Štampa 

Решавање дугогодишње економске кризе која је притискала троми, неефикасни политички и привредни систем Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ) само се вештачки одлагао, а наизглед привидно  благостање становништва (у поређењу са комунистичким земљама у ближем  суседству) је уљуљкавало становништво. Коначно, крајем осамдесетих и почетком деведесетих почео је постепени прелазак из комунистичког у капиталистичке друштвене односе. Међутим, СФР Југославија уместо да је направила постепени корак ка европским стандардима, у наслеђеним реваншитичком окружењу и нерашчишћеним унутрашњим рачунима али и са Западом, била је суочена са агресивним сецесионичким насртајима својих чланица те је запала у још дубљу кризу. Криза је кулминирала избијањем грађанског рата, економским санкцијама и бомбардовањем Југославије, односно Србије. Почетком октобра 2000. извршена је политичка промена, а на власт у Србији су дошле прозападне политичке снаге. Расплет балканске кризе није се окончао, а у току су европске интеграције целог простора. 

 

У току тих бурних догађаја, одиграва се процес приватизације државних и друштвених предузећа. Архивске службе које су биле надлежне да се укључе у овај процес и реагују на њега, неспремно и неорганизовано су дочекали ове промене. И то из више разлога: Није извршена темељна реорганизација архивског система, није извршена едукација и инструктажа запослених на тим пословима, те запослени у архивима у доброј мери нису дорасли новим задацима и најважније,  нису донесени законодавни акти који би дали правну основу новог поступка и деловања (они који су донети били су исувише општи). Процеси у оквиру архивистике и архивског деловања који су били у току и који уследили били су закаснели. 

Држава је, нашавши се у новим оквирима извршила неопходне законске мере, односно донела је нови Закон о културним добрима тек 1994. године. 1 Архиви као државне установе у Републици Србији, са још увек двема покрајинама: Аутоном Покрајином Војводином и Аутономном Покрајином Косовом и Метохијом средином деведесетих година извршили су, сходно новим условима и новим Законом о културним добрима у Републици Србији поново реорганизовање. 2

Треба рећи да су учињени извесни кораци на оживљавању и модернизацији архивске службе у Републици. Осим успостављања јединствене архивске мреже, и законске регулативе, у архивима је профункционисао Јединствен архивистички информативни систем (ЈАИС) те употреба рачунарске опреме. 3

Треба рећи да се у току тих бурних догађаја, одиграва и благи процес реорганизовања у самим архивима. Ту се пре свега мисли на техничке детаље. Сви запослени су „приведени“ на полагање стручног испита, приметна је употреба савремених средстава у раду (рачунари, факсови, скенери, дигитални апарати...) а појачао се и сам надзор матичне службе у циљу унификације рада. 

Права и обавезе архива  

Са променом друштвеног система у Југославији потом, до агресије НАТО алијансе током 1999. године, долази до разбијања тек успостављене јединствене архивистичке мреже у Србији. Даљој дезинтеграцији јединствене архивистичке мреже у Републици Србији доприноси доношење Омнибус закона који је донет после промене власти у Републици 2000. године. Аутономна покрајина Војводина њиме добија посебне надлежности у образовању и култури. Њима сви архиви (њих 9) у Северној покрајини прелазе из државних руку под окриље локалних самоуправа које их фактички претварају у градске архиве под влашћу оних партија које управљају локалом. Отуда се права и обавезе архива још више сужавају а рад у одређеним службама, пре свега у Служби заштите архивске грађе ван архива се отежава. 4

Посебан проблем представља још увек недефинисан јасан положај Службе архивске грађе ван архива у погледу вршења надзора тј. запослени у овој служи нису у истом положају као остале надзорне (инспекцијске) службе општина, немају регулисане легитимације (у употреби су интерне легитимације без правног значаја), нити су у законској позицији да пишу решења, што даје оквир правним лицима да не поштују изречене мере за отклањање уочених недостатака у вођењу архиве. Ово питање би свакако морало да се реши на одговарајући начин а све у циљу побољшања рада Службе заштите архивске грађе на терену.

Иако у процесу приватизације законодавац прописује поступак и регулисање права и обавеза према архивској грађи, 5 стечајни управници а поготово нови власници на све могуће начине покушавају да заобиђу поступак заштите архивске грађе и гледају на њега као на наслеђени баласт којег се треба решити. 6 Отуда је један део архивске грађе пропао неповратно. Отежавајућа околност по заштити архивске грађе на терену је и неспремност архивских установа да прихвати сада већ огромне количине архивске грађе пропалих или приватизованих предузећа. 7 Но, и поред овога одређен број нових власника коректно се понаша и поступа са наслеђеном архивском грађом. Један део архивске грађе се и преузео и ради се на преузимању нове, што ће опет зависити од смештајних капацитета самих депоа у Суботици и Бачкој Тополи. 8

Проблем разграничења надлежности архива

Историјски архив у Суботици нема посебан однос око питања разграничења надлежности. Стручно веће установе није расправљало нити доносило посебне одлуке о том питању. Наиме поступа се онако како је уређено по успостављању мреже архивских установа (последње промене 1995) и Законом о културним добрима из 1994. године. Надзор над регистратурама  - установама и предузећима се врши у свим случајевима који су прописани Законом. Дакле, у свим случајевима осим у Војсци Србије, Полицији и Царини. Одређене недоумице остају у случају великих државних предузећа као што су „Електровојводина“, „Пошта“, „Нис“, „Војвођанска банка“ и њене филијале, Осигуравајућа друштва „ДДОР Нови Сад“ и „Дунав“, „Водне заједнице Војводине“, „Србијашуме“, итд. У неким случајевима иако су правно у надлежности републичког, односно покрајинског архива, архив у Суботици, односно њена Служба заштите врши надзор над њима. 9 Овај надзор проузрукован је практичним потребама самих предузећа и запослених у предузећу који се обраћају ради упутстава, стручне помоћи и сл. Разграничење са надлежним архивима у будућности могло би да се уради на начин, по нашем мишљењу само у комплетном обиму, дакле са комплетном архивском грађом у случајевима ако је нека архива предала део свог материјала. 10  Делимично решење довешће до збрке и губљења целине. Дакле, у случају разграничења предлажемо да дотични архив преузме осим надлежности и архивске фондове из регионалних архива. 

У односу на саме регистратуре, ту представља већи проблем јасна недефинисаност Службе. Све регистратуре које су променуле власништво окончавају своје архивске књиге и досијее, а нови власнички односи па и промене у називу предузећа дају основу за отварање нових досијеа, картона евиденција регистратуре (прикупљају се подаци о организационим променама),  нове архивске књиге, Правилника о архивирању и Листе категорија регистратурског материјала са роковима чувања. 11 

Овде се указује као основни проблем што архиви, односно њихове Службе заштите раде самостално, односно по свом нахођењу без јединственог упуства или одговарајућих прописа. Није било довољно симпозијума, састанака нити упустава Матичне службе. Републички часопис „Архивски преглед“ не излази редовно и квалитативно и због тога не служи сврси (покрајински „Архивски анали“ је обновио рад након више од 10 година неизлажења). 12 Отуда архивски делатници нису у прилици да консултују савремену стручну литературу и упуства те су препуштени индивидуалним способностима и иницијативи. Отуда је потребно да се овај посао (литературе, инструктаже, предавања, усавршавања, семинара...) постави на ноге и одржава редовно. Мишљена смо да треба увести јасне стандарде при запошљавању и полагању стручних испита, пооштрити критеријуме, увести сертификате, периодичне провере знања и обавезно писање рада и полагање испита у случају стицања виших звања. 13 У противном Служба заштите архивске грађе ван архива, односно њени запослени, ће још више назадовати и радити хетерогено (што је већ случај од архива до архива). А читав систем неће бити у могућности да се извуче из административно-бирократске зачаурености у којој је важна форма (у виду стерилних наштимованих извештаја), а не суштина  и што је најтрагичније неће служити својој правој сврси 14

Закључак

                Права и обавезе нових власника према наслеђеној архивској грађи тражити у законским оквирима који морају бити оштри у санкцијама према непоштовању истих.

               

Права и обавезе архива у разграничењу надлежности архива ускладити по законским оквирима и једном за свагда увести ред у тим односима (рад регулисати у оквиру своје надлежности). У том смислу појачати рад надлежних матичних служби.

У циљу превазилажења уочених проблема те побољшања рада Службе заштите архивске грађе ван архива на читавој територије Републике Србије, архива и архивске мреже уопште, предлажемо следеће: да се изврши унификација Службе заштите архивске грађе ван архива, изједначавање са осталим инспекцијском службама општина (обезбедити потребну законску регулативу и опремити је адекватним службеним исказницама, па и униформама), боља синхронизација и побољшање информисаности путем предавања, семинара, симпозијума и стручних часописа (Архивски преглед и Архивски анали). А у случају разграничења  надлежности архива (ради избегавања половичних решења и збрке) предлажемо да дотични матични архив преузме осим надлежности и архивске фондове из регионалних архива.    

Напомене и објашњења:

  1. Службени гласник Републике Србије, бр. 71/1994. Овај Закон о културним добрима је још увек на снази и у складу са њим се у архивима (такав је случај у Суботици) врши евидентиранје, класификованје и сређиванје архивске грађе (дакле, заштита архивске грађе). Ипак, бар што се тиче архивистике, недовољно је „специјализован“. Дуго припремана покрајинска подакта која би то регулисала на специјализовн начин још увек нису угледала светло дана, те на тај начин овај „interegrum“ само још више удаљава архивску службу од „стандарда пословања“.
  1. Архивски преглед, Београд, 1996-1997, бр. 1- 4, изашао 2000. године.
  1. Министарство културе Републике Србије је обезбедило по један рачунар за сваки Архив у Републици. У току 1995-1996. године ови рачунари су и стигли у установе. Потом је инсталиран ЈАИС програм, али након извесног времена (код неких одмах, као што је то случај у ИАСу где није могао да се примењује у умреженом систему а углавном после годину-две дана примене) уочиле су се све мане овог сада већ застарелог програма који више не служи ничему. У ствари време је потрошено ни у шта, а новог  или прилагођеног система који би унапредио архивску службу и побољшао њену ефикасност нема.
  1. Пример „Субозана“, „Балкан аутоцентар“, „ФБ Партизан“, „Кожатекс“ (Суботица) „1 Мај“ (Бачка Топола) и још читав низ предузећа у којима је окончан стечајни процес а да није регулисан однос новог власника и архивске грађе правног претходника. Тромост и у неким случајевима политизација судстава само су ишла на руку стечајним управницима да не поштују, или заобилазе законске оквире у вођењу стечајног поступка у односу на затечену архивску грађу и регистратурски материјал. Отуда је, по нашем мишљењу, извесна количина архивског материјала уништена и изгубљена заувек.
  1. Законски ни један поступак приватизације или стечаја не може да се оконча док се не регулише архивска грађа, односно да се архивска грађа заштити у самом новом предузећу или да се преда надлежном архиву.
  1. На терену се могло чути и видети да је одређена количин архива отишла са стечајем у неповрат, јер су стечајни управници свесно изиграли Закон и извели извесне бравуре и непоштовање истог. А било је и случајева бахатог понашања, који су опет прошли без правог санкционисања. Уз то треба напоменути да су казнене мере су исувише благе.
  1. Готово да нема архива у Северној покрајини који нема проблема са преузимањем и смештајем архивске грађе са терена. Овакво стање није произишло од промене друштвеног уређења, већ је стање наслеђено из прошлих времена.
  1. ИАСу није био у могућности да врши заштиту архивске грађе ван архива у смислу преузимања архиве због недостатка смештајног простора. Са добијањем нове зграде (преуређеног млина) стекли су се услови за преузимање архивске грађе и тај процес је отпочео. Тако је преузета је архивска грађа: „Динамошпед-а“, „Суботичанке“, „Пахуљице“, „Колевке“, „Агрос банка“...
  1. Ова државна предузећа су од оснивања ИАСу у „надлежности“ Службе заштите архивске грађе ван архива. Не због непоштовања разграничења делатности него из практичних разлога. Републички, односно покрајински архиви нису долазили у надзор, а понекад је требало вишедневно давати стучна упуства или радити излучивање, прегледе и сл. Стога су ова предузећа, из практичних разлога, развила однос са домицијалним архивима.
  1. Архив Војводине, иако је основне прегледе вршио ИАСу над „Привредном банком“, преузео архивски материјал „Привредне банке“. У питању је чисто практични део, наиме за преузимање Војвођански архив је наплатио услуге, док за преузимање архивског фонда Привредне банке из ИАСу не би добио ни жуте банке а сам би финансирао пренос фонда, превоз, куповину полица и депоновање, односно смештај у депо. Такође може се догодити исти случај и са Водним заједницама Војводине, за које имамо наговештаја да ће се десити.
  2. Сматрамо да је израда Листа категорија са роковима чувања посебан проблем „на терену“ и да архивске службе тешко излазе на крај са регистартурама у ситуацијама израде Листа. Тај проблем колико се да видети из постојеће малобројне литературе дуго је присутан у архивској служби. Богдан Лекић, Научноистраживачки рад у архивима, У: Архивски преглед број 1-4, за 1992-1993. годину,  Београд 1997, стр. 120 -  ради се о томе да се листе категорија регистратурско материјала са  рковима чувања раде на бази врсте и назива материјала, а не н аоснову садржајне анализе документа. Да је то тачно потврђује нам чињеница да у нашој архивистичкој литератури немамо још ни један објављени прилог кји се бави експертизом докумената или одређеном врстом докумената са становишта њихових спољних и унутрашњих обележја и карактеристика ради којих се чувају трајно. Није реч о критеријумима за вредновање архивске грађе, већ о методу као се врши вредновање.
  1. Архивски преглед број 1-2, за 1991. годину изашао је 1992; број 1-4, за 1992-1993. годину изашао је тек 1997; док је број за 1994. годину изашао 1998, а број за 1998-1999, у 2001. години. Отуда су ови бројеви као и донесени законски текстови у препису, стручни текстови, запажања, упуства, научно-истраживачки рад, те извештаји разних комисија, или извештаји са скупова архивиста у земљи а што је још важније и из иностранства поприлично застарели и скоро беспредметни; Што се тиче покрајинског часописа, Архивски анали, до сада су изашла два броја (1992. и 1993.) међутим како нису имали рецензенте била су испуњени грубим материјалним грешкама (па и са тенденцијом даље политизације), био је обустављен. Новопокренути број Архивских анала (дакле бр. 3), иако без јасне концепције и испретураних рубрика доноси неколико занимљивих текстова али неуједначени по квалитету. Највећа мана му је опет што нема квалификоване рецензенте те се у њему могу наћи и текстови који су испод сваког критеријума. Садржи и упуства за рад што је велики помак. Уз отклон уочених недостатака може бити од велике користи архивиским делатницима.
  1. Написати јасне критеријуме ко се може запослити (са којој стручном спремом) и ко на којим пословима може радити (посебно у одељењима на обради старије архивске грађе), стручна звања су више фарса него ли озбиљна ствар (увести полагање испита за звања и обавеза писања рада), док матична служба мора константно вршити надзор над архивима (које су увек више личиле на куртоазне посете), те реализацију својих записника. Узети за пример организованије државе у окружењу нпр. Републику Мађарску, од које се може много научити.

14. О катастрофалном, или лошем, кадровском стању (уколико се нешто не предузме на том плану, а то је побољшан статус и положај архивиста, а посебно архивиста са одређеним специјалностима, овде није било речи, али и она ће доприносити даљем урушавању архивске службе, и даље у крајњем случају урушавању заштите архивске документације као основном послу архивских установа. 

  Напомена: Објављено уз сагласност аутора.