Рад је објављен у: Годишњак Историјског архива Пожаревац „Записи“, год. 1, бр 1,  2012, Историјски архив Пожаревац.

 

Апстракт: Црквене матичне књиге представљају део културне баштине Србије од изузетног значаја. Као историјски извор такође имају прворазредну вредност. Предмет нашег рада јесте приказ једне од најзначајнијих целина архивске грађе која се чува у Историјском архиву Пожаревац - Збирке црквених матичних књига насталих у храмовима на подручју данашњег Браничевског округа. Истовремено, судбина црквених матичних књига православних храмова представљена у сажетом историјату, мотивисала нас је да још једном истакнемо непходност потпуне, стручне и квалификоване превентивне и архивистичке заштите црквених матрикула. У том смислу пресудна је улога архивских установа и савремене архивске теорије и праксе, а све са циљем да се сачувају крунски докази и драгоцена сведочанства идентитета и битисања једног, у овом случају, српског народа.

 

Кључне речи: црквене матичне књиге, хронолошки приступ, законски прописи, заштита, архивска грађа, стваралац, православна црква, културно добро (баштина), архив, држава, архивистика, надлежност.

                                                Из историје црквених матичних књига српске православне цркве

                       

Устројство црквених матичних књига у српској православној цркви везује се за 1727. годину. Конкретније интересовање за „исписивање“ црквених матрикула на просторима на којима су живели Срби у Аустроугарској уследило је у другој половини 18. века. Први државни акт у овој области који се односи на српску православну цркву објављен је 1779. године. Са јачањем државне ингеренције, 1784. године је донета   Наредба о обавезном вођењу матичних књига рођених, венчаних и умрлих из 1784. године, уведена је обавеза вођења матичних књиге за све признате вероисповести, међу њима и српску православну. Законским прописом из 1827. утврђено је вођење црквених матичних књига у два примерка, од којих се први чувао у регистратури ствараоцаа, а односно у цркви, а други у архиви муниципије односно државне администрације, при чему су се дупликати достављали државним органима једном годишње.[1]

У Србији су се, међутим, црквени протоколи рођених (крштених), венчаних и умрлих почели водити у првој половини 19.века, убрзо по устројеној црквеној организацији, која је подразумевала њено осамостаљивање, постављање првог митрополита из редова Срба, нову поделу на епископије, почетке црквеног законодавства, увођење државних субвенција цркви.[2] Први пропис, којим је утврђен„круг рада и дужности“црквене власти, донет је на основу Устава Кнежевине Србије из 1835. године. Мита Петровић у Финансијама и установама обновљене Србије, наводи да је тим прописомнајвероватније, поред других, уведена и обавеза да се у парохијама воде главни протоколи крштених, венчаних и умрлих. Конзисторија Митрополије Књажества Српског „видевши неопходну потребу и нужду“, исте 1836. године, закључилаје да се при свакој цркви „од сада започну водити Протоколи крштених, венчаних и умрлих“. Протоколе је, при свакој цркви, требало увести од „идућег новог 1837. грађанског лета“.[3]

На ове прописе се позива и Архијерејски сабор 1865. године када налаже да се при уписивању венчаних или умрлих лица „остане при 11. тачци Уредбе, која је издана 22. децембра 1836. године, бр. 449“.[4]Историјски извори указују да је управо томУредбом, започело законско регулисање статуса матичних књига, које је потврђено и параграфом 92. Грађанског законика Кнежевине Србије из 1844. године.[5]

Закон о црквеним властима из 1862. године је у члану 38. (тачка 5) утврдио да поред матица, сваки парохијски свештеник има обавезу да води „још нарочиту главну књигу у цркви“, у форми регистра, у коју су сви свештеници једне цркве из „својих књига“према именским одредницама, преписивали податке о рођенима, венчанима и умрлима.[6]

Статус црквених протокола је потврђен и Законом о црквеним властима источно-православне цркве у Краљевини Србији од 1890. године.[7] У круг делатности парохијских свештеника, капелана и ђакона стављено је и да „уредно записују и чувају записнике: рођених, венчаних и умрлих по пропису, који за то постоји“.[8] Поред матрикула рођених, венчаних и крштених од 1893. године су уведени и протоколи за упис оглашених лица, који ће се водити на „монополисаној хартији“. [9]

С развојем српске државе и ширењем управног апарата, матичне књиге су добијалена значају. Представљале су извор података за сачињавање јавних исправа јер других, меродавнијих докумената није било. Дужност свештеника да издају изводе из протокола рођених, венчаних и умрлих, на тачно утврђеним обрасцима, установљена је 1852. године,[10]на који начин је црквеним матичним књигама признат  карактер јавне исправе.

„Правитељствена“ власт је, међутим, придавала значај не само тачном и уредном вођењу, већ и чувању матичних књига. У прилог томе говоре и честе жалбе на свештенике који „не оцењују ову важност матичних књига те са њима поступају немарно“. И духовна власт језато,не ретко,упозоравала свештеника на „важност протокола и извода и препоручила им да се старају о најтачнијим уписима рођених, венчаних и умрлих у надлежне протоколе...од којих зависи и живот и имање и служба грађанима...“.[11] Такође сеод свештеника захтевало да протоколе чува под „кључем у затвору“,да на захтев „буди које власти само из протокола испише и пошаље „што се иште“ и да у случају потреба полицијске и оштинске власти за уверењима из протокола „то се мора учинити искључиво у присуству свештеника који је надлежан да води протокол“. Ово правило већ указује на свест о потреби одговорнијег чувања и заштите црквених матичних књига, јер се дешавало да су понекад „пандури, кметови и општински писари сами узимали протоколе из цркве и сами проверавали и преправљали у нечију корист или штету протоколе, због чега су свештеници касније одговарали.“[12]

И први Кривични закон у Србији(1860), истина скромно, посветио је пажњу „злочинствима и преступљенима свештеника...у смотрењу вођења протокола о рођенима, венчанима и умрлима".[13]Али, то је било довољно да Архијерејски сабор, као највиша црквена власт, 1864. годинепроследи свештенству распис у коме се „стари и већ попуњени протоколи имају у орману или сандуку точно хранити, а нови у које се уписују имена крштених, венчаних и умрлих, уредно и благовремено водити под надзором најстаријега међу свештеницима, принадлежећима једној истој цркви".[14]

Овакви уредбени прописи о вођењу матичних књига, с мањим изменама и допунама, остали су на снази и у Краљевини Југославији. Устав Српске православне цркве у Краљевини донет 1931. године, непосредно после Закона о српској православној цркви,[15] такође није детаљније предвиђао начин чувања црквених матичних књига. Потоњи Устав је углавном преузео постојећу регулативу, када се ради о матичним евиденцијама и администрацији парохијских цркава. У оквиру надлежности месног свештеника, поред тачног и редовног вођења књига крштених, предбрачних испита, венчаних и умрлих, као и „других званичних књига“, издавања извода и уверења, налазило се и њихово „одржавање у добром стању и реду“. [16]

Друштвено - политичке околности које су наступиле после другог светског рата, условиле су сасвим другачији положај српске православне цркве у односу на државу. То је узроковало доношења новог Устава Српске православне цркве, 1947. године.[17]Устројство цркве се, дакле, није променило, а прописи о устројству, вођењу и чувању црквених матичних књига нису иновирани. Далеко очигледнија је била промена односа државе према Српској православној цркви, али и другим конфесијама.

У том смислу, државне власти су донеле нове прописе о матичним евиденцијама. Законом о државним матичним књигама су 1946. године уведене државне матичне књиге,[18] (црквене) матичне књиге (рођених, венчаних и умрлих) вођене „по досадашњим прописима на подручју где нису постојале државне матичне књиге, као и изводи из њих и даље су задржале доказну снагу јавних исправа о чињеницама уписаним у њима пре ступања на снагу овог закона“. Државна власт је вешто избегла формулацију „црквене матичне књиге“ иако је било потпуно јасно да се управо о њима ради.

На основу Закона, 1948. године су донета Општа начела за преписивање матичних књига, са важношћу за целу Југославију.[19] Општа начела су представљала основ за доношење Посебних упутстава за преписивање матичних књига (рођених, венчаних и умрлих) које су вођене на подручју „где нису постојале државне матичне књиге“.[20] Тако су државне матичне службе преузеле црквене матрикуле које су на подручју Србије „вођене од 1. јануара 1850. године до ступања на снагу Закона о државним матичним књигама на подручју где нису постојале државне матичне књиге“ ради преписивања које је требало да се заврши „најдаље до 31. децембра 1950. године.“ Изменама и допунама овог Закона, 1949. године је поред других одредаба, било предвиђено и преузимање матичних књига од верских представника и њихова предаја на чување надлежном службенику матичног одељења.[21] Последица тога је да су црквене матичне књиге, настале у Србији од 1837. године, дошле у посед државних матичних одељења, у чијим су архивама остала више од пола века.

 

   Актуелна заштита црквених матичних књига

 

Правовремена и целовита заштита црквених матичних књига као дела националног архивског фонда је императив стручног рада архивских посленика. Концизан хронолошки приказ нормативних оквира цивилног и канонског права, од устројства црквених матичних евиденција до данас, управо нас је мотивисао да „прозборимо“ о актуелним проблемима њихове заштите.

Непостојање архивског законодавства- својеврсна правна празнина у овој материји, упућује нас на опште законске прописе о заштити културних добара у Србији, у оквиру којих се налазе одређена поглавља посвећена заштити архивске грађе. Овде мислимо пре свега на важећи Закон о културним добрима,[22] који је предвидео и заштиту архивске грађе верских организација и заједница. Дефинишући архивску грађу као културно добро, Закон је утврдио као такав и „на било који начин забележени документарни материјал од посебног значаја за науку и културу који је настао у раду.... верских заједница...“. На овај начин и црквене матичне књиге, као део архивског фонда насталог радом српских православних храмова, у цивилном законодавству, предмет су интересовања и бриге, како стваралаца истих, тако и установа заштите.

Одредбе Закона о културним добрима нису дискутабилне, јер се децидирано одређују најпре према ствараоцу регистратурског (документарног) материјала, а потом и према обавезама које тај стваралац има према институцијама система, односно установама заштите, чија је дужност да тај материјал штите и ван свог седишта, односно ван архива. Верске заједнице, као правна лица, такође имају обавезу да са документацијом која настане њиховим радом, поступају према одредбама позитивног архивског законодавства. Из тога произилази и Законом прецизирана обавеза српске православне цркве да матичне књиге као део архивске грађе чува у „сређеном и безбедном стању“. Са друге стране, архиви као установе заштите, активно су легитимисани да, у оквиру своје територијалне и стварне надлежности, врше надзор над стањем заштите архивске грађе и регистратурског материјала црквених органа.

Заштита црквених матичних књига као дела архивске грађе чији је стваралац Српска православна црква спроводи се у оквиру прописа о претходној заштити - у поступку настајања, и о другостепеној заштити, која се одвија у надлежној архивској установи. По питању претходне (превентивне) заштите, надлежност Историјског архива Пожаревац остварује се на подручју Браничевског округа, а огледа се у вршењу стручног надзора и пружању прописане стручне помоћи на заштити ове врсте културне баштине. У том смислу, предмет стручног рада архивиста мора бити архивски фонд српске православне цркве, у коме се, поред друге врсте архивских докумената, налазе оперативне или активне црквене матрикуле, али и све неоперативне које се још увек чувају у појединим православним храмовима.

Претходна заштита црквених матичних књига, мора се признати, одвија се веома споро, аевидентна осетљивост и предострожност православне цркве у погледу присуства и уплива државних органа у „црквене послове“, свакако је један од разлога томе. Због тога смо мишљења да је веома важно стручно и аргументовано објаснити представницима црквених власти потребу, садржину и сврху активности архива у домену претходне заштите. Посебно је значајно акцентовати да на страни Архива не постоји интенција да се без сагласности црквених власти, односно користећи искључиво законско право, врши надзор као и преузимање у Историјски архив архивске грађе црквене провенијенције, посебно црквене матичне књиге. Међутим, архив као одговорна институција у систему заштите културних добара, мора поступати у складу са одредбама важећег закона, те вршити своје надлежности и у погледу заштите архивске грађе црквене провенијенције „на терену“. Што значи, у ствари, заједнички напор архива и православне цркве да се обезбеди и заштити архивска грађа овог ствараоца у целости, при чему је посебна пажња усмерена на црквене матрикуле.

„Расветљавању ситуације“, а на корист очувања црквених матичних књига, свакако је помогао Протокол о сарадњи Српске православне цркве, Министарства културе Републике Србије и Архива Србије, као матичне установе заштите архивске грађе у Србији, који је потписан крајем 2007. године.[23] Отворена је могућност да се и регионални архиви значајније активирају на заштити архивске грађе православне црквене конфесије, што је Историјски архив Пожаревац у својој пракси и учинио. Споразум о међусобној сарадњи, који је пожаревачки архив 2010. године потписао са Епархијом Браничевском,[24] представља не само формализацију јавно изречених „добрих намера“ у области сабирања и заштите архивске грађе црквене провенијенције на подручју Браничевског округа, већ и конкретизација још пре више деценија започетих послова на стручној помоћи у заштити црквених матичних књига насталих радом православних храмова у оквиру територијалне надлежности Историјског архива Пожаревац. [25]

Збирка црквених матичних књига округа Пожаревачког

Указали смо да се превентивна заштита црквених матичних књига односи, пре свега, на оперативне црквене књиге, које, иако већ више деценија немају снагу јавне исправе, и данас настају у раду црквене администрације, чинећи важан део архивског фонда српске православне цркве. Подједнако, ако не и много више, значајна је заштита црквених матичних књига које су настале у 19. веку, данас неоперативне или „пасивне“, али су извор обиља података који озбиљног истраживача историјских појава, догађаја и личности могу надахнути и отворити му неслућене стваралачке и научне хоризонте.

У оквиру своје стварне и територијалне надлежности, Историјски архив у Пожаревцу је покренуо питање архивистичке (секундарне) заштите црквених матичних књига као својеврсног „симбола“ националног, историјског и културног идентитета српског народа на простору данашњег Браничевског округа, те је у циљу њиховог очувања, иницирано преузимање истих у архив на даљу заштиту. Основ за то, поред одредби члана 39. актуелног Закона о културним добрима,[26] представљају и одлуке - „јединствени закључци“ Републичког секретаријата за унутрашње послове СРС и Архива Србије, настали као резултат саветовања одржаних по питању матичних евиденција, у периоду од 13. до 22. априла 1897. године. Према тим закључцима, општински органи управе надлежни за вођење матичних књига били су дужни „да прикупе и среде матичне књиге доспеле за предају архивима...и то матичне књиге рођених закључно са 1876. годином и матичне књиге венчаних и умрлих, закључно са 1906. годином“.[27]Знајући да су у периоду до 1941. године матичне књиге вођене у црквама биле једина јавна исправа о личном статусу грађана, јасно нам је да се закључци из 1987. године односе управо на ове књиге, које су према прописима после 1945. године остале у државини матичних служби надлежних органа управе.

Закључци су иницирали јединствену и организовану заштиту матичних књига „које се ретко или уопште више не користе“, а, тада развијена, архивска служба у Србији, указивала је на потребу да се ова архивска грађа на адекватан начин и трајно чува, како би била доступна грађанима за „њихове потребе као и за потребе научних истраживања“, јерматичне књиге „садрже значајне податке о грађанима, па стога представљају драгоцена документа, архивску и историјску грађу, како о садашњим генерацијама тако и о генерацијама које су раније живеле“.[28]На основу закључака, сачињено је било посебно Упутство о примопредаји матичних књига, по коме су били дужни да поступају, како матичне службе управе, тако и надлежни архиви.

Заштита црквених матичних књига насталих на подручју данашњег Браничевског округа у периоду од 1837. до 1914. године, а на основу Упутства из 1987. године, започела је неколико година касније. Према подацима из евиденција Одељења заштите архивске грађе ван архива (спољна служба) и Досијеа фонда у одељењу заштите у архиву (депо), преузимање књига у Архив на чување и заштиту је сукцесивно вршено у периоду од 1995. до 2008. године. Књиге су као неоперативне, преузете од матичних одељења градске управе Пожаревац и општинских управа Велико Градиште, Голубац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће и Петровац на Млави. [29]

Приликом преузимања на чување црквених матичних књига од матичне службе општине Пожаревац, записнички је констатовано, поред осталог, и то да се „ највећи део књига налази у доста лошем стању, део је у расутом стању са неповезаним листовима,...на некима су корице потпуно дотрајале, део књига је услед лошег смештаја заразжен гљивичним обољењим, па прети опасност даљег пропадања...постоји велика потреба да се ове књиге заштите путем конзервације, рестаурације и лечења како би им се век трајања продужио.“[30] Овакво стање црквених матрикула захтевало је стручну заштиту, која је могла тада (а и данас) на најбољи начин, да буде обезбеђена у архиву, као установи заштите архивске грађе, те су у том правцу водили сви даљи напори на сакупљању и смештају црквених матица у депо Историјског архива Пожаревац.

Црквене матичне књиге представљају посебну архивску целину у оквиру раритетне архивске грађе, под називом Збирка црквених матичних књига округа Пожаревачког. Укупно 356 књига крштених, рођених, венчаних и умрлих лица, насталих у храмовима на подручју града Пожаревца и наведених општина, налазе се у оквиру граничних година настанка од 1779. до 1952. године. У оквиру Збирке се налазе и азбучни регистри уписа статуса лица за поједине храмове, као и преписи појединих књига.

Збирка црквених матичних књига је смештена у архивском депоу „Стара касарна 4“, Соба за смештај црквених матичних књига и раритета. У складу са могућностима, у депоу архива се обезбеђују одговарајући микроклиматски услови за чување матичних књига. Део збирке је у циљу техничке заштите микрофилмован, а ради употребе, у оперативне сврхе истраживања, и дигитализован. Укупно је микрофилмовано и дигитализовано 256 црквених матичних књига, и то за општине: Пожаревац, Велико Градиште, Голубац, Жабари и Жагубица. У току је поступак на микрофилмовању преосталих (100) црквених књига за општине Кучево, Мало Црниће и Петровац на Млави. Оригиналне матичне књиге су похрањене у специјализованим архивским регалима.[31]

Књиге које чине Збирку су великим делом добро очуване, на њима нема физичких и хемијских обољења и оштећења. Књиге су углавном повезане и поседују очуване тврде корице. Мањи део Збирке је у лошем физичком стању (65 књига), јер су на њима поједини листови оштећени или недостају. Услед „зуба времена“ на појединим књигама је евидентно „трошење“ папира, који се постепено распада, а уочавају су и ожиљци услед плесни. Један број књига нема корице, или су оне знатно оштећене, што би могло довести до даљег оштећења унутрашњих листова. Због тога су све књиге привремено заштићене повезивањем сваке књиге посебно у заштитни папир. Иако је извршено микрофилмовања и дигитализација, мишљења смо да би било неопходно оригиналне књиге повезати, укоричити, односно конзервирати и рестаурирати, а ради спречавање даљег оштећења и евентуалног пропадања.

Збирка црквених матичних књига је сређена и обрађена. Извршени су стручни послови на идентификацији и класификацији, те разврставању књига према матичним подручјима општинских управа односно, у оквиру њих, према врсти храмова у којима су вршени уписи, дакле према принципу провенијенције. Ово из разлога поштовања административног уређења српске православне цркве као ствараоца архивске грађе.[32]

Методологија сређивања Збирке даље је пратила администрацију ствараоца, те су књиге разврстане према црквама односно храмовима у којима су настајале. У оквиру надлежности одређеног православног храма, књиге су класификоване по врсти (крштени, рођени, венчани и умрли). Хронолошки приступ, према години настанка књиге, односно граничних година уписа рођења, крштења, венчања или смрти, примењен је у оквиру класификације књига по територијалном принципу настанка. Регистри књига су сређени хронолошки.

Све књиге су обрађене, а свака књига поседује унутрашњу листу која садржи основне идентификационе податке о територијалној припадности (општина, црква или храм), врсти и годинама настанка. Листа представља и сумарни приказ садржине књиге који се огледа у евидентирању свих насеља за чије су житеље у тој књизи вршени уписи грађанског статуса, бројева уписа по годинама, идентификацији страна у књизи као и насеља за која су вршени „појединачни“ [33] уписи у књизи.

Обрада Збирке је завршена израдом сумарног пописа свих књига, према методолошком принципу сређивања исте. Подаци о раду на сређивању и обради, као и сва прописана документација о преузимању, смештају и техничком стању књига, налазе се у Досијеу фонда/збирке, који је за ову Збирку отворен под редним бројем 448. Збирка је прописно уведена у Књигу пријема архивске грађе, редни број 448, 528, 531, као и у остале евиденције о архивској грађи: Општи инвентар, Попис архивских фондова и збирки и Преглед архивских фондова и збирки Историјског архива Пожаревац. На овај начин обезбеђена је у целости стручна архивистичка заштита црквених матичних књига насталих на подручју некадашњег Пожаревачког округа, који територијално и административно одговара подручју данашњег браничевског округа и територијалној надлежности пожаревачког архива.

А ова раритетна архивска грађа, с правом вреднована као историјски извор од врхунског значаја, ширином сведочења и богатством података о разним сегментима економске, социјалне, демографске стварности, отвара велике могућности научног истраживања историје српског народа, и то у дугом временском периоду и различитим политичким, економским и социјалним условима. У том погледу она омогућава истраживачки приступ који је у сагласности са модерним методолошким захтевима историјске науке, у смислу изучавања друштвених кретања у свим његовим животним испољавањима и нијансама.[34]

У прилог чињеници која ову Збирку сврстава у ред историјског блага које се чува у пожаревачком архиву, говори и најстарија црквена матична књига која се у њој налази. Она потиче из православног храма Светог Великомученика и Победоносца Георгија, односи се на матичну књигу крштених у којој су вршени уписи рођења и крштења деце за село Острово, које је до 1941. године припадало територијалној и управној администрацији Аустроугарске државе. Најстарији упис датира из 1794. године, што потврђује напред изнету констатацију о почецима вођења црквених матрикула за српску православну конфесију. Уписи у континуитету почињу од 15. јануара 1797. године. Поред књига на старословенском (црквенословенском) језику, постоје и две књиге за Острово на мађарском језику, као службеним, у држави и времену када су ове књиге настале.

Најстарија црквена матична књига на подручју „уже Србије“, у оквиру Збирке је Протокол крштених за период од 6. јануара 1837. до 25. марта 1840. година. Настала је у храму Светих архистратига Михаила и Гаврила, који је као Саборни православни храм подигнут у Пожаревцу 1819. године.[35] Закључујемо да су уредбе о обавези вођења матичних евиденција у оквиру црквене администрације биле примењене у Пожаревачком округу одмах по доношењу. Поред уписа за Пожаревац, књига садржи и уписе лица рођених у насељима „на домак вароши“: Брежане, Драговац, Живица, Личица, Кленовник, Пољана, Пругово, Трњане и Ћириковац.

Књиге су најпре вођене на старословенском језику, да би после редакције српског писма, у другој половини 19. века, Вуково ћирилично писмо било примењено и у администрацији цркве. Српска држава је са увођењем обавезних црквених матичних књига, прописала и унифицирани образац по коме су исте вођене.

Првобитно прописани образац за протокол крштених, на пример, саджавао је податке о полу и имену „младенца“, датуму његовог рођења, имену оца и мајке и место у коме су живели, име и чин свештеника као и назив цркве у којој је дете крштено, име и занимање кума који је дете крстио.[36] Мање измене су уведене од 1864. године и односе се на детаљније податке о место пребивања (округ) и занат односно занимање родитеља новорођенчета. [37] У Збирци црквених матичних књига су се уписи рођења, венчања и смрти уводили на старословенском језику скоро до 1880. године.

У књигама које настају почев од 1890. године, уочава се да су обрасци штампани новим писмом, као и да „захтевају“ детаљније податке о грађанском стању које се уписује. Поред основних личних података, дан, месец, година, као и „доба дана у коме се дете родило“ и место рођења детета, књиге рођених[38] садрже лична имена и презимена родитеља, њихово занимање, име цркве и храма у коме је дете крштено, датум крштења, име свештеника који га је крстио, име кума, његово пребивалиште и занимање, али и податке о томе „које је дете по рођењу оцу и мајци, да ли има каквих телесних недостатака, је ли ванбрачно, близаначко...“. [39] Изванредни извори који пружају врло поуздане податке о прираштају становништва у пожаревачком крају, али и представљају полазиште сваког истраживања порекла породица и сродничких веза, израде породичних линија, али и валидне доказе неопходне у регулисању наследних и имовинско-правних односа потомака уважених пожаревачких и породица из других варошица и насеља у Пожаревачком округу. Тако наилазима на уписе рођења угледних пожаревљана, дипломата, уметника (глумица Жанка Стокић, на пример, рођена је у Великом Градишту, Миливоје Живановић у Пожаревцу), трговаца (породице Девића, Димитријевића, Обрадовића, Павловића), лекара, општинских чиновника (Игњат Тодоровић, председник општине Пожаревачке), занатлија, хуманиста и „активних друштвених радника“. [40]

Нешто другачија сазнања пружају нам протоколи венчаних у оквиру Збирке. Предвиђени „формулар“ садржи податке о младенцима: име и презиме, њихово брачно стање пре венчања, пребивалиште, „одакле је“, занимање младожење, податке о години рођења, који је врло често описног карактера, на пример „25 година“, да ли су и кад будући младенци „испитани и оглашени“, датум венчања, у ком храму или месту срезу и округу, име свештеника који их је венчао, али и то да ли ступају у први или који други по реду брак. Простор за „Примедбе“ је у књигама венчаних углавном био „одређен“ за упис важног податка о писмености младенаца. Врло често је указивао да „женик јесте писмен, девојка није“, али је било и случајева да су обоје писмени или не, док знатно ређе је писмена била само будућа млада. [41]

Подаци о старости младенаца приликом склапања брака представљају основ за етнолошка и антрополошка истраживања. Уочљива је разноликост у погледу старосне структуре, као и чињенице „првобрачности“ односно постојања једног или више бракова. Девојке су се углавном удавале у годинама од 16 до 19 година, када је у питању био први брак. Младићи су пак ступали у брак око навршених 22 до 25 година, али се наилази и на венчања у средњим годинама једног или оба младенца, најчешће ако се ради од другом браку. Тако се у 1897. години, на пример, налази упис венчања „првобрачног женика Симе Тодоровића, болничара у окружној болници у Пожаревцу“, који се у „25 година оженио са првобрачном софијом Николе Т. Нешића из Великог Градишта, старом 17. година“.[42]

Као и матичне књиге рођених, књиге венчаних такође представљају извор података о економској структури становништва у Пожаревачком округу. Занимања младожења су била различита: од тежака, земљоделаца, баштована, кобасичара, џамбаса, ковача, абаџија, али и чиновника, професора гимназије, учитеља, шпекуланата. Столара је, на пример, било у мањем броју, у оквиру „пријемчивих“ заната, али је међу њима било странаца који су се настањивали и заснивали породице у Пожаревцу.

Уписи венчања страних лица такође су евидентна у књигама венчаних. Вишенационални бракови склапани су углавном између Срба и Немаца „цесарских“, Грка, пореклом из „Турске“, али се у књигама налазе и уписи о венчању лица јеврејског порекла или Влаха. Ови су подаци извор сазнања о степену и интензитету миграција становништва на овим просторима, као и утицајима „са стране“ који су преко брачних и породичних веза обележили економски напредак пожаревачкој краја у другој половини 19. века.[43]

Нешто другачија, али не мање релевантна и значајна истраживања „отварају нам“ корице црквених матичних књига умрлих. У њима су се налазили лични подаци, затим о „радњи“ (занимању) и полу умрлог лица, његовомбрачном стању, месту и времену смрти, од „какве болести или којим начином је умро“, на ком је гробљу сахрањен. Издвојићемоуписе о разлозима и начину смрти, који представљају изворе сазнања за истраживања здравственог стања, културе здравља, статистичке анализе стопе морталитета и приказ демографских кретањана подручју Пожаревачког округа. У књигама умрлих пожаревачке цркве су, на пример,најчешћи узроци смрти у другој половини 19. века били „јектике, атрофија, гушобоља, излив воде на плућа, велики кашаљ, катарно запаљење плућа, суха болест, парлах, дифтерија“. Евидентна је била велика смртност деце до 3 године, где су   узроци били и , водена болест, еклампсија, шарлах, грозница. Међутим, забележена је и дуговечност житеља овога краја, у којим случајевима је као узрок смрти забележена „дубока старост“ , на пример 94. године.

Насилна смрт је забележена у случају извесног ИлијеАнт. Ђорђевић, циганског свирача, ожењеног, који је у „Дубравици убијен из пушке“.А несрећна ратна дешавања у првој половини 20. века такође су у не малом броју случајева, имала свој епилог и у матичним књигама умрлих. Ратови су творили гробнице младих људи из пожаревачког краја страдалих у првим редовима, али и допринели ширењу заразних болести. Пегави тифус је на пример однео на десетине живота у насељу Речица, округа пожаревачког, о чему сведоче уписи у књизи умрлих за период првих десетина 20. века.[44]

Примедба „за све случајеве“ у књигама умрлих била је углавном испуњена податком о томе да ли је преминулио исповедио своје грехе и примио причешће од стране свештеника. Статистика уписа сведочи да је веома мали број лица био исповедан и причешћиван у последњим тренуцима живота. Мишљења смо да овај податакне можемосматрати „отуђеношћу“ од вере и цркве, већ више сазнањем да су велики број преминулих чинила деца, и то у најмлађим годинама живота, те су греси били далеко од малих, невиних бића, која су тек закорачила у овоземаљски живот. Наравно, не искључују се и случајеви смрти лица у поодмаклој старости, као што је пример „ИванаСтануцовића, паора из Брежана“, који је„умро од дубоке старости 1891. године у 84. години“, али није исповедио грехе или нити се причестио.[45] Наведена сазнања представљају и основ за вишеслојна истраживања верских обичаја, односа људи различих занимања и степена образовања, према „светим тајнама“ православне вероисповести, али и кретања на релацијама световног и верског елемента у ширем истоијском контексту.

Навешћемо и једно специфично истраживање које може резултирати из богатства података у црквеним матичним књигама. „Именослов пожаревачког краја“ изведен на основу личних имена лица за које су вршени уписи грађанских стања у црквеним књигама представљао би својеврсни историјски, социолошко-антрополошки али и линвистички, свакако научни пројекат, који пружа могућности и за упоредне статистичке анализе „именовања у Срба“ пратећи „историјску вертикалу“ у периоду дугом од безмало два века.

Садржина црквених матичних књига, коју смо тек делимично, приказали у овом раду, по себи је довољно „речита“ у прилог потребе да се ова архивска грађа сачува од оштећења, пропадања, губитка али и заборава. У том смислу смо изнели и практичне напоре, али и конкретне резултате које стручне службе Историјског архива Пожаревац чине на претходној и архивистичкој заштити црквених матрикула. Сређена, обрађена и јавности доступна Збирка црквених матичних књига округа Пожаревачког свакако представља „круну“ целовите стручне архивистичке заштите. А у „времену испред“ стручна и етичка обавеза архивских посленика и архивских установа јесте да правовременом законитом и стручном интервенцијом помогну Српској православној цркви у заштити црквених матрикула у настајању, као делу архивског фонда овог ствараоца, од значаја за националну историју

Р е з и м е:

 

Црквене матичне књиге, као део архивског фонда Српске православне цркве, представљају писане изворе од врхунског значаја за изучавање историје не само православне конфесије, већ и српског народа у целини. Основ су идентитета и историјског трајања српског имена на овим просторима.

Историјат црквених матичних књига упознаје нас са устројством и развојем система њиховог вођења, али и првим облицима заштите, који су подразумевали обавезе парохијалних свештеника да књиге уредно чувају. Снагу јавне исправе, црквене матичне књиге су добиле на основу државних прописа у том смислу донетих, непосредно после образовања модерне спрске државе. Више од једног века, све до увођења државних матичних књига 1947. године, црквене матичне књиге су представљале једини извор података о личним грађанским стањима у оквиру српске државе.

Због свог значаја за различите области историјских истраживања, а пре свега јер представљају крунски доказ националног идентитета, црквене матичне књиге захтевају приоритет у стручном раду архивских посленика и архивских установа. Њихова заштита подразумева превентивну (претходну) стручну делатност којом се обезбеђује чување, смештај и сређивање оперативних матрикула још у поступку њиховог настанка током рада црквене администрације. У том смислу, неопходна је примена важећих прописа из области заштите архивске грађе као културног добра, како од стране православне цркве као ствараоца, тако и од стране Историјског архива Пожаревац, као надлежне установе заштите. Облици сарадње и разумевања између ствараоца и Архива, проширени су на основу државног и регионалног протоколарног акта о сарадњи у области заштите архивске грађе црквене провенијенције, којој припадају и црквени протоколи.

Збирка црквених матичних књига округа Пожаревачког, образована је у Историјском архиву Пожаревац у периоду од 1995. до 2008. године, као резултат преузимања на даље чување и заштиту неоперативних матрикула црквеног порекла, које су се налазиле у поседу државних матичних служби „ради преписивања“. Архивистички је сређено, обрађено и заштићено 356 црквених протокола, насталих у периоду од 1779. до 1952. године, на подручју данашњег Браничевског оркуга. Збирка представља део раритетне архивске грађе, која садржи обиље података од непроцењивог значаја за истраживање различитих тема, догађаја, појава и личности које су обележиле историју, не само пожаревачког краја већ и Србије у целини. Истовремено, очување и даља професионална заштита ове врсте архивске грађе представља својеврсни „мост поверења и сарадње“ који архивске установе спаја са Српском православном црквом у заједничком интересу целовите заштите архивалија из рада ове верске конфесије, чији је углед и утицај често у националној и државној историји српског народа био од пресудног значаја.

 

---

• < Prethodna
• Sledeća >