског материјала насталог радом ове регистратуре. Повереник стечајног управника у је изнео став да „...стечајне управнике обавезује само Закон о стечају, рачуноводствени прописи и одлуке стечајног судије...“, што указује на могућност да су архивска грађа и регистратурски материјал у овој регистратури, уништавани за време трајања стечајног поступка.

Користећи своје законско право активне легитимације, Историјски архив Пожаревац је против регистратуре Пожаревачка банка ад Пожаревац у стечају, покренуо поступак пред належним органом,  са циљем да се утврди конкретна одговорност за непостојање дела културног добра у овом случају.

До сличних сазнања су стручни радници Одељења дошли и приликом прегледа стања заштите архивске грађе и регистратурског материјала у регистаратури ДОО Промет, Велико Градиште у стечају.[7] Степен неодговорности надлежних лица према заштити архивске грађе одражава и податак из ове регистратуре, за коју постоје индиције да је, у сагласности са стечајним управником, нови власник објекта у коме се налазила регистратура, „избацио око 6 тона“ пословне документације настале дугогодишњим радом овог привредног, трговинског предузећа.

Ови и слични примери, у крајној линији  маргинализују функцију и значај Архива  као установе заштите покретног културног добра, а још више представљју ненадокнадиву штету, јег губитак, оштећење или уништење архивске грађе, случајно или намерно, у поступку стечаја, доводи до трајног губитка писмених сведочанстава о једном периоду националне или регионалне привредне  историје. Истовремено, отвара се питање одговорности лица која су својим чињењем или нечињењем довеле до ситуације да грађа појединих стваралаца привредне делатности једноставно не постоји.

Са друге стране, један број регистратура у стечају обезбедио је и заштитио своју архивску грађу. Стечајни управници у овим регистратурама се  благовремено обраћају Архиву, са захтевом за пружање стручне помоћи око  заштите архивске грађе и регистратурског материјала насталог радом регистратуре до отварања поступка стечаја, али и оне настале у току стечаја. На пример, у регистратури Месна индустрија Пожаревац у стечају,[8] захваљујући доследном поштовању законских прописа и одговорном раду органа у току стечаја, сачувана је значајна архивска грађа о почецима рада овог привредног предузећа, односно о развоју месне индустрије у пожаревачком крају. Поред ове, мање регистратуре привредне делатности у Браничевском округу, као што су земљорадничке задруге, адекватним односом у току стечаја успеле су да, уз сарадњу са Историјским архивом Пожаревац, сачувају значајна сведочанства о тој привредног делатности.        

Архивска грађа као културно добро и сведочанство о националном идентитету, у сваком историјском и друштвеном тренутку  ужива приоритетну заштиту. Како је већ наведено, квалитетна заштита архивске грађе обезбеђује се, пре свега, добром и потпуном законском регулативом и њеном ефикасном применом. Да би се то постигло, али и да би архивска струка одговорила захтевима времена у коме се налазимо, мишљења смо да претходно питање, императив,  представља измену и допуну позитивних законских прописа о заштити архивске грађе. Прописима који регулишу питање престанка привредних субјеката по основу стечаја потребно је предвидети обавезу едукација стручних лица која учествују у поступку стечаја (повереници стечајног управника, стечајне судија) у погледу нужности очувања целовитости архивског фонда насталог радом одређене привредне регистратуре и заштите архивске грађе у свему према прописима архивистичке струке.

Поред превентивне заштитне функције, новим прописима је неопходно децидирано утврдити права и обавезе архива у погледу процесуирања случајева  за које се сумња да постоји уништавање, злоупотреба или непрописно поступање са архивском грађом  њених стваралаца или ималаца.Мишљења смо да би увођењем управних ингеренција у надлежност архивских установа, заштита архивске грађе као прворазредног историјског извора и културног блага у привредним, политичким и социјалним условима у којима се као држава и народ налазимо, постала квалитетнија и ефикаснија.

 

                                               



[1]Службени гласник Републике Србије, бр. 71/94.

[2]Службени гласник Републике Србије, бр. 125/04.

[3] Службени гласник Републике Србије, бр.84/04.

[4] Службени гласник  Републике Србије, бр.43/05.

[5]Историјски архив Пожаревац, Евиденције Одељења заштите архивске грађе ван архива (спољна служба).

[6]Историјски архив Пожаревац,  Досије регистратуре Пожаревачка банка АД Пожаревац, у стечају.

[7]Историјски архив Пожаревац,  Досије регистратуре ДОО Промет Велико Градиште, у стечају.

[8]Историјски архив Пожаревац,  Досије регистратуре Месна индустрија Пожаревац у стечају.

Објављено: 8. март 2011.

   
© 2019 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA