Serbian English French German Italian Russian Spanish
   

Abstrakt: Ovaj rad se bavi pitanjem naknade u postupku prijema arhivske građe od strane stečajnog dužnika. U praksi arhivske službe pojavila su se i takva mišljenja  da arhivi svoje usluge ne treba da  naplaćuju prilikom preuzimanja dokumentacije. S druge strane, neki arhivi u Srbiji naplaćuju preuzimanje, formirajući cene usluga, koje, u dobroj meri, potcenjuju rad arhivista. Ovim se rad arhivista sveo na rad fizičkog radnika. Analiziraju se posledice različitih pristupa ovom problemu.

 Ključne reči: Stečaj, stečajni upravnik, preuzimanje, cena usluga preuzimanja, smeštaj u arhiv, nabavka opreme za dalje čuvanje.

Uvodne napomene

Arhivistička praksa u Srbiji, po pitanju prijema arhivske građe u postupku gašenja i likvidacije jednog privredno - pravnog subjekta, prilično je različita, što nije dobro i može da izazove i negativne konotacije.  Naime, Zakon o kulturnim dobrima[1] u članu 41 kaže da ,,odabrana, sređena i popisana arhivska građa, kao i registratuski materijal, nastali u radu organa, ustanova preduzeća i drugih pravnih lica, koji su ukinuti ili prestali sa radom, smatraju se dospelim za preuzimanje, ako niko nije preuzeo njihova prava i obaveze“. Zakonodavac je pred Arhive postavio jasnu i  nedvosmislenu normu. Interes društva i države je da arhivi sačuvaju svu arhivsku građu nastalu u radu privrednih subjekata, ali i drugih institucija koje stvaraju arhivsku građu.

Arhiv Užica je u potpunosti primenio ovu normu, stvorio je uslove za preuzimanje i ispunjava sve zahteve koji su upućeni od strane subjekata, koji se nalaze u postupku likvidacije. U okviru ovog je uspostavljena i praksa da se građa može preuzeti i u nesređenom stanju, što je u najvećem broju slučajeva tako.

 

Postupajući u skladu sa Uputstvom o postupku odabiranja arhivske građe, izlučivanju bezvrednog registraturskog materijala i  o načinu primopredaje arhivske građe [2], kao i u skladu sa potrebama da se nabavi adekvatana oprema i smesti preuzeta građa, Arhiv Užica je formirao cenu za preuzimanje i ona u ovom momentu iznosi 20.000 dinara ili u protivvrednosti evra oko 190E po dužnom metru (u daljem tekstu sve cene usluga koje se budu navodile iskazivaće se u evrima).

Različita praksa arhiva, prilikom preuzimanja građe u stečaju, uočava se već 2003. godine,  kada  se intenzivira proces stečajeva.  Arhivi bivaju ,,zatečni“ velikim brojem likvidacija privrednih subjekata. Stanje smeštajnih kapaciteta je bilo hronično loše tako da beležimo slučajeve kada arhivi odbijaju prijem građe stečajnog dužnika. Ovakvi primeri nisu bili tako česti.  Priliv nove dokumentacije  je već postao ozbiljan problem i  trebalo je pronalaziti nov prostor za smeštaj.

Arhiv Užica je ovaj problem rešio time što je našao prostor koji nije bio idealan, ali je za kraći period bio dobro rešenje. Kao dobar prostor pokazale su se školske zgrade ili neki delovi zgrada, koje su trenutno zadovoljavale uslove za smeštaj[3]. Ti prostori su samo kratkoročna rešenja, jer su zgrade prilično davno izgrađene, pomalo ruinirane i nemaju potrebnu infastrukturu, a neke se i ne održavaju. Ipak, za period dok osnivač arhiva ne obezbedi adekvatan prostor, ovi objekti mogu biti u funkciji smeštaja. U ponudi su bili i mnogo bolji prostori za smeštaj,[4] ali  se pokazalo da su  veoma skupi, što je za skromne budžete arhiva bila nemoguća misija.

Sledeći problem koji je iskrsao pred arhive  je sređenost građe koju treba preuzeti. Iako Zakon jasno nalaže arhivima da primaju sređenu i popisanu građu od strane predavaoca, u ovom slučaju stečajnog dužnika,[5] u praksi je stanje potpuno drugačije.  Ako se uspostavi praksa prijema nesređene građe, postavlja se logično pitanje ko će ovu građu sređivati i koliko će koštati ovi poslovi. Čini se da i u ovom veoma bitnom poslu za arhive postoje različiti pristupi.[6] Od prijema sređene građe do prijema potpuno nesređene građe, sa nadoknadom ili bez nje za usluge prijema.

Već više godina unazad u Srbiji je pokušano da se utvrde jedinstveni cenovnici usluga za poslove koje obavljaju arhivi. To se još uvek nije desilo, pa tako imamo situacije da za iste poslove arhivi različito vrednuju svoj rad. Skoro svi arhivi su doneli cenovnike usluga. Neko je to nazvao ,,Cenovnik usluga“, a neko ,,nadoknade za izvršene poslove“. Cenovnici se uglavnom odnose na usluge izdavanja uverenje i troškove  preuzimanja, smeštaja i sređivanja preuzete dokumentacije.

Ovde treba naglasiti da arhivi ne uvode takse za izvršene usluge, kako to neki korisnici usluga prikazuju, već naplaćuju troškove koje su imali  za urađene poslove. Takse imaju drugačiji tretman, uvode ih različiti  nivoi vlasti kao deo svojih  prihoda, uplaćuju se njihovom budžetu, što, naravno, ne ide  u korist Arhiva. 

Na cenovnike, kao pojednačne akte ustanova, saglasnost bi trebalo da daje lokalna samouprava, odnosno osnivač,  i to odeljenje za finansije, ili, kako se kod nekih arhiva dešava,  saglasnot daje Upravni odbor.[7] Arhiv Užica je utvrdio Cenovnik usluga,  Upravni odbor je isti potvrdio, a pri tome je ovlastio direktora ustanove da, po potrebi, može uskladiti cene pojednih usluga, opet u skladu sa povećanjem cena na malo ili povećanom inflacijom.

Nejednako vrednovanje utrošenog rada, zatim, troškova nastalih kupovinom polica i drugog materijala u postupku  preuzimanja građe od stečajnh dužnika, naročito nesređene dokumentacije, jako je izraženo kod arhiva u Srbiji. Ovakva praksa nanosi velike štete arhivima,  pre svega na ekonomskom planu,  pa može se reći i na polju sticanju autoriteta arhiva kao državnih ustanova.  Cena po dužnom metru preuzete građe u Valjevu je 10 €, u Zaječaru je 40€, u Čačku oko 30€ u Šabcu 35€  u Beogradu 135€ i u Užicu 190€ . Cene su  šarolike i pomalo zbunjujuće.  

Детаљ из регистратуре (снимљено приликом преузимања документације)

Nakon kratke analize raspoloživih cenovnika, stiče se utisak da se upoređuju podaci o ustanovama iz različitih država. Moglo bi se zaključiti da ne postoji nikakva  saradnja među arhivima, pa ipak, bilo je dosta dogovora o ovoj temi, ali jedinstvenost po pitanju vrednovanja rada arhivista nije uspostavljena. Kao razlog, mogu se navesti i različita tumačenja propisa iz oblasti arhivistike. Bilo je takvih zahteva da arhivi  treba da rade bez ikakve nadokade. Da apsurd bude veći, zagovornici besplatnih usluga dolaze iz arhiva koji  nemaju čak ni osnovna sredstava za rad, a da ne govorimo o posedovanju službenog automobila bez kojeg se danas ne može zamisilti funkcionisanje jednog arhiva.

Država je već davno sve ustanove kulture, gde pripadaju i  arhivi, na neki način stavila na tržište, a da toga nisu bili ni svesni. A zatim je poručila da ona jedino može da finansira  zarade i deo   materijalnih troškova. Neka druga sredstva koja bi zadovoljila potrebe kulturne delatnosti, poput izdavačke delatnosti, savetovanja, usavršavanja zaposlenih, nabavke modernije opreme, kupovine  službenog vozila i dr. ne treba da očekujemo. Sve ovo se mora  tražiti na drugom mestu i to kroz  donacije,  putem konkursa ili sticanjem  sopstvenih prihoda.  

Država čini  da i ono malo prihoda prikupljanih radom i snalažljivošću zaposlenih uzme u svoju kasu, i da ih deli na kašičicu, donoseći jako restriktivan propis krajem 2012 godine.[8]

Citat: ,,Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe odredbe zakona i drugih propisa kojima se uređuje pripadnost sopstvenih prihoda korisnika budžetskih sredstava i korisnika sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje

Izuzetno od stava 1. ovog člana, odredbe zakona kojima se uređuje korišćenje i raspodela sopstvenih prihoda koje ostvare ustanove osnovane od strane Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti, nad kojima osnivač, preko direktnih korisnika budžetskih sredstava, vrši zakonom utvrđena prava u pogledu upravljanja i finansiranja, uključujući i zavode za izvršenje krivičnih sankcija, kao i korisnici sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje, prestaju da važe 1. januara 2014. godine, ukoliko se za to stvore tehnički uslovi“.

Još uvek se ne mogu sagledati  posledice ovako restriktivne norme, ali sigurno da će prihodi ustanova biti mnogo manji, motiv za rad će nestati,  a korist od ovakve mere neće imati niko. Na gubitku će biti arhivi i celokupna kultura, a i obrazovanje kojim je ovaj propis zahvaćen. 

Utvrđivanje realne  cene za izvršene poslove preuzimanja

Zakon o stečaju[9] obavezuje stečajnog upravnika[10] da u roku od 30 dana od dana imenovanja sastavi plan stečajnog postupka sa predračunom troškova i vremenskim planom. Stečajni upravnik  je u ovom roku, između ostalog, dužan i da obavesti nadležni arhiv da je otvoren stečaj, zatim, da arhiv pregleda celokupnu dokumentaciju i da   predloži približnu cenu usluge oko preuzimanja građe. Ove rokove, kada je u pitanju arhiv, stečajni upravnici uglavnom ne poštuju. Kasnije, u odmakloj fazi stečaja, kada troškovi stečajnog postupka stižu  na realizaciju, uglavnom nastaju problemi, kako za arhiv tako i za druge učesnike postupka.

Isti Zakon jasno propisuje da se iz stečajne mase prioritetno namiruju troškovi stečajnog postupka, a po njihovom punom namirenju obaveze stečajne mase.[11] I ovde arhivi mogu napraviti propust, upravo zbog nepoznavanja procesnih normi Zakona o stečaju. Naglašavamo da arhivi nisu poverioci i oni se ne razvrstavaju u redove poverilaca koji se kasnije mogu isključivati u naplati u zavisnosti od novčane mase koja je na raspolaganju. Još jednom ističemo da se arhivi namiruju iz troškova stečajne mase i njihovi toškovi su uvek naplativi i ne razvrstavaju se u isplatne redove.  

Upravo zbog toga ovde će se navesti isplatni redovi koji se namiruju nakon punog namirenja troškova stečajnog postupka. Stečajni poverioci nižeg isplatnog reda mogu se namiriti tek pošto se namire stečajni poverioci višeg isplatnog reda. U prvi isplatni red ulaze[12] neisplaćene neto zarade zaposlenih i bivših zaposlenih u iznosu minimalnih zarada za poslednju godinu dana pre otvaranja stečajog postupka, kao i potraživanja po osnovu zaključenih ugovora s privrednim društvima čiji su predmet neisplaćene obaveze na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. U drugi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu svih javnih prihoda dospelih u poslednja tri meseca pre otvaranja stečajnog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. U treći isplatni redu su potraživanja ostalih stečajnih poverilaca.

Na osnovu poslova i aktivnosti koji su sadržani u postupku pripreme i preuzimanja dokumentacije stečajnog dužnika, može se formirati cena ove usluge. Iako je među arhivima bilo dogovora, razmena cenovnka i konsultacija po ovom pitanju, razlike i dalje postoje. Očigledno je da Arhiv Užica trenutno ima  najveću cenu za prezimanje građe. Smatramo da je cena realna. Arhiv  ne može poslovati tržišno, ali mora pokrivati realne  troškove. Država je sve manje u mogućnosti da arhivima finansira i one nužne troškove, pre svega obezbeđivanje prostora za smeštaj  i moderne arhivske police. Evo ukratko  elemenata ili vrste poslova  na osnovu kojih bi se formirala  cena:

Ovo su poslovi koji se obavljaju  na terenu:

1. Korišćene službenog vozila prilikom obilazaka i pripreme za preuzimanje;

2. Dnevnice zaposlenima koji pripremaju građu na terenu;

3. Angažovanje fizičke radne snage iz omladinske zadruge;

4. Prevoz celokupne dokumentacije u prijemne depoe;

5. Ishrana angažovanih radnika;

6. Sortiranje dokumentacije radi transporta;

      

Sledeće aktivnosti vezane su za rad u depou:

   

7. Izlučivanje bezvrednog registraturskog materijala;

8. Dezinfekcija građe pre smeštaja;

9. Nabavka arhivskih kutija i košuljica;

10. Nabavka kompakt polica ( svaki arhiv nabavlja police kojima trenutno raspolaže);

11. Preuzimanje ostatka građe koja je nastala u postupku stečaja,  predaje je stečajni upravnik nakon brisanja stečajnog dužnika;

12. Arhivističko sređivanje koje podrazumeva klasifikaciju, ulaganje i ostale operacije kako bi se fond osposobio za korišćenje;

13. Smeštaj i čuvanje u depoima, što podrazumeva višegodišnje čišćenje, održavanje mikroklimatskih uslova,  troškova električne energije. Sve  ovo  se radi na  neodređeno vreme.

U strukturi navedenh troškova vidi se da su većina njih nužni i realni. Oni su  vidljivi i lako se mogu izraziti, tako da se na njih  ne mogu stavljati prigovori.  Dakle, ostaje dilema koliki su troškovi  izlučivanja bezvrednog materijala i sređivanja arhivske građe radi daljeg korišćenja. Čini se da u ovoj vrsti poslova ima najviše razlika.  Na osnovu raspoloživih cenovnika  arhiva u Srbiji uočava se velika razlika u postupku izlučivanja  po jednom metru dužnom i ona se kreće od 6 do 25E.

Vrednost sređivanja prispele građe u depoe arhiva, bez obrade,  lako se izračunava na osnovu postojeće  Nomenklature poslova u arhivima   i Jedinstvene orijentacione norme u rada u arhivima R. Srbije[13] i prosečne vrednosti sata jednog arhivskog pomoćnika, koji zapravo ove poslove i treba da radi. Do cene jednog sata dolazi se tako što se bruto zarada, uvećena za doprinose od poslodavca, podeli sa prosečnim brojem sati u mesecu, a to su 174 sata. Tako dobijena cena sata se opet množi sa brojem ukupnih sati koji su potrebni da se neke od operacija sređivanja završe. Napominjemo da je Arhiv Užica primenio ovaj metod i da primedbi do sada nije bilo.

Ono što je u strukturu troškova  prikazano kao troškovi održavanja depoa,  možda su najkomplikovaniji za procenu, a u svakom slučaju znatno utiču na cenu preuzimanja. Taj deo cene ugrađen je u strukturi troškova kao održavanje depoa na neodređeno vreme. Većina arhiva ove troškove i  ne uzima ozbiljno, a trebalo bi, jer se oslanjaju na svoje osnivače  od kojih će po pravilu svake godine uredno da traže  sredstva za  proširenje, održavanje i opremanje depoa. Da li je  ovakav pristup u sticanja novca, kojim se finansira oprema, meterijalni troškovi i dr.  ispravan, teško je proceniti.  

U postupku odobravanja troškova, stečajne sudije su uglavnom prihvatale iznose koje je arhiv faktursao. Treba istaći da stvarno nadležni Privredni sud koji rešava stečajne postupke, sa sedištem u Užicu, ima istu mesnu nadležnost kao i arhiv Užica,[14] što kod nekih arhiva nije slučaj, pa ima nedoslednosti u određivanju nadoknada. Postoje i  primedbe od strane stečajnih upravnika, ali to je i razumljivo, s obzirom da oni imaju pravo na nagradu koju im sud određuje nakon sprovedenog stečajnog postuka. Ta nagrada se isplaćuje iz troškova stečajnog postupka, iz kojih se isplaćuju i naknade za preuzetu građu. Logično je da taj fond bude neokrnjen.

Neophodno je osvrnuti se na praksu drugih arhiva i  cene usluga za preuzetu građu. Barem prema raspoloživim cenama do kojih se došlo, može se uočiti da su neke ustanove umešno iskoristile mogućnost da zarade novac od stečajeva i na taj način povećaju imovinu arhiva ili ga plasiraju u neke druge namene. Za one arhive čija je cena preuzimanja ispod svakog minimuma, a smatram da je cena ispod 100E potpuno nerazumna cena,  mislim da su u velikom gubitku i da na neki način potcenjuju sopstveni rad. Bez obzira da li se dokumentacija predaje u sređenom stanju, a ona to nikad nije, ima mnogo dodatnih poslova koje arhivisti moraju  u kasnijoj fazi da urade. Utvrđenim  cenovnicima neki od arhiva nesvesno su sveli rad arhivskog radnika na rad fizičkog radnika.

Novac dobijen kao nadoknada u postupku preuzimanja građe od stečajnog dužnika, Arhiv Užica je namenski trošio u skladu sa planom za tekuću godinu[15]. Kao neke od primera gde je plasiran novac, navešću da je Arhiv za 10 godina kupio 2 službena  vozila, benzin se kupuje iz sopstvenih prihoda[16], kupovina opreme za depoe, za redovne materijalne troškove i dr. Za zarade zaposlenih sredstva su se izdvajala do 2009. godine.

Od 2014. godine arhivi neće imati svoj poseban račun sopstvenih prihoda. Sav novac, dobijen kao sopstveni prihod, slivaće se na račun osnivača ili države. U ovom momentu se još uvek ne zna kako će arhivi raspolagati stečenim prihodima. I dalje će se planirati prihodna i potrošna pozicija, ali neposredno raspolaganje je isključeno, i, po svemu sudeći, dugo će se čekati na povraćaj zarađenih prihoda. Znajući koliko je državi novac potreban, očekujemo značajne restrikcije i nedovoljno novca na raspolaganju ustanovama. Svakako da će i motivacija radnika biti na niskom nivou, imajući u vidu činjenicu da neko drugi raspolaže vašim prihodom.

   

 

The economic effects of receipt

of material in bankruptcy

Summary:

The acquisition and disposition of income is a significant stimulating measure for employees and a great benefit for the institution. Regardless of the economic and social consequences of the closure of one debtor, the archivist’s work must be adequately charged. And archives, as budgetary institutions, must have the attribute of partial economic independence, which slightly affects the creation of the authority of the institution. One should not expect that the founder or the state provides the necessary infrastructure for the functioning of the institution. Although the state has indicated total control of own income of its institutions from 2014, we hope that the archives will not lose their income. Also, the bankruptcy proceedings of economic legal entities are at the end, so the income will be largely reduced.



[1]Zakon o kulturnim dobrima Sl. glasnik R. Srbije br. 71/ 94.

[2]Ovo uputstvo objavljeno je u Sl. glasniku R. Srbije br. 47/81.

[3]Školske zgrade prigradskih škola, imaju sve manje đaka, neke su potpuno puste, pa su zbog svoje blizine i putne infrastrkture bile zadovoljavajuće rešenje za arhive. Uglavnom se ovi prostori mogu dobiti bez nadoknade. Normalno da se i o ekonomskom segmentu vodilo računa. 

[4]Nove zgrade bivših uspešnih fabrika koje su likvidirane, nude se u zakup a veoma su blizu sedišta arhiva. Ali cene iznajmljivanja su velike i neekonomične za ustanove kulture.

[5]Nacionalni standard  broj 9 ( Pravilnik o utvrđivanju nacionalnih standarda za upravljanje stečajnom masom Sl. glasnik R. Srbije br.13/2010 ) koji se odnosi na obaveze stečajnog upravnika u postupku otvaranja stečaja, popisivanja kompletne građe, uredno vođenje kancelarijskog poslovanja i predaje građe nadležnom arhivu u sređenom stanju, ne primenjuje se ni u jedom slučaju stečajnog postupka

[6]Arhiv Čačka, Požarevca i Kragujevca ne prima  građu stečajnog dužnika ako nije sređena i popisana.

[7]Ko daje saglasnost na cenovnik usluga koje arhiv pruža je nejasno, jer nijedan propis to jasno ne ističe. Zakon o budžetskom sistemu (Sl. Gl. Srbije br. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011 i 93/2012)  pominje takse i reguliše postupak za saglasnost koja se dobija na tako uvedene takse. Naglašavamo, da arhivi ne naplaćuju takse već naplaćuju troškove ili usluge za utrošen rad, a naročito prilikom preuzimanja nesređene arhive od stečajnog dužnika.

[8]Izmene Zakona o budžetskom sistemu Sl.glasnik R. Srbije br (93/ 2012).

[9]Zakon ostečaju Sl. glasniku R.Srbije br (104/2009, 9/2011 i 71/2012).

[10]Isti Zakon, član 27

[11]Isti Zakon, član 54.

[12]Isto.

[13]Nomenklatura poslova u arhivima SRS i Jedinstvane orijentacione norme u arhivima SRS objavljene su u Arhivskom pregledu br 1-2, Beograd 1977.

[14]Privredni sud u Kraljevu  je stvarno nadležan na teritoriji  arhiva Kraljeva, Kruševca i Novog Pazara. Bilo je slučajeva različitog postupanja u određivanju nadoknada. 

[15]Završni računi Arhiva od 2004. godine.

[16]Osnivač već osam godina arhivu ne prenosi sredstva za putovanja i za gorivo.

Objavljeno u: Arhivska praksa, br. 16, Tuzla, 2013, 83-90

   
© 2018 Arhivistika. Sva prava zadržana.
Joomla! je slobodan softver objavljen pod GNU General Public License.
© ARHIVISTIKA