УВОД
Упоредо са развојем људске цивилизације јавила се и потреба споразумевања и начина преноса информација међу људима. Говор, споразумевање различитим предметима(зрневље, чворови, шкољке, каменчићи, рабоши), писање на камену, глиненим таблицама, папирусу, кожи, пергаменту, хартији представљају начине преноса информација међу људима. Настанком писаних докумената јавила се и потреба да се исти сачувају.
Чување докумената, наслеђа прошлости, државни су задаци, односно предзнак развоја цивилизације. Сложеност проблема је пре свега што нико никада није направио специјални документ за ''вечно'' чување. Архиви, библиотеке и друге установе, чувари прошлости, углавном немају разумевање државе, финансијску и техничку подршку, неопходну за решавање задатака чувања и коришћења докумената.
Папир, носиоц информационих знакова нашао се у веома широкој употреби. Начин производње и технологија све више су се мењале. Због све шире употребе производња папира се комерцијализовала, вредност губи на значају, па је проблем чувања докумената на папирној основи с краја 19.в постао све већи проблем. Исто се може рећи и за средства за писање, боје, мастила и сл.
Осим тога, неадекватан простор за смештај, нагле климатске промене, еколошки утицај, време, непредвиђене околности, људски фактор, свакодневно доводе до физичких, хемијских и биолошких оштећења архивских докумената. Све чешће се поставља питање како заштитити документа од оштећења која у крајњем исходу могу довести и до потпуног уништења истих. У циљу заштите докумената насталих на папирној основи ради се адекватно планирање и спровођење стратегије превентивне заштите.
Једна од метода превентивне заштити је и микрофилм, који представља врло поуздан начин за дуготрајно чување докумената насталих на папирној основи.
РАЗВОЈ МИКРОФИЛМА
Може се рећи да је 1920. година била прекретница у развоју микрофилма. Сами почеци у развоју микроформи датирају много раније. Прве експерименте у тој областиизвео је John Benjamin Danser 1839. године. Већ 1853. године микрофотографије су приказиване као слајдови помоћу микроскопа. Француском оптичару Rene Dagronu одобрен је први патент за микрофилм 1859. године.
За време француско-пруског рата показао је практичну употребу микроформи када су голубове писмоноше користили за преношење микрофилмованих порука преко немачких линија у опкољеном Паризу.
Прву практичну употребу микрофилма у комерцијалне сврхе развио је њујоршки банкар George McCarthy који је 1925. године пустио у оптицај патент ''Chekograph machine'', која је правила трајне филмске копије свих банкарских докумената. Estman Kodak је 1928. године купио Мекартијев изум и почео продају под именом ''Kodak’s Recordak Division''. Пошто је 1935. године усавршена микрофилмска камера Recordak се проширио и почео микрофилмовање и издавање Њујорк Тајмса на микрофилму. Рапидно погоршање новинског папира, потешкоће у складиштењу и употреби новина, 1938. године, Харвардска универзитетска библиотека започиње са новим пројектом за новинска издања. Овај пројекат се и данас успешно наставља и оригинал микроформи се складишти у Центру за Истраживачке студије у Чикагу.
У току другог светског рата, микрофилм се успешно користио за шпијунажу. Због опасности од униђтења папирне документације, ужурбано се радило на микрофилмовању важних докумената од стране окупираних нација.
Након другог светског рата било је предвиђено да библиотеке искористе микрооблике као сигурносне медије за информативне изворе. Микрофилм је све више добијао на значају и све више се развијао.
Осамдесетих година (20.в) Кодак представља микрофилм базиран на полиестру, који је убрзо постао нови стандард. Стари ''Kodak Saffety film'' на бази ацетата се повлачи због тога што ацетат временом прелази у ацетатну киселину, тзв. ''вински синдром''. Ово је трајало деценијама док није откривено да су неки микрофилмови почели да се осећају на салату.
Касније током 2000 – тих, микрооблик је пронашао примену у оквиру савремених информационих система. Појавили су се скенери микрооблика. На овај начин микрооблици су и даље остали као ''сигурносни медији'', а кориснику је омогућен лак приступ путем рачунара.
Изглед ми крофилма
ПОЈАМ И ВРСТЕ МИКРОФИЛМА
Микрофилм је филм на коме је извршено фотографско снимање. Микрофилмовањем се постиже смањење слика до толико малих величина, да се не могу читати без оптичких помагала.
Тракастог је облика и састоји се из три основна дела.
- Подлога: Је ацетат целулозна трака и она је носач осталих делова
- Анти –хало слој: Је заштитни слој који спречава одбијање и преламање светлосних зрака. Налази се на спољашњој страни подлоге (лицу).
- Емулзија: Је желатинска маса у коју су умешане фотоосетљиве сребрне соли (сребро-бромид, сребро-нитрат, сребро-јодидили сребро-хлорид). Налази се на задњој страни филма (наличју).
Тип микрооблика
Среброхалогенидни филм - је сличан традиционалном фотографском филму који користи сребрну емулзију на бази полиестра. Овај филм је најосетљивији на светлост од свих до сада коришћених филмова. Среброхалогенидни филм је једини који се сматра архивским. Правилном употребом и ускладиштењем, среброхалогенидни филм може имати век и до 500 година.
Везикулар филм - слика направљена на овом филму је састављена од малих мехурића – везикула. На екрану читача даје слику као и претходни филм, ако је произведен по стандардима ANSI/AIM/RLG.
Диазо филм -користи се за копирање оригиналног среброхалогенидног филма. Оригинал филм се по правилу увек чува одвојено од копије. Дијазо копија има знатно краћи рок трајања од оригинала.
Везикулар и диазо филмови немају праву архивску вредност, али ако су правилно ускладиштени могу трајати између 25 и 100 година ипрепоручују се за свакодневну употребу.
Врсте микрооблика
Зависно од расположиве технике, данас се користе микрофилмске ролне (неперфориране) 35мм и 16мм, као и микрофишеви. За архивска снимања препоручују се ролне 35мм, из разлога што су димензије архивских докумената као и степен очуваности различити, а моћ резолуције сочива за камере 35мм је велика, као и избор могућих степена умањења.
По начину израде и коришћењу, микрофилмови могу бити:
По поларитету
-негатив
-позитив
По генерацијама
-1. генерација (1.негатив са оригиналом)
-2. генерација (2. негатив или позитив с 1. генерације)
По потреби
У Архивима се израђују 2 негатива и 1 позитив:
-негатив среброхалогенидни 1. генерације за сигурносно чување
-негатив 2. генерације за активно коришћење (из овогфилма израђујусе даље копије)
-позитив или негатив радни филм за читање у микрочитаоницама (овај филм може бити даљих генерација).
СМЕШТАЈ, ЧУВАЊЕ И КОРИШЋЕЊЕ МИКРОФИЛМОВА
Основни предуслов за дуготрајност микрофилмова је, пре свега, добро снимљен ( да има оптималну густину и читљивост) и хемијски правилно обрађен микрофилм. При хемијској обради треба водити рачуна да се на филму не задрже остаци фиксира или неразвијеног сребра, што временом може узроковати мрље и затамњења. Након снимања, хемијске обраде и обележавања, неопходно је обезбедити адекватне услове за смештај, чување и коришћење микрофилмова.
Микрофилмови су склони пропадању. Посебну опасност за пропадање микрооблика представља висока температура у комбинацији са високом релативном влажности. Желатински слој може испуцати или се чак одвојити, а може доћи и до појаве бактерија и гљивица у њему. Микрофилмове треба чувати у посебно одређеним просторијама у условима који задовољавају препоруке важећих међународних стандарда (ISO 5466). Препоручене услове би требало константно одржавати уз врло мала колебања .
Температура за архивско чување микрофилмова је13ºС, а максимално дозвољена температура без опасности да се филм уништи је 21ºС.
Оптимална влажност за архивско чување микрофилмова је 45%. Обзиром да је оптималне услове врло тешко одржавати, узима се релативна влажност ваздуха која је прихватљива за чување микрофилмова без бојазни да дође до већег оштећења. Релативна влажност се креће у границама од 30 – 50%.
Уколико ове услове није могуће обезбедити природним путем, неопходно је користити одговарајуће уређаје за климатизацију.
Микрофилмови се чувају у затвореним полицама. Материјали који се користе за израду полица не смеју садржати киселине нити оксидо-редукционе агенсе. Обично се раде од некородирајућег челика премазаним неиспаравајућим лаком. Ладице су подељене на одељке, који се специјалним држачима могу подешавати у зависности да ли је смештен микрофилм, микрофиш или CD.
Филмови у ролни морају бити чврсто, али не претерано, намотани на калем и не сме прелазити рубове калема. Мора бити заштићен намотаном траком која је учвршћена узицом. Постављају се тако да калем стоји на рубовима. Калем се поставља у кутије начињене од материјала који не садрже киселине и пружају заштиту од прљавштине и других могућих физичких оштећења. Кутије могу бити од посебног хром-картона мале хигроскопности, или од пластичних маса које не штете микрофилму.
Микрофишеви се пакују у коверте које не нагризају емулзију. Коверте се постављају тако да стоје на дужим ивицама и не тако чврсто, да се може лако руковати.
Орман за микрофилмове, микрофишеве и CD
Ускладиштени микрофилмови се морају повремено контролисати. Контрола се обавља на две године, када се врши њихово премотавање, а прање се обавља сваке четврте године. Филмове не треба узимати голим рукама (могу радни филмови), већ специјалним памучним рукавицама.
Уколико се приликом контроле установи да је неки микрофилм оштећен треба га поново снимити. Приликом рада са микрофилмовима не сме се користити неисправна опрема.
Данас су на тржишту доступни скенери преко којих се на врло брз и једноставан начин материјал снимљен на микрофилму чини доступан и једноставан за коришћење.
ЗАКЉУЧАК
За микрофилм се слободно може рећи да је једна од најбољих метода превентивне заштите докумената. Омогућава релативно јевтин и ефикасан начин дуготрајног чувања историје. Без обзира како се технологија буде мењала, у наредних 500 година даје могућност имплементирања микрофилма у неки од дигиталних облика, а тиме и лак и брз приступ информацијама. Омогућава уштеду простора и до 99%. У непредвиђеним околностима (елементарне непогоде и сл.) даје могућност много лакше манипулације и транспорта, а тиме и могућност да се документа спасе од трајног губитка.
Микрофилм је у многим земљама широм света, поред папирног документа, једино законско признато архивско средство, а такође и законски признат као доказ на суду.
Из свега претходно наведеног, може се рећи да је микрофилм осигурао своју будућност за дуги низ година.
ЛИТЕРАТУРА
- Др Вера Радосављевић, Радмила Петровић: Конзервација и рестаурација архивске и библиотечке грађе и музејских предмета од текстила и коже, Београд, 2000.
- Franjo Biljan, Miloš Milošević, Krešimir Nemeth, Bernard Stulli: Priručnik iz arhivistike, Zagreb, 1977.
- IFLA, Načela za hranbo knjižničnega gradiva in za ravnanje z njim: Filozofska fakulteta v Ljubljani, Ljubljana, 2000.
- Ф. В. Привалов: Обеспечение сохтанности , архивных документов на бумажной основе, методическое пособие, Москва, 2003.
- Светлана Перовић Ивовић: Превентивна заштита у архивима, хабилитациони рад, Београд 2009.
- Börje Justrell, Michael Roper, Herbert J. White: Upute za zaštitu mikrooblika, Zagreb 1998.
- www.mfs.rs.(documents) mikrofilmovanje. html
- www.mfs.rs.(dokuments) edukacija.html
- Detalji
- Pogodaka: 1575
